„Koncept“ je, čini se, za „visoku“ umetnost našeg vremena ono što je poslednjih godina projekat za lokalnu estradu: nema toga što ne može da prođe i da se opravda „konceptom“… Pa dobro, načelno tu ne mora biti ničega spornog, a cela stvar može čak da bude vrlo izazovna i zabavna, samo ako je u pravim rukama; jedni od najvećih i najsumanutijih underground gitarskih heroja The Flaming Lips snimili su svojevremeno album In a Priest Driven Ambulance na čijem omotu piše da, kao, ama baš svaka pesma na ploči traje po 3,26 minuta! E, to je, bezbeli, konceptualna umetnost u čistom (i poludivljem) stanju!
I Vasa je Pavković, ugledni srpski književni kritičar i pesnik, onomad osmislio koncept: napisati sto priča podeljenih u četiri knjige od po dvadeset pet proznih celina, od kojih će, pak, svaka zbirka biti podeljena na po pet poglavlja (u prvoj zbirci četiri) koja se, pak, sva zovu Fikcije, i svako u potonje tri knjige sadrži po pet priča… Zamišljeno-učinjeno, i nakon zbirki Monstrum i druge fikcije (1990), Mačije oči (1994), i Hipnotisan (1996), jesenas objavljena knjiga Poslednji štićenik noći predstavlja ispunjenje ovog neobičnog autorskog zaveta, obrtanje jednog punog spisateljskog kruga. Vreme je, dakle, da se baci pogled na ono što se iz svega toga ispililo, sada, kada je pisac doživeo stotu…
Pavkovićevo je pripovedaštvo – u recepcijskoj ravni – trajno, čini se, ostalo u senci njegovog pesništva, a osobito kritičarskog (pa i uredničkog) rada; to je, uostalom, sasvim tipično za ovu „sredinu“, koja najviše voli da nečiji rad brže-bolje strpa u nekakvu fioku, zalepi mu prikladnu etiketu i potom ga diskretno sapinje da ne daj bože iz njenih okvira ne izađe, da ne komplikuje vlastiti slučaj, već uredno kataloški razvrstan i zaveden… Tako su nekako i Pavkovićeve knjige priča polučile skromniji odjek nego što bi se moglo očekivati. Završetak ovog samonametnutog „ciklusa“ biće, valjda, povod da se vidi u šta (li) se to Pavković upustio, i da li je vredelo truda?
Frtalj stotine priča iz Poslednjeg štićenika noći ne predstavlja osobiti odmak od poetike ovog beogradskog Pančevca kakva je iskazana u ranijim pričama: u boljim svojim trenucima, Pavković ispisuje rezignirane, oprezno lirske, melanholične storije koje odišu pritiskajućim midlife crisis splinom, ljubavima istrošenim i rastvorenim u sverazarajućoj kiselini bračne i građanske svakodnevice, čežnjivim, utopijskim povracima sredovečnih gubitnika u topose i među ljude svog detinjstva ili mladosti, tek toliko da se vidi kako je taj Povratak nemoguć; njegovi su likovi – ponajčešće i naratori – urbani intelektualci zagubljeni negde na margini Pomutnje Devedesetih, boreći se uzaludno sa svojim privatnim demonima dok osluškuju udaljeni tutanj Istorije, uzaman sastavljajući udronjane krpice svojih života koji nepovratno korodiraju, pucajući po onim nevidljivim šavovima koji gubitnike lišavaju čak i utešne privilegije tragičnosti. Pri svemu ovome, Pavković ne beži ni od eksplicitnijih „društvenokritičkih“ krokija, uglavnom ne podležući maniru mnogih svojih srpskih „postmodernističkih“ literarnih saputnika da spektakularno uvećavaju količinu pravedne čitateljske ravnodušnosti na ovom svetu ispisujući odlikaške priče bez uporišta u mestu i vremenu. No, pošto to „angažovano“ pismo – ukomponovano u „fikcijsku“ tekstualnost – nije uvek njegova najjača strana, to ume da se završi i na štetu kredibilnosti Pavkovićevog pripovedanja… Beograd i Pančevo prepoznatljivi su i najčešći toponimi na kojima zatičemo njegove rastrzane junake; Pavković je najuverljiviji upravo kada se drži tog ruba panonske nizije, tog prašnjavog splina varoši kojom dominira crkva sa dva tornja – vrlo karakterističan „geopoetički“ detalj, gotovo trade mark mnogih njegovih priča! – zbog čega je za ovu knjigu i zaslužio nagradu „Karolj Sirmai“, namenjenu onima koji se produktivno i uspešno rvu s aporijama onog neuhvatljivog panonskog pisma, koje nećete naći kao odrednicu ni u jednom leksikonu književnih termina… Taj gorkasti middle–aged svet očajničke erotike, roditeljskih i ostalih bolesti i smrti, nenametljivih čudaka, pecanja, doziranih popkulturnih referenci – to je onaj bolji Pavković, pripovedač koji piše Priče Sa Razlogom; vredelo bi sastaviti reprezentativan izbor takvih pripovedaka iz ovog kvarteta zbirki – tu knjigu niko ne bi mogao ni smeo da zaobiđe! Onaj, pak, drugi Pavković guši se u „konceptu“, proklizava u fade out beznačajnosti, ubijajući Priču upinjanjem da potvrdi, valjda, postmodernističku pravovernost, šta li?! Takvih priča ima nemalo u svim ovim zbirkama, one su ona „tamna konstanta“ ovog opusa; kao da razni bartelmiji i kuveri povremeno, iz posve doktrinarnih razloga i protiv pripovedačevog najboljeg instinkta, nadjačavaju one karvere i singere u Pavkovićevom čitalačko-spisateljskom iskustvu i senzibilitetu, i onda nastaje belaj. No, u Poslednjem štićeniku noći i takve su priče već proređene. Pisac je, dakle, nadživeo stotu i tera dalje. S konceptom ili na njemu, tek, ne bi bilo baš najpametnije ne probrati sve one priče zrelosti jednog srpskog pripovedača sa ruba panonskog mora.
