Poruke napisane maskarom

Pogledajmo ko su bile žene koje su vladale pop muzikom krajem 1970-ih i početkom 1980-ih? Na top-listama se oko 1978. od mlađih pojavila najpre Blondie, a za njom i Kate Bush. Donna Summer i Olivia Newton-John bile su priznate“kraljice disko muzike“, a od starijih kantautorki u to vreme i dalje je prisutna Joni Mitchell, ali duboko u džezu i bez nekadašnje univerzalne privlačnosti. Uz već proverene Dianu Ross i Barbru Streisend – to bi bilo otprilike to. Na manje prstiju nego što imaju obe ruke mogli ste prebrojati sve poznate ženske solo zvezde – sad slobodno uporedite ovo stanje sa godinom 2020, kad singl za singlom i album za albumom iz ženskih ruku stiže na same vrhove lista: Billie Eilish, Lady Gaga, Dua Lipa, Ellie Goulding, Taylor Swift, a tek očekujemo do kraja godine Katy Perry, Blackpink, Lanu Del Rey, a možda i Adele…

Veliku zaslugu za ovoliku promenu klime i ustoličavanje nove kulturne definicije kakva žena može da bude, imaju novotalasne grupe Blondie i The Pretenders. O Blondie i posebno Deborah Harry, toliko je toga rečeno, jer je bila prva – u to doba ona je i te kako imala univerzalnu privlačnost, ono „nešto“ što je skoro neobjašnjivo očaravalo istovremeno i muškarce i žene. Ali, koliko je o Debbie Harry pisano, toliko kao da nikad nije dovoljno napisano o značaju Chrissie Hynde i njenih The Pretenders, koji su imali isti taj divlji naboj što je oduzimao dah pri prvom susretu. Istorijska je činjenica da su i oni u ranoj fazi izuzetno doprineli omasovljenju novog ženskog lifestylea: Chrissie je istog časa po svemu postala pojačanje Debbie, ili njena crnokosa protivteža – drugačiji tip istog slobodarskog impulsa, što je otvorio vrata novom naraštaju mladih devojaka da prigrabi svet na svoj način.

DAME UZIMAJU

Kad se januara 1980. pojavio Pretenders (Sire/Real), istoimeni debi album ove grupe bazirane u Londonu, šokirao je one blazirane lansirajući do tad u mejnstrimu nepoznati role–model – predstavu o beskompromisnoj ženskoj osobi, koja nikad ne namerava da ustukne i uvek ima svoj stav u životu. Potpuna transpozicija muškog rokenrol heroja na ženu ovde je kompletirana, i to tako da je dama samo dobila na ženstvenosti. Spoj spoljašnje oštrine i unutrašnje ranjivosti, bio je uverljiva verzija rokenrol heroine od tad, pa ubuduće.

Chrissie je zvučala definitivno agresivnije nego Debbie – dečacima u pesmama ne da nije ostajala dužna, nego im je uglavnom tokom celog albuma govorila šta da rade (ili ne rade). Njene ljubavne trzavice stalno su pretile da će se pretvoriti u prave okršaje. Ovo je bio potpuno drugačiji jezik od onog kojim se muškom rodu obraćalo u to doba. Možda zato što je rođena u malom, ali rokerskom Akronu, Ohajo u SAD, možda zato što je u javnosti odrasla na londonskoj pank sceni, možda zato što je neko vreme kao saradnik sedela u redakciji tada najuticajnijeg muzičkog nedeljnika New Musical Express – pa je bila svesna i ulice i nazovi-intelektualnih krugova – Chrissie je u svoj način obraćanja momcima ubacila jedan osvežavajući ton kojim ih spušta na njihovo mesto.

Sa svim ovim, nije nedostajalo ni nepatvorenog oduševljenja za muškarce, i uopšte – erotična tenzija svake vrste samo je vrcala sa ove ploče. Iako je Debbie Harry već predvodila samosvesnu seksualnu politiku u popularnoj muzici, polako ali sigurno oslobađajući žensku poziciju za sva vremena – ona je ipak želela da zavede i bude zavedena, na neki klasičniji način, krijući se iza lika „kvarne naivke“. Kod Chrissie Hynde stvari su otišle korak dalje – ona je htela da uzme kad želi, onako kako želi, te da je niko ne gnjavi. Obe su došle u vreme novog talasa, kad je ovakva artikulacija aktivnog stava bila zahtev dana, i bile su prve devojke koje su je sprovele tako da najširoj publici bude prihvatljiva – jedna na pop, druga na rokenrol način.

Treba reći da su frontgirls Blondie i The Pretendersa zadobile svoje mesto u istoriji sahranjujući patrijarhat – uz pomoć svojih muškaraca. Snage su tada bile ujedinjene, i ženski talenti, uz saradnju sa dečacima na instrumentima, uspevali su da na polju muzike iskažu šta bi jedna nova, humanija realnost, mogla da bude i donese sa sobom. Iskreno, ako ste bili izloženi muzici u to doba, bilo vam je jasno da su svet ravnopravnih i pomešanih rodova kog su sa ženske strane obećavale Debbie i Chrissie, bio nekoliko puta uzbudljivi i pun života u poređenju sa onim što je nudila smrtno dosadna okolina, sa svojim zauvek unapred određenim građanskim ulogama… Nemojte sumnjati: Blondie i The Pretenders bili su nosioci seksualne revolucije unutar popularne kulture.

The Pretenders označavaju momenat kad su žene preuzele rokenrol kao formu – sa njegovim ludim obećanjem da ćemo kroz njega moći da budemo ona(j) ko stvarno hoćemo da budemo, sa sklonostima ekscesnom ponašanju da bi se promenilo društvo iznutra i pomerile granice slobode, sa hrabrošću i snagom da se ta poruka napiše usred pesme i dođe do mnogo ljudi.

MISTERIOZNO POSTIGNUĆE

Sudar mlade osobe sa svetom čini suštinu ovog albuma, nastalog, čini se, u jednom cugu. Pošto je iskustvo prelaska iz tinejdžerskih godina u dvadesete uvek i svuda isto, Pretenders bez suvišnog analiziranja socijalnog konteksta priča priču koju smo svi doživeli. U ovom slučaju: vanvremensku storiju o sučeljavanju mlade žene, gladne svega, sa tvrdim gradskim asfaltom – i o njenom snalaženju u raznim, većinom ljubavnim lomovima.

Zato su njegov glavni sadržaj – žestoke ljubavne rokenrol pesme. U njima nalazimo iznesene mnogobrojne činjenice života, ispisane kao zbir iskustava, a ne spisak želja. Ako znamo da je Chrissie Hynde autor skoro svih kompozicija, jasno je da su skriveni autobiografski elementi ono što je kreiralo tu atmosferu prenesene stvarnosti u koju ulećemo iz pesme u pesmu, što je i tako u novotalasna vremena bio glavni kvalitet kog su bendovi očekivali od sebe.

Ovde je pažljivo iskorišćena činjenica da vinilne ploče imaju A i B stranu, pa one nose različita raspoloženja – prva je puna agresivnih iskaza, a druga je naglašeno nežnija. Već brza stvar koja otvara album, spada u legendarne: Precious razbija sve predrasude svojom otvorenošću, obrćući uobičajene uloge o tome ko vodi priču, te služeći se seksualnim aluzijama u formi devojačkog opisa fascinacije dečkom koji se ponaša kao da je neobično važan i „dragocen“, dok prelazi ulicu. Tu ima svega u frenetičnom rokenrol ritmu međusobnog jurenja po gradu, uključujući poigravanje sa idejom intimnog odnosa na ulici, ali se završava tako što glavna junakinja, smatrajući da je i ona jednako „dragocena“ – reši da iznenada ode. Ne gubeći nijednog trenutka dostojanstvo u svom biranju s kim će i kako će, Chrissie ovde postavlja nov standard u vladanju situacijom, kog će ženski rod ubuduće morati da sledi.

Jednako razvaljuje Up the Neck u kojoj je zatičemo kako se teško budi sa glavoboljom posle duge strasne noći i odlazi sama dalje, pokušavajući da se seti prethodnih događaja, i dalje nesigurna šta se sve desilo, osim da je volela i bila voljena. Tattooed Love Boys je sve ono što vam se čini da naslov obećava – afera sa pomalo samozaljubljenim tetoviranim mladićem, iz koje Chrissie izlazi kao pobednica. Dve pesme su na ivici pretnje momku, kao objektu seksualne pažnje: The Phone Call nagoveštava da se u grad vraća neko kome se on zamerio, pretpostavljamo lično Chrissie, a The Wait da je pogubno ostaviti nekog da te tako dugo čeka. Posledice neodgovornog muškog ponašanja tek se naziru, ali nema sumnje da se neka vrste kazne obećava, negde između redova.

Prvi deo ploče završava Stop Your Sobbing, sjajna obrada The Kinksa – sarkastična ljubavna izjava: „Jedini način da te opet zavolim / jeste da prestaneš da šmrcaš“ zazvučala je sasvim drugačije i potpuno ushićujuće, kad ju je naša junakinja otpevala muškom biću, stavljajući ga baš tamo gde treba. Chrissie je inače tom prilikom upoznala autora Raya Daviesa, lidera ovog već tada istorijski važnog engleskog benda, sa kojim je ušla u vezu, dajući albumu dodatan obrt u realnosti, a Rayu i sebi ćerku.

Posle lavine oslobođene ženske energičnosti, u svet pomalo drugačije, krhkije Chrissie Hynde, uvode nas rokerske balade, šćućurene negde na B strani, gde nalazimo mnogo pažljivosti za muškarce. Kid je doduše posvećena malom dečaku koji ne može da izađe na kraj sa činjenicom da mu je majka prostitutka, ali ona se ne izvinjava zato što to jeste, već se samo nada da će mali sve uspeti jednom da shvati, zato što drugačije i ne mogu da žive. Lovers of Today počinje tako što svog dragog smešta na spavanje, i potom opisuje zajednički pakt o borbi sa ovim svetom u kome niko ne želi spokoj „ljubavnicima današnjice“, i svi se kukavički nadaju da će ljubav propasti, jer je sami nemaju – na kraju dajući izjavu koja može biti skriveni moto albuma: „Nikad neću biti muško, u ovom muškom svetu“.

Nežnost pomešana sa grubostima, da se ne bi ‘palo ispod nivoa’, nastavlja se i dalje, držeći The Pretenders tako daleko od bilo kakve vrste romantične konfekcije: njihov prvi veliki hit Brass in Pocket iznosi samoohrabrujući plan devojke šta će sve uraditi i koje svoje kvalitete istaći, da privuče pažnju tipa koji joj je prirastao srcu, jer ga ona zaslužuje – pošto je „posebna“. Pesma koja završava album – Mystery Achievement – ima istu vrstu nepopustljivosti prema muškom rodu, izražavajući zaprepašćenje sopstvenom slabošću koja tera jednu ponosnu žensku osobu da ipak stalno misli na nekog za koga je upitno zaslužuje li to… ostavljajući kraj otvorenim i nagoveštavajući još zabave.

Postoje sjajne pesme na ovoj ploči koja protiče u ritmu brze gradske vožnje – i postoji jedna pesma koja ga čini drugačijim i većim od bilo kog rokenrol obrasca: Private Life (u hit će je pretvoriti Grace Jones, kasnije iste godine). Ova agonija ljubavi prema nekom venčanom, data u melanholičnom rege ritmu i kroz ogorčeno-ironične komentare muškarčevih žalbi na brak dok stalno manipuliše osećanjima naše junakinje, bila je ključan iskaz nove kulture u nastajanju, zasnovane na samosvesti mladih žena koje su upravo bez pardona počele da pišu svoja pravila. Chrissie je ovde ljubavnica koja to nije, jer ne želi tu ulogu, pokušavajući da se odvoji od osobe što joj se poverava i uvlači je sve dublje u svoj privatan život i priču koja nije njena, da bi se svo njeno odbijanje slomilo u poslednjem, nekontrolisanom uzviku: „Oh, kako si zao“, kao jasan izraz njene patnje što ne može da izađe iz te situacije. Taj opipljivo proživljeni bol predstavlja konačno emotivno obrazloženje sve agresivnosti koju srećemo drugde na albumu.

REVOLUCIJA KOJA TRAJE

Prvi album The Pretendersa značajan je i kao muzički novitet. Seksi, ali umirujuć glas Chrissie Hynde, bio je radikalan pomak u ženskom pevanju i fraziranju reči, prevazilazeći u kuražnosti sve što smo do tad čuli u pop muzici. Zvuk The Pretendersa kao benda kog je zajedno sa njom formulisao gitarista Honeyman-Scott, po rečima Johnny Marra (The Smiths), uporište je zveketavog indie zvuka („jingle-jangle“, u britanskoj štampi), koji će obeležiti 1980-te. Jednako važni bili su i članovi eksplozivne ritam sekcije – Pete Farndon na bas gitari, te Martin Chambers za bubnjevima, koji su držali pod kontrolom neobične beatove Chrissienih pesama. Zajedno, oni su uspešno modernizovali tradiciju klasičnog rokenrola zasnovanog na bluzu, i produžili mu život u sledećoj deceniji, otvarajući put ka budućem alternativnom roku.

U roku od dve godine, originalna postava The Pretenders objavila je dva albuma i 1982. doživela nezapamćenu ličnu katastrofu: najpre su zbog prekomerne upotrebe opijata otpustili basistu Farndona, da bi gitarista James Honeyman-Scott koji je na ovom insistirao, preminuo pet dana nakon ovog događaja, od srčanog udara izazvanog kokainom – dok je sam Farndon umro godinu dana kasnije, udavivši se overdoziran u kadi. Znajući koliki su deo zvuka The Pretenders činili baš njih dvojica, jasno je da nije izgledalo kako će se bend ponovo sastaviti i vratiti, jer se verovatno nijedna druga grupa ne bi oporavila od ovako brutalnog prepolovljavanja. Ali, udarci su deo priče na koju je Chrissie navikla, i kad se sastav sa izmenjenom postavom pojavio 1984, predstavivši novu ploču Learning To Crawl, bio je to njihov trijumfalan komercijalni uspeh, sasvim na dotadašnjem nivou.

Posle toga nisu nikad stali, i karijera im se nastavila zahvaljujući upornosti Hyndeove, sve do danas. Najnoviji album Hate for Sale (BMG), objavljen je pre neku nedelju, i predstavlja nam isti onaj klasičan nepomirljivi rokenrol zvuk, prožet melodijama koje ostaju u uhu, kakav su The Pretenders uvek zastupali – neka vrsta omaža sopstvenoj karijeri, počevši od veličanstvenog debija. Superosveženi sjajnim gitaristom Jamesom Walbourneom, sa jednako bezobraznim stavom prema svima, oni beleže mini-povratak na veliku scenu, baš u trenutku kad to nije izgledalo mnogo verovatno, pošto će vam svi reći da rok muziku sluša sve manje ljudi. Chrissie Hynde izgleda da za to mnogo ne mari i ima sva prava ovog sveta na to. Nekako je ohrabrujuće znati da bar neko ima snage da ostane isti 40 godina.

VEČNO IZNENAĐENJE

U jednom drugom vremenu, kad se prvi album The Pretenders pojavio – stigao je istog časa do mesta br. 1 na britanskoj listi, gde je ostao čitavih mesec dana. Danas se smatra jednim od najboljih debija u istoriji, i spada u čiste klasike.

Album Pretenders spomenik je ravnopravnosti među polovima, one istinske ulične ravnopravnosti u kojoj se sve deli. I danas je relevantan kao poruka ženama i muškarcima da se u stvari odlično razumeju, dok god su dovoljno hrabri da saslušaju jedni druge – jer se uvek međusobno iznenađuju, baš onako kako je jednom davno Chrissie Hynde iznenadila svet ovom kolekcijom nezaboravnih pesama o slobodi koju moraš sam da uzmeš.