Porazi i po koja gorka pobeda

Poniboj Kertis ima 14 godina, živi u problematičnom kraju negde u Americi i glavni je lik romana Suzan E. Hinton Autsajderi (1967. godina). Edgar Vibo je sedamnaestogodišnjak, zatičemo ga u Istočnom Berlinu nakon što je pobegao iz svog malog mesta u Istočnoj Nemačkoj i glavni je lik romana Novi jadi mladoga V. Ulriha Plencdorfa (1973. godina). Melindi Sordino je 16 godina i upravo je krenula u srednju školu, ponovo negde u Americi i glavni je lik romana Progovori Lori Hols Anderson (1999. godina). Osim nove Lagunine edicije “Autsajderi” (koju uređuje agilna Janja Stjepanović), ove junakinje i junake povezuje (naravno) mladost i izloženost različitim oblicima nasilja, a one koji su ih stvorili spaja umeće da stvore likove kojima protok vremena ne oduzima ništa na snazi i uverljivosti.

...

AUTSAJDERI

Poniboj pripada siromašnom sloju, živi sa starijom braćom (roditelji su im umrli) i najmlađi je član bande grisera – momci koji neguju duge nauljane frizure i deluju opasno – u večitom ratu s bandom iz više klase, buržujima. Već na prvim stranicama romana susrećemo se s brutalnom scenom u kojoj grupa buržuja presreće Poniboja, obara ga na zemlju i nožem pokušava da mu odseče kosu. Koliko god bio svirep, taj prizor je tek uvod u život u kojem se nasilje podrzumeva onako kako se drugde podrazumeva odlazak kod zubara. I, dabome, reč je o spirali koja se, ponekad na kratko, prekine tragedijom. Bez gubljenja vremena, bez viškova, u najboljoj tradiciji američkog romana, Suzan E. Hinton nas uvodi u svet u kojem su nepisana pravila čvršća od gvozdenih lanaca, u kojem se postupa po kodeksu koji poštenje, odanost ekipi i preziranje policije umotava u isto klupko, te na taj način postaje moguće da se u istom liku, Dariju, starijem Ponibojevom bratu, susteknu odgovoran staratelj, izuzetan radnik i vođa bande. Ništa od toga, međutim, neće prekriti suštinski besmisao čitavog tog sklopa, te se tragedija ne prepoznaje samo u smrti kao nužnom ishodu, već pre svega u tome što, poput antičkih junaka, likovi iz romana “Autsajderi” znaju kuda ih put vodi (jer nisu glupi), ali svejedno njime idu. Ima u tim mladim ljudima izvesne pomirenosti sa sudbinom, te se njihovi pokreti u sadašnjosti, surove tuče ili herojski gestovi, čine pukim, nemoćnim mlataranjem udovima dok padaju s velike visine. Njihova pobuna je neartikulisana, destruktivna i samodestruktivna. Čak ni susret s drugom, “neprijateljskom” stranom, čak ni to što se “neprijatelj” pokazuje u neočekivano prepoznatljivom liku, ne umanjuje beznađe koje mračnom energijom isijava iz tih mladih ljudi. Utoliko je Poniboj uhvaćen u višestruku zamku otpora onome što se, strogo uzev, ni ne može pružiti otpor. Njemu ni na kraj pameti ne pada da se odmakne od svoje ekipe, jer njegov život je – i u to najviše veruje on sam – upravo ta ekipa, njegov osetljiv i ranjeni prijatelj Džonikejk, grubi Dali, Tu-Bit, dva starija brata koje obožava (pomalo i mrzi) do ludila. Istovremeno, čak i kada otkrije da “neprijatelji” buržuji, a naročito privlačne buržujke, nipošto nisu beslovesni neljudi već klinci pogubljeni na drugačiji način, on se samo utvrđuje u svome svetu jer jasno je da klasnu razliku ne može da preskoči (upravo je otkrivanje “neprijateljske” strane jedan od najsloženijih i najdirljivijih segmenata romana). Ipak, za razliku od svih ostalih, Poniboj neguje klicu otpora prema svima i prema svemu na mestu koje ni on sam ne prepoznaje kao bitno: Poniboj čita.

Kada je počela da piše roman, S. E. Hinton imala je petnaest godina, a ovaj podatak važan je samo zbog jednog razloga koji ćemo odmah nazvati spoljašnjim (dakle, manje bitnim): ako čitalac u nekom trenutku pomisli da Poniboj, s obzirom na svoje godine, ne može da razmišlja i govori onako kako to radi u romanu, upravo će ga navedeni podatak uveriti u suprotno, jer spisateljica i njen lik istih su godina. Teško ćemo poverovati da je četrnaestogodišnjak, opisujući Džonijeve oči i oči njegove majke, u stanju da napiše ovakvu rečenicu: “Oči Džonikejka su bile plašljive i osetljive; njene su bile jeftine i grube” (str. 123). No, tu rečenicu napisala je Ponibojeva vršnjakinja, a Frensisu Fordu Kopoli se ovaj roman toliko bio svideo da je po njegovim motivima napravio film s tinejdžerskom postavkom u kojoj će svi, bez razlike, postati slavni glumci.

NOVI VERTEROVI JADI

Jadi staroga Vertera, onog Geteovog, uglavnom su nam poznati, a nama današnjima i pomalo smešni. Da podsetimo. Zaljubio se mladi Verter u Šarlotu, ali je Šarlota, avaj, već zaručena. Pati Verter, pati, verovatno, i Šarlota, piše joj Verter romantična i očajna pisma, piše i ona njemu, ali se na kraju ipak uda, a Verter se ubije. Ende. Takvo je vreme bilo.

I Edgaru Vibou je sve to bilo smešno dok nije pobegao iz svog malog mesta u unutrašnjosti Istočne Nemačke (napravio sranje u školi) i upoznao nešto stariju vaspitačicu Čarli u Berlinu. Uz to, za razliku od Vertera, Edgar nije nimalo čedan i nesnađen. Naprotiv. Višestruko talentovan i pametan, on u Berlinu lako pronalazi posao, pa iako sklon mladalačkim pizdarijama, preživljava bez većih teškoća. Više ili manje sve je u redu osim što se Čarli ne da. I ona je, poput Šarlote, zaručena za momka koji je godinama već u vojsci, a pažljivijem čitaocu sigurno neće promaći igra imena Šarlot/Čarli. Upuštaju se Edgar i Čarli u slatku i opasnu igru uzajamnog otkrivanja – posledično, i otkrivanja sebe samih – sve dok se, prilično neočekivano, ne ukaže Čarlin verenik. Za Edgara je to novi čvor koji valja rasplesti, a kako će to da izvede čitalac će otkriti sam.

...

Roman Ulriha Plencdorfa bio je senzacija na nemačkom govornom području, doživeo je ko zna koliko izdanja (u obe Nemačke), preveden na sve žive jezike svome je autoru doneo slavu i, verovatno, novac. Novi jadi mladoga V. upisuje se u tradiciju koju započinje Selindžer svojim Lovcem u žitu – jedini naslov koji se, pored Geteovog Vertera, pominje u romanu – da bi se književni izraz koji u središte postavlja dete, tinejdžera ili tinejdžerku, pokazao toliko plodnim da postaje gotovo poseban žanr. Na ovim su prostorima “prozu u trapericama”, kako je tu formu nazvao Aleksandar Flaker, negovali pisci poput Zvonimira Majdaka, Ivana Slamniga, Mome Kapora. Jer, ova i ovakva proza počiva na govoru dece ili mladih ljudi, na njihovoj perspektivi i njihovom viđenju sveta. Izazovna i nadasve zahtevna forma jer pisac ne sme da izađe iz uloge i tinejdžeru stavi u usta ono što ovaj, s obzirom na godine i iskustvo, ne može znati.

Plencdorfov roman, uza sve to, postavlja dvostruku perspektivu jer već na prvoj stranici saznajemo da je Edgar Vibo – mrtav. S jedne strane, o Vibou govore njegovi prijatelji, poznanici i njegov otac (objektivna perspektiva), dok s druge strane, objektivnu perspektivu zarazno duhovito komentariše i dekonstruiše sam Vibo. Pripovedač je, dakle, mrtav i zna da je mrtav, što mu daje dodatnu slobodu u komentarima i sopstvenom viđenju stvari. Sloboda, međutim, ne znači i proizvoljnost, te je sve vreme na delu govor sedamnaestogodišnjaka dovoljno pametnog da veoma uspešno prozire odnose koji ga, neko bi primetio, nadilaze, ali je istovremeno taman toliko neiskusan da nije u stanju da se nosi sa sopstvenim opsesijama. Plencdorf pleše upravo po žici postavljenoj između objektivne i subjektivne strane priče, suočavajući iskustvo i neiskustvo, utvrđeni svet i momka koji juriša na tvrđavu, stvrdnuti svet zatvoren u sebe i otvoreni svet koji ne prihvata ograničenja. Plencdorfov Vibo i Geteov Verter su, naravno, književni blizanci koji nemaju gotovo nikakve šanse u ovom i ovakvom svetu, ali su makar pokušali da nešto urade. Svako na svoj način i svako prema pravilima (ili protiv pravila) svoga vremena. Iako nije nužno, nije loše znati da Novi jadi mladoga V. nastaju u gadnoj komunističkoj diktaturi u kojoj je najproduktivnije državno telo bila zloglasna tajna policija Stasi. S tom okolnošću na umu, oplemenjen humorom kakav se od (istočnog) Nemca ne očekuje, Plencdorfov se roman upisuje u jedno od (obimom nevelikih) čuda evropske književnosti.

PROGOVORI

...

Na početku nam sve deluje poznato jer nagledali smo se američkih tinejdžerskih filmova i načitali (površnih) tinejdžerskih američkih romana u kojima nezadovoljni srednjoškolci nemoćno sipaju verbalni otrov oko sebe dok ih nepisana pravila školskog sistema, sažeta u nemilosrdno nadmetanje, mrve kao aluminijumske folije. Lajonel Šrajver će u romanu Moramo da pričamo o Kevinu ponuditi prilično ekstreman odgovor na takvu situaciju. Ono, pak, što Melindu Sordino donekle razlikuje jeste što ona jedva da progovara. Otrov njenih misli i neizgovorenih rečenica ne izlazi napolje nego joj se sliva niz grlo i razara utrobu. Ostalo je više ili manje viđeno. Melinda je nesnađena, nedovoljno je atraktivna, potpuno je nekomunikativna, opterećena lošim odnosom roditelja, usamljena. Kao takva ona se pokazuje kao pronicljiva posmatračica onoga što se događa u školi i izvan nje, a što njeni vršnjaci žive prirodno, bez problema i suvišnih dilema, po inerciji. Profesore prezire, gade joj se bivše drugarice sklone izdaji zarad brzog uklapanja u novu sredinu, a nije zadovoljna ni sobom, naročito zbog toga što, u stvari, želi ono što prezire. Uza sve to, izložena je implicitnom nasilju vršnjaka i tihoj represiji školskog sistema (očajna je učenica). Dovde je ocrtan scenario koji ne nudi ništa novo. Pukotina se pojavljuje kada čitalac počne da uočava nenametljive znakove tajne. Nevolje u koje Melinda upada i koje čitalac, kolikogod da saoseća s njom, ipak shvata kao samoskrivljene – trgni se, devojko, dobacuje joj čitalac, nisi ni prva ni poslednja koja trpi to što ti se događa i za to si, izvini, sama odgovorna, progovori, kaži nešto, pobuni se, nemoj da ćutiš kao glupa riba – sada dobijaju drugačije svetlo. Nećemo gotovo do samog kraja romana doznati šta je uzrok svih uzroka (iako ćemo naslutiti), ali zahvaljujući izuzetno vešto vođenoj priči, kako roman odmiče, postajemo blagonakloniji prema Melindi.

No, čak i pre nego što dođemo do razrešenja, Lori Hols Anderson će nas uvući u mrežu pitanja, dilema i problema koji su dovoljno opšti i, kroz Melindin lik, dovoljno uopšteni da uprkos svim subjektivnim perspektivama prepoznamo muke s kojima smo se suočavali kao mladi ili s kojima se suočavaju naša deca: nasilje sistema, gluposti, nepisanih pravila i prećutno dopuštenih praksi kako bismo se, jel, socijalizovali i očeličili, a zapravo naučili kako se postaje mala malograđanska gnjida koja će postati velika malograđanska gnjida. Odmah možemo da ponudimo snopove odgovora od kojih je najubedljivi taj da društvo jeste nekakav kompromis sa sobom i drugima, te da se komprimisu – što je reč lepša od, recimo, reči licemerje, prećutkivanje, pritvornost – učimo upravo bivajući u društvu, a ne izvan njega (u pustinji, na primer). Ipak, ostaje iza svega toga bljutav, gorak ukus poraza koji se može izbeći samo po cenu za koju niko unapred ne zna da li je u stanju da je plati. Upravo o tome govori sjajni roman Lori Hols Anderson.