Ako vas uzbuđuju strava i užas na filmu, posetite Pančevo. Uživaćete
Jedna od najzanimljivijih manifestacija u Pančevu je Pančevački filmski festival – PAFF. Upravo ovih dana, od 7. do 11. septembra, održava se treći put na nekoliko lokacija u gradu.
Festival je herojski pokušaj da se, nasuprot glavnotokovskoj žudnji za glamurom i sveprisutnoj komercijalizaciji, podrži autorski pristup, obraćajući se istovremeno širokoj publici – sve projekcije su besplatne i, barem je tako bilo dosad, većinom dobro posećene. Naglasak PAFF-a su i programi koji nisu najuže povezani sa filmom, tako da značajan segment čine nastupi bendova i strip izložbe (ove godine svoje radove izložiće Boris Stanić, autor zapaženih knjiga stripova Radosav i Atentat, istinsko osveženje na našoj sceni).
Nakon što je na prošlom izdanju festivala prikazana i selekcija horor filmova „Ponoćna jeza“, prema rečima organizatora, “ jedan od najposećenijih i najzabavnijih programa festivala“, odlučeno je da se sa ovom praksom nastavi i ove godine. Stefan Ivančić, umetnički direktor i selektor PAFF-a, kaže da je većina njihovog „filmskog programa inače usmerena na avangardne i „arthaus“ filmove, koji brišu granice između onoga što se tradicionalno smatra kinematografijom i video-umetnošću, između igranih, dokumentarnih i eksperimentalnih formi. Uvođenjem selekcije horor filmova stvorili smo jedan kontrapunkt u odnosu na ostatak našeg programa, koji je bio veoma bitan, kako bi naš stav da u kinematografiji ne postoje granice bio čitljiviji i jasniji.“
Ognjen Glavonić, direktor i selektor PAFF-a, inače autor dugometražnog dokumentarnog filma Dubina dva, prikazanog na ovogodišnjem Berlinalu, objašnjava da su britanskog reditelja i distributera Džulijana Ričardsa „zamolili da uređuje ovaj program, pošto mi nismo stručnjaci za tu oblast. Sa druge strane, Džulijan, kao distributer, mogao je da nam pomogne uopšte da ostvarimo ovu ideju, koja bi u suprotnom u finansijskim uslovima u kojima naš festival operiše bila nemoguća. Sve ovo može da zvuči banalno, ali kinematografija je uvek usko u vezi sa radnim uslovima i od toga je nemoguće pobeći. Najveći pokreti koji su menjali istoriju filma, kao što su Francuski novi talas, „Direct cinema“ u dokumentarnom filmu i drugi, zapravo su bile promene koje su proizvod stvaranja novih modela u producentskom razmišljanju. U našem slučaju, Milan Todorović je pokrenuo, takođe prošle godine, festival horor filma „Dead Lake“ na Paliću, koji se dešava odmah nakon Pančevo Film Festivala, i poznavao je Džulijana, koji je mogao da se domogne filmova i napravi selekciju – tako Džulijan već drugu godinu zaredom dolazi u Srbiju, sa filmovima u koferu, pusti ih u Pančevu, pa se uputi dalje na Palić, a mi podelimo troškove.“
Filmovi „Ponoćne jeze“ uglavnom nisu visokobudžetne produkcije, „jer za to niti imamo mogućnosti, niti se uklapa u našu stvarnost“, kaže Ognjen Glavonić. „U pitanju su manje, takozvane B-produkcije koje bi lako mogle biti snimljene i kod nas. Mislimo da je to veoma bitno, jer se na taj način uspostavlja komunikacija između naših produkcijskih potencijala i filmova koje prikazujemo. U tom smislu, u ovogodišnjoj selekciji se nalazi i jedan srpski film – Otvorena Momira Miloševića, koji je stvoren u potpuno ograničenim uslovima finansiranja.“
Otkud baš u Pančevu fokus na horor filmove, po Stefanu Ivančiću, ne treba ni pitati. „Iz perspektive Beograđana i drugih građana Srbije, postoji ideja da je Pančevo taj zagađeni, raspali industrijski grad kroz koji teče neka prljava reka – Tamiš. Ta slika se uklapa sa onim što žanr fantastike i horora često obrađuje na filmu, ‘ukleta’ mesta koja pružaju autorima prostor da obrađuju društveno-političke priče u pozadini. Lako bismo mogli da zamislimo horor film koji se dešava u Pančevu – što i jeste slučaj, jer je u Pančevu nedavno sniman zombi film Zona mrtvih (Milan Todorović i Milan Konjević, 2009). U Pančevu ne samo da postoji veliki broj mladih ljudi koji se bave filmom, već među njima postoji i podosta autora koji su se upravo bavili žanrom fantastike – pored pomenutog Milana Todorovića, tu su i mlađe kolege Damir Romanov, Nebojša Nenadić i Aljoša Dakić, na primer. Svi su oni verovatno bili inspirisani svojim okruženjem, ili barem sukobom stereotipa o istom sa ponekad ličnim, magičnim doživljajem sveta u kojem si odrastao. Dopada nam se to poigravanje sa negativnom slikom Pančeva koja postoji spolja, zbog toga nam je i jedna od dve glavne nagrade festivala dimnjak, koji se verovatno lako može javiti kao asocijacija na pomen reči Pančevo, dok je druga potpuna suprotnost – svetionik, koji predstavlja nešto po čemu bi žitelji Pančeva verovatno više voleli da bude prepoznati: dva svetionika na obali Dunava koji su jedini očuvani par svetionika na toj reci.“
Projekcije filmova „Ponoćne jeze“ su u Apolu, ne najvećoj, ali svakako najlepšoj bioskopskoj sali u Pančevu. Apolo je bio prva zgrada u tom gradu konstruisana isključivo za prikazivanje filmova, 1913. godine. Posetioci, koji budu osetili neku čudnu strepnju, možda to mogu da pripišu duhovima koji žude da ponovo promole svoje ektoplazmičke noseve u prostorijama gde su nekad davno i sami bili posmatrači filmskih predstava.
Na Dan žalosti, u subotu, počeli su radovi na proširenju Bulevara vojvode Bojovića u zoni Beogradske tvrđave javlja Evropa Nostra Srbija i traži od nadležnih da hitno obustave radove
„Vreme“ je imalo uvid u zahtev u kojem Bibliotekarsko društvo Srbije upozorava da OOPR protivzakonito vodi autorska prava pisaca, a i da nije osnovan po zakonu. OOPR na to oštro odgovara
Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
