Poludivlja poluperiferija polusvetskog polukapitalizma

Nedavno je Hrvatska radio televizija (HRT) emitovala poslednju epizodu treće i po svoj prilici poslednje sezone dramske serije Novine reditelja Dalibora Matanića i scenariste Ivice Đikića, u produkciji kuće Drugi plan. Njeni su autori još tokom emitovanja prve sezone, krajem 2016, izjavljavali kako im je namera da snime tri sezone, u kojima bi u fokusu – svakome po jedna sezona – bili novinarstvo, politika i sudstvo. Iliti, ibzenovski rečeno, „stubovi društva“. Onoliko solidni, to jest truli, koliko se to već može biti u zemlji izjedenoj večitom tranzicijom i ratom koji se odavno završio, a zapravo nikako ne prolazi, jer je potreban onima koji su na njemu izgradili sve što imaju i sve što jesu. A koji su pak to? O tome najbolje svedoči razjareni udbaš svih režima Blago Antić (izvanredni, antologijski Ljubo Jelčić) koji, u jednoj moćno-katarzičnoj sceni sa sredine prve sezone, prislanja pištolj u stomak nadobudnom tajkunčiću: „Đubre malo, ja sam morao napraviti puno gadnih stvari za ovu državu da bi ti mogao imati milijune!“

A baš o tome se, biće, i radi: svaki od bitnijih protagonista ove serije, osim ponekog u gubitnički idealizam ogrezlog novinskog piskarala, dobro zna onaj alanfordovski poučak da je „Bolje živjeti sto godina kao milijunaš nego tjedan dana u bijedi“, pa se u skladu s tim i ponaša, uglavnom ne hajući ni za kakve skrupule.

Dobro, ova postavka, sama po sebi, ne čini Novine naročito izuzetnim ni u hrvatskim i eks-ju okvirima, kamoli u globalnim. Pa ipak, kao što je na ovom mestu opširno elaborirano još povodom kraja prve sezone (v. „Vreme“ br. 1356-7), širina i naročito dubina zahvata Matanićevog i Đikićevog u baruštinu poludivlje poluperiferije polusvetskog polukapitalizma kao „regionalnog“ recepta za večito poluopstajanje našeg poluostrva u polubedi, učinila je Novine istinskim Događajem ne samo u niši televizijskog igranog programa, nego i ukupnog umetničkog suočavanja ovdašnjeg sa epohom između raspada Jugoslavije i socijalizma pa sve do današnjeg poluraspada, hm… možda i čitavog sveta „kakav smo poznavali“, što bi rekao jedan Stipe. Sve u svemu, ostavile su nas Novine u stanju poprilične oduševljenosti na koncu prve sezone, u međuvremenu su prošle još dve, priča je po svoj prilici privedena koliko „logičnom“ toliko i umereno tragičnom kraju, i biće da je vreme za podvlačenje crte.

Druga sezona Novina predstavljala je za ovog gledaoca, ali i za mnoge druge, izvesno razočaranje, razlozi kojeg bi se najvećim delom mogli locirati u preterano premeštanje fokusa sa sudbine novinske redakcije i njenih vitezova i viteškinja tužnog lika – a sa kojima se gledalac mogao emotivno i društveno identifikovati makar lično ne bio ni blizu novinarstva – na ljude koji imaju veliki novac i još veću moć, ali im ni jednog ni drugog nikada nije dosta, pa u nameri da ih namaknu još i još nemaju nikakvih granica; no, baš u tome se, reklo bi se, pomalo preigralo, pa su grki negativci postali nekako pregrki i prenegativni, comic book karakteri, ponešto plakatski jednoobrazni u svojoj nezasito navalentnoj zlosti. Vrline serije, svi oni dobro postavljeni likovi i odnosi, moćno sondiran uvid u krhkost svih naših egzistencija u toksičnom sendviču između politike i novca, kao i ekstraordinarna vizuelna raskoš serije kojoj su ključno doprineli „dronovski“ i ostali kadrovi (anonimizovanog, poopštenog) grada Rijeke, doduše, ostali su tu i delovali su iz drugog plana (sic!), ali nekako su bili na mahove odveć prigušeni. Treću sezonu, utoliko, možda smo dočekali i s izvesnom vrstom rezignacije ili strepnje, ali nam je donela bar delimičan povratak izvanrednom balansu prve: nije možda sasvim sadržavala tu njenu „premijernu“ tankoćutnu eksplozivnost (koliko god to kanda zvučalo kao oksimoron), ali nije bila ni predaleko od nje. Drugim rečima, uljudila je (u smislu: humanizovala) čak i najodioznije stvorove poput predsednika države Ludviga Tomaševića (Dragan Despot), primitivca gadne naravi do manijakalnosti opsednutog svojim večitim smutnim radnjama, barem utoliko što je i njegovoj neposrednoj, intimnoj (pre svega porodičnoj) okolini, ali i njemu samom, podarila ako ne veličinu – jer, štofa za to nema niti slučajno – a onda svakako tragiku. Koja je, naravno, ujedno i tragika celog društva, čitave zajednice kojoj nije nikakav problem da izabere takvog jednog tipa da je vodi, i pri tome ga ne najuri čak ni kad bar deo njegovih (te njegovih saveznika i neprijatelja – odnosi se tu stalno menjaju) prljavština izbije na svetlo dana.

Treća sezona takođe je u prvi plan izbacila dotadašnjeg zakulisnog igrača Blagu Antića, i to je jedan od najjačih aduta celog serijala, kako zbog toga što je Antićeva životna priča izvanredan sukus nimalo papirnate (u nekoj meri – kojoj tačno? ko to da presudi? – svakako samoskrivljene) tragike „državnih službenika“ svih naših zemljica i sistemčića, tako i zarad glumačkog domašaja karijere velikog veterana Jelčića, glumca koji možda nikada ranije nije dobio onoliko uvažavanja koliko mu po svemu pripada.

Vredelo bi reći još po nešto o gradu kao simbolu i kao mizanscenu. Novine jesu dojmljiva vizuelna rapsodija Rijeke, to je jasno, no možda nije dovoljno naglašavano da se Novine ne događaju u „stvarnoj“ Rijeci, nego se dešavaju u glavnom gradu države koja se zove Hrvatska, ali taj grad, ako već nije Rijeka, još je manje Zagreb – od njega tek nema ni Z. Biće da ovo zvuči kao neki bizaran paralelno-stvarnosni zaplet iz Zone sumraka, ali radi se o nečemu drugom: umesto „konkretnih“ toponima whatsoever, Novine su prosto smeštene u Glavnom Gradu kao takvom – u mestu gde stoluju predsednici i premijeri, vlade i parlamenti, vrhovni sudovi i vrhunski lopovi, kardinali i generali, novine i televizije. Zato, između ostalog, nije preterano važno ni to što se zemlja u kojoj se sve ovo zbiva zove Hrvatska: po malo čemu to ne bi mogla isto tako da bude i Srbija, uz ponešto folklornih varijacija.

Napokon – novine, i s malim i s velikim „n“, jer dnevni se list baš tako zove, kao i serija. Ova je serija, naposletku, apoteoza ozbiljnog i odgovornog novinarstva kao posla većeg, pa pomalo i vrednijeg od (pukog) života, a ujedno je i epitaf takvom novinarstvu. A postoji li uopšte neko drugo novinarstvo? Postoji, još kako, ali bi bilo lepo kada bi sebi uzelo neko drugo ime, jer mu ovo ne pripada čak ni po liniji nasledstva… Kako god, tvrdo jezgro Novina kao redakcije i Novina kao serije (redom izvanredni Branka Katić, Trpimir Jurkić, Zijad Gračić, Tihana Lazović, Goran Marković…) nisu heroji bez mane i straha nego tek lomni, bušni, neretko slabi, lutanjima i iskušenjima podložni, ali u konačnici ljudi koji su svoje živote istrajno plemenito proćerdali na delovanje u „javnom interesu“ čak i kada je gotovo nemoguće videti tu „javnost“ u ime koje se deluje, a kamoli od nje očekivati neku efikasnu zaštitu. Ipak, novine i Novine su njihova brana pred ništavilom, i ma koliko da je ova porozna i samo što nije provalila, mogu vam reći da na svetu ima i mnogo sumnjivijih od nje… A zašto se priča s trećom sezonom Novina verovatno zaključuje (mada je scenarista mudro ili tek igrivo ostavio i jednu „luknju“ iz koje bi lahko i prirodno mogla da izraste četvrta sezona)? Zato što se od prvog kadra prve epizode prve sezone zapravo radi samo o tome da Novine (i novine) moraju da nestanu, i da neće biti „društvenog mira“ (u civilizovanoj podeli plena) dok ne bude tako. Na koncu, skrhana Dijana Mitrović / Branka Katić, čuči u hodniku onoga što su do pre koji sat bile Novine, sasvim sama na svetu, dok se svetla polako gase. I više neće biti nikoga da ih upali. Jer, da, nad novinama (i Novinama) je izvršen savršen zločin, a najsavršeniji je onaj zločin u koji je i žrtva duboko umešana.