Sreten Ugričić rođen je 1961. u Herceg-Novom; odrastao je i školovao se u Beogradu; na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1984. diplomirao filozofiju. U periodu od 1992. do 1997. radio je kao asistent na Filozofskom fakultetu u Prištini za predmete estetika i etika; od 1997. koordinator programa za izdavaštvo Fonda za otvoreno društvo Jugoslavija, 1998-1999. na stručnom usavršavanju pri Institutu za otvoreno društvo, Centar za razvoj izdavaštva u Budimpešti. Uređivao časopise Pismo (Zemun, 1989-1991) i Univerzitetsku misao. Od 1984. objavljuje prozu, teorijske tekstove, društveno-kritičke eseje, umetničku kritiku; do sada je objavio šest knjiga.
„VREME„: Šta ste pomislili kada ste prvi put ostali sami u kancelariji Narodne biblioteke Srbije?
SRETEN UGRIČIĆ: Tom kancelarijom dominirala je ogromna palma izrasla iz žardinjere teške 500 kg koju je tu svojevremeno uneo Milan Milutinović i koju su očigledno pažljivo negovali tako da je svojim dugim nožastim nabodljenim listovima dosegla tavanicu i zauzela polovinu prostora. Da l’ zbog palme, da l’ zbog zgrade koja izgleda kao soc-arhitektonski dvorac, setio sam se bajke o uspavanoj lepotici. Biblioteka, doduše, nije baš devojka, pre dama u najboljim godinama, lepa i plemenitog porekla, samo već desetak godina u stanju duboke hibernacije. A da uspavanost traje i duže pokazuje jedan detalj: oni korisnički reversi nisu menjani još od otvaranja 1972. Da li jedan poljubac može da je probudi, videćemo. Poljubac ili nešto više od toga, ali sigurno je neophodna ozbiljna unutarnja restrukturacija rada i procedura neophodna, kao i odnosa bibliotekara prema našim zadacima. Bez toga nećemo biti u stanju da lepoticu pomerimo iz mrtve tačke u kojoj se nalazi. Palmi smo već našli adekvatnije stanište.
Koji je bio vas lični motiv da (verovatno) lagodnije i mirnije mesto koordinatora za izdavaštvo u Fondu za otvoreno društvo zamenite za dužnost punu neizvesnosti?
Ko vam kaže da je u Fondaciji mirnije i lagodnije? Naprotiv, verujem da će u biblioteci poslovi po svojoj prirodi teći manje stresno, mada jednako zahtevno i izazovno. Promena koja se desila pre šest meseci realna je za sada samo na manifestno-političkom planu. Radi se o tome da iskoristimo priliku i damo joj socijalnu supstancu. Promena će biti samo ono što sami uradimo.
Šta za jednog pisca koji teži individulnosti znači uključivanje u rad jedne državne institucije?
Nedano sam na slično pitanje odgovorio kako svaka velika ljubav počinje izdajom svega u šta smo do tog trenutka verovali. Ali ne mislim pri tom samo na individulanu, privatnu dimenziju. Od onih sam koji se zalažu za što jaču diferencijaciju između vlasti i nevladinog sektora, između države i društva. Predugo smo živeli u zaboravu ove razlike. Krajnji cilj bio bi da država bude ovlašćeni servis, a društvo utemeljenje i krajnji cilj svih odnosa, javnih poslova i dešavanja. Pokušaću na tome da istrajem i kao rukovodilac jedne od najvažnijih državnih ustanova kulture, preusmeravajući značenje i funkciju ostvarivanja nacionalnog interesa koji je biblioteci zadat sa etničko-simboličkog na društveno-razvojni plan. Moramo u svakodnevnom radu neposredno demonstrirati u svakom aspektu programa da smo svima na usluzi, da smo resurs na koji bi trebalo da računati u zadovoljavanju potreba i obrazovanja, i kultura i ekonomija, i politika i nevladine organizacije i svakog građanina ponaosob.
A što se tiče mene lično kao pisca, ako dozvolite jednu neumesnu paralelu, prisetite se Borhesa. Radeći u biblioteci, tonući lagano u bukvalno slepilo, on je u beskrajnom lavirintu polica sa knjigama izgradio viziju čitavog kosmosa. Da književnosti nema bez čitanja to je skoro truizam, ali moje pisanje nije zasnovano na poetici makro-čitanja, kao kod Borhesa, već na poetici mikro-čitanja, tako što bi svaka naredna rečenica trebalo da bude ni manje ni više od izveštaja o pročitanoj prethodnoj rečenici. To je poetika koja staje na mnogo manji prostor nego što su hodnici magacina nacionalne biblioteke – sve se događa između tačke i velikog slova. Između redova u književnosti nema ničega, to važi za novine i TV, sve što vredi staje u neprimetnu belu tačku, alef između tačke kojom se završava jedna rečenica i velikog slova kojim počinje sledeća.
Kakve su promene neophodne bibliotekama u Srbiji?
Informaciono-komunikaciona tehnologijja je in statu revolutio. Umnogome se brišu tradicionalne granice između izdavaštva, periodike, bibliotekarstva, elektronskog izdavaštva i interneta, baza podataka i arhiva, između autora, provajdera i korisnika, između biblioteka, distributera i knjižara, između obrazovanja i industrije, znanja i politike, upravljanja i produkcije, između javnosti i privatnosti, slobode i kontrole, između intelektualne svojine i prava na informaciju, itd. Mogućnosti koje se otvaraju moraju se pratiti u stopu jer se mnoge posledice zaostalosti mogu uspešno amortizovati, čak se obezbediti uključivanje u ravnopravan dvosmeran kontakt i saradnju sa onima koji su nam u međuvremenu odmakli. S tim u vezi ponovno otvaranje saobraćaja, koordinacije i umrežavanja s inostranstvom jeste naročito značajano. Zatim, rad na podizanju srozanog nivoa čitalačkih potreba i zahteva. To je sastavni deo inicijativa za opšte podizanje kulturnih, obrazovnih i socijalnih zahteva, bez čega neće biti neophodne molibilizacije, ni institucionalne ni društvene, za neposrednoj učešće u procesu ove nesrećno odložene tranzicije. Tranzicija upravo podrazumeva smenu vrednosnog sistema, a kultura i znanje su jedini izvori kriterijuma i kompetencija koji su nam potrebni. Učestvujući, i biblioteke će pokazati da mogu da učine nešto u vapijuće nedostajućoj kulturnoj legitimaciji društva.
