Politička ekonomija Mišela Uelbeka: porodica, tržište i liberalna demokratija iz drugačijeg ugla

Osmi roman Mišela Uelbeka Poništeno (Booka, 2024; prevod Vladimir D. Janković) kompleksan je roman. Na samom početku treba napomenuti da je u originalnom naslovu bezlični glagoski oblik infinitiva, Anéantir, koji naglašava proces, imenuje radnju, tako da bi glagolska imenica – poništenje ili nestajanje, bila adekvatnije rješenje i od infinitiva i od trpnog glagolskog prideva srednjeg roda, i to svršenog vida, Poništeno, no u nastavku ćemo koristiti oblik zvaničnog prevoda.

...

Roman nudi širok izbor tema o kojima Uelbek piše već trideset godina – francuska politika, klimatske promene, rasna diskriminacija, kolonijalizam, porodica, ljubav, seks, religija, starenje, bolest i smrt. Međutim, način na koji sada postavlja problem znatno je drugačiji u odnosu na prethodne romane. Umesto da kritikuje posledice individualizma, multikulturalizma, političke korektnosti, liberalizma i tržišnog kapitalizma živopisno nam pokazujući njihove izopačene posledice, Uelbek u romanu Poništeno prikazuje iste ove teme na drugačiji način, onako kako je zamislio da treba da izgleda francusko društvo. Utopijske slike nikad nisu bile strane Uelbeku. U prvi plan se ističu porodica, tradicija, ljubav i vera kao vrednosti kojima savremeno zapadno društvo može da se regeneriše, a izgubljeni pojedinac ponovo nađe smisao života. Glavni likovi se trude (i uspevaju) da održe trajne porodične veze. Ljubav postaje izvor emocionalne stabilnosti a ne frustracije, te u saradnji sa seksom (kojeg u ovom romanu, za razliku od prethodnih, ima umereno), čini osnov porodice koja pojedinca štiti od frustracije, neuspeha, napuštenosti i očaja.

Od samog početka (prvi roman izašao 1994. godine), Uelbekovi glavni likovi (uvek muškarci), bili su emocionalno i životno pogubljeni i “iskorenjeni” iz tradicije i društva. Obrazovani, zaposleni, situirani, tragali su za kratkim, uglavnom seksualnim zadovoljstvom. Iz ovakve postavke proizilazio je dosta turoban opis savremenog društva – brak i porodica ili ne postoje ili su odbačeni kao koncepti, žena je viđena kao objekat, najčešće u funkciji zadovoljenja seksualnih potreba muškarca, a društvo postoji kao skup individualaca. Za ovakvo društveno stanje Uelbek je uzroke tražio u političkoj sferi, tj. u zapadnoj liberalnoj demokratiji, koja je, pošto je otvorila vrata multikulturalizmu i političkoj korektnosti (vokizmu), dovela do sloma nacije, tradicije, porodice, društva i političkog sistema.

Originalni problem istaknut je u prvi plan u romanu Elementarne čestice (1998), u kome se opisuje transformacija seksualnih stavova francuske srednje klase kroz generacije, od šezdesetih do devedesetih godina XX veka. Glavni lik je “omega muškarac” Bruno, onaj koji se nalazi na poslednjem mestu društvene lestvice (pogotovo u seksualnom smislu) i ne može da nađe ljubav i spokoj. Svaka potraga za emocionalnom toplinom i srećom završava se odbijanjima i poniženjima. Da bi izbegao ovakve neuspehe, on se oslanja na plaćeni seks jer mu to omogućava da drži konce u svojim rukama. Iako ima ženu i sina, nastavlja vanbračne avanture, što samo pojačava neuspehe i stvara još dublji osećaj gorčine koji će se transformisati u rasizam. Masovnost ponude i potražnje seksualnog zadovoljstva je seksualnu želju odvojilo od emocionalnih potreba ili ispunjenja.

Varijante “omega muškarca” ponavljaju se u romanima Platforma (2001), Mogućnost ostrva (2006), Pokoravanje (2015) i Serotonin (2019). U ova dva poslednja, Uelbek je možda najdalje otišao u kritici savremene politike, demokratije i levičarskih ideja, koje su kumulativno dovele do snažne frustracije i seksualne impotencije “omega” muškarca. Serotonin ističe povezanost zapadne politike i erozije libida zapadnoevropskog muškarca. Ova erozija individualne seksualnosti koja se ogleda u opadajućem seksualnom nagonu protagoniste Floran-Kloda Labrusa zbog antidepresiva koje uzima, u jednom hiperseksualizovanom svetu, služi kao metafora za širi gubitak smisla života i biološke vitalnosti pojedinca u zapadnim društvima.

Impotencija savremenog zapadnog pojedinca i veza sa zapadnim demokratijama je glavna tema u Pokoravanju. Izbor francuskog muslimanskog predsednika dovodi do usvajanja islamskih principa, uključujući ugovorene brakove i poligamiju. Ove promene prikazane su kao napor da se obnove tradicionalne porodične vrednosti i društvena sigurnost. Paradoksalno, da bi osnažila porodične i društvene veze, povratila koncept zajednice, našla smisao života i obnovila biološku vitalnost, izgubljene tokom ere liberalnog kapitalizma, Francuska je rešenje videla, bar u ovom fikcionalnom svetu, u tome da vlast preuzme muslimanska etnička manjina koja nudi zadovoljenja čežnje zapadnoevropskog muškarca. Poruka je otprilike ova: Francuska je ovu vitalnost imala u izvornom (sopstvenom) obliku. Posle buržoaske revolucije prihvatila je zapadnu demokratiju i tržišnu ekonomiju da bi sve to izgubila, a onda sve to ponovo pronašla u pokoravanju drugoj etničkoj i religijskoj zajednici.

Radnja romana Poništeno takođe je smeštena u izbornu kampanju za predsedničke izbore 2027. godine. Ovoga puta Francuzi čvrsto drže uzde u svojim rukama, a etničke manjine nisu ni blizu preuzimanja vlasti. Odnos prema etničkim manjinama je racionalnije prikazan, manjine nisu i ne mogu biti izvor problema francuskog društva. Znakovit je lik Marize, bolničarke iz Benina i njen pogled na francusku porodicu. No, da bi se razumeo značaj romana Poništeno, možda je najbolje porediti ga sa romanom Mogućnost ostrva (iz 2006). Oba romana dešavaju se u kontekstu postfordističkog društva i istražuju ljubav, seks, starenje (odnos prema starijim osobama) i strah od smrti i napuštanja. U Mogućnosti ostrva starenje je prikazano kao postepeni fizički raspad, koji stvara strah od smrti od koga pojedinci bezglavo beže plaćajući novcem seksualnu aktivnost koja im pruža iluziju da su još uvek relevantni članovi društva. Društvo gubi interes za stare praktično u trenutku kada oni postanu seksualno neaktivni i fizički neatraktivni. (Ovo se pogotovo odnosi na žene koje u takvo stanje ulaze ranije.) Nasuprot tome, u romanu Poništeno Uelbek ulaže ogroman autorski napor i enormne narativne potencijale ne samo da bi pokazao da odnos prema starijima može da bude drugačiji, već i da je bezuslovna briga za starije jedan od glavnih načina da se društvo revitalizuje i spase od egocentrizma. Da smo na ovakav zaplet naišli u Mogućnosti ostrva, deca bi smestila bolesnog roditelja u bolnicu ili starački dom i posećivala ga iz kurtoazije jednom godišnje. (Slična “briga” je već prikazana u Karti i teritoriji.)

Ništa manje Uelbek nije bio kritičan prema tržišnoj ekonomiji, pogotovo industriji zabave i tehnološkom napretku, koji je omogućen postfordovskim kapitalizmom. Glavni junak neprekidno beži od straha da će biti odbačen i zaboravljen, jer je brzina kojom se ljudi tretiraju kao potrošna roba i odbacuju u industriji zabave brži nego u drugim industrijskim oblastima. U Mogućnosti ostrva taj se strah neko vreme izbegava novcem i kupovinom seksa. Naposletku, rešenje se nalazi u izumu bezosećajnih klonova. Kada čovek više ne može da oseća, strahovi nestaju. Klonovi, koje donosi tehnološki napredak, u Mogućnosti ostrva služe kao simbol potencijalne dehumanizacije. Potpuno suprotno tome, Poništeno sugeriše povratak porodici i veri. Jedino u porodici možete da nađete bezuslovnu ljubav. Kako između supružnika, tako i između roditelja i dece, braće i sestara. Novi Uelbek sugeriše da suočavanje s neizbežnošću starenja može ublažiti strah od smrti i pružiti osećaj svrhe ako se taj proces desi u okviru porodice. Završetak romana je netipično uelbekovski – glavni junak saznaje da boluje od raka i da mu ne preostaje mnogo vremena. Njegova supruga ipak ostaje uz njega. U ranijim romanima, Anabela umire sama, Kristijana ostaje nepokretna i sama, očajan Danijel predaje svoj DNK u Mogućnosti ostrva, sve same elementarne čestice.

Iz feminističke perspektive gledano, Uelbek ostaje ipak dosledan ideološki. Likovi žena u romanu Poništeno jesu bolje portretisani, raznovrsnih su karaktera, ali i dalje im je funkcija u uelbekovskom svetu da budu u funkciji muškarca. Ranije su bile prisutne zbog seksa, a sada zbog brige. Bilo bi zanimljivo videti nastavak ove navodne emancipatorske linije – da muškarac ostane uz bolesnu ženu, da bismo govorili o stvarnom pomaku Uelbekovog viđenja sveta.

Ova knjiga možda više nego ostale otvara pitanje Uelbekove političke i ideološke pozicije, koja bi sada trebalo da bude jasnija. Uelbek je često napadan od levičara i progresivnih mislilaca kao rasista, nihilista i ženomrzac. Kada se sagleda celokupno Uelbekovo delo, poznato je da je francuski pisac tradicionalista. Njegova poetika je premoderna, njegovi su literarni uzori devetnaestovekovni. Kritika je od prvog objavljenog romana Uelbeka označavala kao obnovitelja naturalističkog romana i pozitivizma, postupci i ambicije su mu balzakovski. Mimetizam, scijentizam, namera da napravi fresku francuskog društva, pozivanje na Ogista Konta, Zolu, Kloda Bernara, prepoznati su od prvih romana. I njegovi likovi vole da čitaju devetnaestovekovnu literaturu: policajac u Karti i teritoriji čita Nervala, Fransoa u Pokoravanju stručnjak je za Uismansa, ali onog poznog, autora tzv. katoličkih romana, a Danijel 1 eksplicitno za sebe tvrdi da je balzakovac: “Imao sam viziju gorkog posmatrača društvenih činjenica, jednog medium light balzakovca”.

Uelbekova kritika ne odudara mnogo od načina na koji su o savremenom društvu pisali, recimo, Entoni Gidens u svojim radovima Posledice modernosti (1990) i Transformations of Intimacy (1992), Ulrich Beck i Elisabeth Beck-Gernsheim, bračni par nemačkih sociologa u Ganz normale Chaos der Liebe (1995), Brajan Beri u Culture and Equality (2001) ili Paul Collier u The Future of Capitalism (2018). Ove sociološke, politikološke i ekonomske (!) rasprave leve i egalitarne orijentacije takođe su kritikovale individualizam, tržišnu privredu i multikulturalizam, baš kao i Uelbek. Francuski je slavni romanopisac, međutim, privukao više pažnje i kritike. Pre svega zato što je roman popularan i čitan žanr, a Uelbek se dokazao kao majstor “analitičkih studija” u slici društva. Kao umetnik, nije dužan da za svoje tvrdnje pruža naučne dokaze i odmerava svaku reč, već scijentizam i ideologiju vešto inkorporira u fikcionalni svet svojih romana. Slika savremenog zapadnog društva koju je slikao 30 godina mnogima nije bila prijatno ogledalo. Oni koji zbog toga nisu hteli da ga čitaju sada imaju priliku da vide kako Uelbekova vizija društva izgleda iz jednog pozitivnog rakursa. Možda će sa romanom Poništeno Francuzi sebe konačno videti lepšim u ogledalu.