U Parizu, 1921. godine, Žan Arp je napisao sledeću izjavu, a povodom večitog spora između Tristana Care i Riharda Hilzenbeka oko toga ko je pronašao reč dada:
„Ovim izjavljujem da je 8. februara 1916, u šest sati po podne, Tristan Cara otkrio reč dada. Bio sam prisutan sa svojih dvanaestoro dece kada je Cara prvi put izgovorio tu reč, koja je u nama probudila tako opravdano oduševljenje. To se dogodilo u kafeu Terrasse, u Cirihu, a ja sam u levoj nozdrvi imao zemičku. Ubeđen sam da je ta reč potpuno beznačajna i da se samo imbecili i profesori španskog mogu zanimati za datume. Ono što nas zanima jeste duh dade. Svi mi smo bili dada i pre dade. Prva Sveta Devica koju sam naslikao datira iz 1886, kada sam imao nekoliko meseci i zabavljao se tako što sam ispišavao svoje grafičke impresije. Muka mi je od moralnosti idiota i njihove vere u genijalnost.“
ARP I BAL: Žan Arp je bio član originalne dadaističke grupe, one koja je osnovana u Cirihu pre sto godina, i njen najveći inovator. „U doslovno svemu što je radio – poeziji, slikarstvu, kolažima i naročito vajarstvu – ostavio je tako snažan trag, da ga srećemo kao polaznu tačku u celom nizu kasnijih avangardnih pokušaja, od nadrealističke poezije i slikarstva do apstraktnog ekspresionizma, Kejdžove muzike i Living teatra“, napisao je Aleksa Golijanin, prevodilac i urednik digitalne edicije anarhija/blok 45. Zatim objašnjava da je „dadu nemoguće definisati na isti način na koji definišemo neki jasno ograničen fenomen, recimo, kutiju za cipele ili liberalni koncept ‘ljudskih prava’ (vrlo ograničen fenomen!); možemo samo da pokušamo da dočaramo njeno dejstvo. Tu česticu koja počinje da oslobađa nešto u nama, čim se malo otvorimo za nju. I Huga Bala je trebalo shvatiti doslovno kada je, u svom pionirskom Manifestu dade iz 1916, rekao kako samo treba izgovoriti tu reč i onda je ponoviti nekoliko puta. Dada. Dada dada. Dada dada dada dada. Nemoguće je ostati pri čistoj svesti, dakle, u oklopu istih, starih klišea i izgovora, kada vas to jednom uhvati. Neka bezrazložna radost vas odmah nosi dalje. Ali, to je, kao i svako iskustvo, teško dočarati. Ostaje da se proba.“ Na kraju tvrdi i da „niko nije ni pokušao da potraži drugu reč, na celom potezu na kojem je delovala, od Atlantika do Urala, i malo južnije, do Zagreba, Vinkovaca i Beograda. To se ne može do kraja objasniti.“
Ona inicijalna dada, koju je Golijanin maločas nazvao originalnom, ove nedelje je u Beogradu. Dada je na turneji po mestima u kojima je iznicala tokom svog stogodišnjeg života. Kao „devičanski mikrob“, kako ju je nazvao Tristan Cara. Ispred Kulturnog centra Beograda, u Knez Mihailovoj ulici, razastrla je nomadski šator. U njemu su snoviđenja, životi, ostavština, ljubavi, skandali već pomenutih Žana Arpa, Hugoa Bala, Tristana Care, Marsela Dišana, Andrea Bretona, Dragana Aleksića, Fransisa Pikabia, baronice Else fon Frojtag-Loringhoven, Sofi Tauber Arp, Artura Kravana…
SA DOZOM LUDIZMA: Programi Kulturnog centra Beograda nisu zasnovani na obeležavanju godišnjica i jubileja, ali im se podsećanje na fenomen dade učinilo važnim. Pre svega zbog činjenice da su „mnogi umetnički postupci koji su postali podrzumevano obeležje savremene umetnosti inicirani tih prvih decenija 20. veka, uz veliko poverenje u mogućnost promene tadašnjeg društva ugroženog kapitalizmom i ratom“, kaže Olivera Stošić Rakić, urednica književnog i tribinskog programa KCB-a, i pita „nije li nam ova vrsta poverenja potrebna i sada, zbog skoro sasvim istih razloga?“
Projekat „Dada na turneji“ je počeo početkom godine, inicijativom ciriškog Kabarea „Volter“, institucije koja je nekada bila kafe gde je pre sto godina začeo dadaistički pokret. Današnje podsećanje na dadaizam i domete avangardnih pokreta, kaže Olivera Stošić Rakić, „nažalost ne može imati svojstva ekscesa ili radikalnosti koji su bili neizostavna obeležja ovih pokreta. Pogotovo ne u okviru skoro razorene institucionalne kulture u Srbiji. Ali je ipak još moguće organizovati programe koji su namenjeni širokoj publici i koji, osim edukativne dimenzije, imaju i izvesnu dozu ludizma. Tu se prikazuje jedna od mnogih mogućih predstava o dadi. U šatoru je film o načinu i razlozima nastanka dade, o tome kako se na neverovatan način širila i pronosila dadistička antinacionalistička ideja bezmalo čitavom planetom. Najnovija istraživanja ovog pokreta pokazuju da je za samo nekoliko godina trajanja ovog pokreta delovalo čak 165 pojedinaca koji se smatraju dadaistima. Među njima i srpskohrvatski iliti jugoslovenski dada – Dragan Aleksić.“
Prvog dana dadaističke turneje u šatoru je prikazan film Dada in Nuce /Dada – jezgro avangarde, a poslednjeg dana, 11. septembra, biće deset avangardnih filmova – program posvećen Branku Vučićeviću. „Program povodom ovog jubileja oblikovali smo, naravno, verujući da su utopije potrebne“, kaže Olivera Stošić Rakić. „Možda će u nekom mladom čoveku ili ženi koji će prosto nabasati na ulici na dada šator začeti klica koja će, da citiram dadaistu Raula Hausmana, posle (više od) 100 godina ‘dovesti čovečanstvo do zrelosti i spremnosti za dadaističku elastičnost duha’.“
