U drugog Džokera je uloženo 200 miliona dolara, u trećeg Terifajera čak 100 puta manje. U bizarnom preokretu filmske sudbine, sigurni favorit je posrnuo i strmoglavo se stropoštao, dok je jedan “mali” film isplivao na vrh. Kako je moguće da se tako nešto dogodilo?
Dogodilo se nezamislivo. U sukobu psihotičnih klovnova, pobedio je potpuni autsajder! Prethodnog vikenda se na američkoj listi najgledanijih filmova dogodila neobična anomalija. Naime, u prvom vikendu prikazivanja, horor film Terifajer 3 (Terrifier 3) inkasirao je 18,3 miliona dolara i time se izborio za prvo mesto po gledanosti, dok je prošlonedeljni šampion, Džoker: Ludilo udvoje (Joker: Folie à Deux), u drugoj nedelji prikazivanja pao na treće mesto sa zaradom od “svega” sedam miliona (na drugo mesto se, sa 13,5 miliona, ugurao Neukrotivi robot, sjajna animirana avantura namenjena čitavoj porodici). Ništa od toga ne bi bilo čudno da nastavak Džokera nije projekat najvišeg holivudskog profila, nastao u okrilju moćnog Vorner bradersa, dok je treći Terifajer nezavisna produkcija sa samog holivudskog ruba. U drugog Džokera je uloženo 200 miliona dolara, u trećeg Terifajera čak 100 puta manje. U bizanom preokretu filmske sudbine, sigurni favorit je posrnuo i strmoglavo se stropoštao, dok je jedan “mali” film isplivao na vrh. Kako je moguće da se tako nešto dogodilo?
Džoker Toda Filipsa je pre pet godina bio jedno od najvećih iznenađenja godine, hit koji je širom sveta zaradio više od milijardu dolara od prodatih bioskopskih ulaznica (od toga trećinu u SAD), uz to osvojivši srca kritičara, “Zlatnog lava” u Veneciji i dva Oskara (bio je nominovan za 11). Tako je postao jedan od onih retkih filmova koji su prigrabili tu toliko željenu a retko dosegnutu “duplu krunu”: biti istovremeno cenjen i gledan, voljen od svih, ili gotovo svih, uz odjek koji ekspresno obezbeđuje kultni status i mesto u istoriji sedme umetnosti. Džoker je bio toliko uspešan da je drugi deo postao neminovnost, pa čak i ako je suštinski potpuno nepotreban. Tod Filips, do Džokera najpoznatiji po komičnoj trilogiji Mamurluk, i njegov koscenarista Skot Silver u prvom su filmu, toj neočekivano ultranihilističkoj i onespokojavajuće sumornoj vivisekciji jednog mentalnog sloma, rekli sve što su imali da kažu i sve što je trebalo da kažu, ali, kako to neretko biva, veliki uspeh je uzeo danak. Filips je imao potpunu kreativnu slobodu prilikom rada na nastavku, što, ispostaviće se, nije bila prednost – već hendikep.
U Ludilu u dvoje, Hoakin Finiks se vraća ulozi Artura Fleka koja mu je, nakon tri nominacije (Gladijator, Hod po ivici, Master), donela prvog Oskara. Kako bi se ispunilo obećanje iz naslova, Džokeru se ovoga puta pridružuje i Harlin Li Kvinzel, iliti Harli Kvin, u tumačenju famozne pop atrakcije sa glumačkim aspiracijama. Stefani Džermanota, poznatija pod umetničkim pseudonimom Ledi Gaga, glumi Flekovu/Džokerovu devojku koja je, fascinirana njegovom zločinačkim postignućima, spremna na sve kako bi ostvarila vezu sa njim.
Radnja se odvija dve godine nakon događaja opisanih u prvom filmu i smeštena je u zatvor/ludnicu Arkam, u kojoj su, u različitim krilima, smešteni Flek i Kvinzel. Oni se sreću na muzičkoj terapiji, romansa se razbuktava i onda kreću pesme… I to mnogo pesama. Ludilo udvoje postaje džuboks mjuzikl, što samo po sebi ne bi bilo problem da se pazilo da muzički delovi ne zasene ostatak. Nažalost, Filips preteruje sa pevanjem, što dovodi do krupnih problema sa ritmom. Uz reduciranje muzičkih deonica, ovaj nastavak bi bio mnogo efektniji i ubitačniji, dok ovako dolazi do razvodnjavanja. Trajanje od 138 minuta postaje teško za podnošenje i dosadnjikavo. Film je razapet između dva cilja: s jedne strane, nastoji da bude psihološki triler sa kritičkom žaokom (kao što je to prvi film), a s druge se upinje da postane mjuzikl u kome će Gaga pokazati svoje udarne atribute (Finiks zaista loše peva, tako da u tim muzičkim segmentima pada u zasenak, što stvara dodatni problem).
Gaga nije katastrofalna u glumačkim deonicama, zapravo je znatno bolja nego što sam očekivao, ali ona i Finiks nisu dobar par, nisu kompatibilni. Kada se tome doda činjenica da scenario nije izbrušen do kraja, da vrsnim glumcima (kao što su Brendan Glison i Ketrin Kiner) nisu date zaokružene uloge, te da je kraj filma nedopustivo trapav i nezadovoljavajuć (kakav antiklimaks!), nameće se utisak da je Džoker: Ludilo udvoje pre svega velika propuštena prilika.
Imajući u vidu udarnu i aktuelnu holivudsku ponudu, ovaj nastavak zapravo i nije toliko rđav, ali u poređenju sa izvornikom pad je toliki da ne čudi što su novom Filipsovom filmu leđa okrenuli i publika i kritika. Ono što je uz još malo truda i pameti moglo da bude trijumf, postalo je debakl kome se svi smeju. No, dobro. I to je Holivud. Jednog trenutka si na vrhu, a već sledećeg si se survao u blato. Ako ništa drugo, Filips, Finiks i ostali ključni igrači su zahvaljujući ovom ludilu zaradili brdo novca (koji im verovatno nije ni potreban jer su već dobro obezbeđeni, ali svejedno). Vorner braders će svakako pretrpeti snažan finansijski udarac, što me ne uznemirava. Uostalom, Džoker je i dobio ovaj nepotrebni nastavak zahvaljujući producentskoj/korporacijskoj pohlepi, pa neka sada isti ti producenti snose posledice.
Što se tiče Terifajera 3, u pitanju je zaista gnusan film, ali ujedno i film čiji je glavni cilj upravo to: da bude gnusan, i to što gnusniji. Reditelj, producent, scenarista i majstor za specijalne efekte Demijen Leone prvog Terifajera je snimio 2016. godine, i to u (čak i za srpske uslove) skromnoj produkciji, za svega pedesetak hiljada dolara. Drugi film, koji se u bioskopima pojavio pre tačno dve godine, koštao je četvrt miliona dolara, a zaradio je gotovo 16. Najnoviji film, treći u planiranom kvartetu, koštao je dva miliona, s tim što je već za prvi vikend zaradio više od 18 miliona, i to samo na matičnom tržištu. Ovaj broj će se do kraja distribucije sigurno duplirati, što svakako neće biti ni prineti zaradi Ludila udvoje (dosadašnja zarada Filipsovog filma u svetskom okvirima je 165 miliona): ali kada se u obzir uzme uloženi novac, jasno je koji je film isplativiji. Drugi Džoker će doneti velike gubitke, dok će se treći Terifajer višestruko isplatiti.
Da se ne zavaravamo, serijal Terifajer je od početka bio sličan gonzo porno filmovima, u kojima se naracija svodi na minimum, a glavni fokus je na “akciji”, u ovom konkretnom slučaju: krvoproliću. Leoneovi filmovi su veoma, veoma eksplicitni, eksplicitni do te mere da se mogu nazvati horor-pornografijom (pornografija je, uostalom, insistiranje na detalju). U tim filmovima sve se vrti oko scena mučenja i ubistava u kojima ništa nije nagovešteno, već je “servirano na tacni”, u što krupnijem planu, sa što više detalja. Klovn Art (sa ubeđenjem ga, kao i u prethodna dva filma, glumi Dejvid Hauard Tornton), sada odeven kao Deda Mraz, i unakažena Vikorija Hejs (Samanta Skafidi, koja je u prvom filmu bila klovnova žrtva, a od drugog dela mu je postala “saradnica”) ubijaju bez milosti puna dva sata (ovoga puta među njihovim žrtvama su i deca, što izaziva dodatnu grozu), sa makabrističkim vrhuncem u vidu sada već ozloglašene scene pod tušem od koje bi se zagrcnuo i jedan Hičkok.
Imajući u vidu da je pitanju film koji se reklamira uz zvanično upozorenje: “Gledaocima koji su slabog srca, skloni vrtoglavicama ili slabog želuca savetuje se izričit oprez. Već je bilo brojnih slučajeva padanja u nesvest i povraćanja u kinima”, simptomatično (i zastrašujuće) jeste to što Terifajera 3 najviše vole tinejdžeri i deca. Mladi ispod 20 godina bili su u ubedljivoj većini i na projekciji kojoj sam ja prisustvovao, a neki od posetilaca su, po mojoj proceni, bili mlađi od deset godina. Serijal Terifajer svakako donosi odjek turbulentnog vremena u kome živimo, ali je, ako ništa drugo, barem pošten: ono što obećava, to i isporučuje.
Filmsko krvoproliće bez zadrške očigledno je u trendu, i u rimi je sa stvarnim užasima kojima smo svakodnevno bombardovani putem medija. U pitanju je svetski fenomen, jer Terifajer 3 nije samo najgledaniji na matičnom tržištu već i u Francuskoj (u kojoj je, što je mudra odluka, zabranjen za mlađe od 18 godina), kao i u Srbiji gde je, doduše manje tesno nego u SAD, pobedio Ludilo udvoje.
Aleksandra Zantaki specijalna izvestiteljka UN za oblast kulturnih prava, tražila je od Vlade Srbije odgovore povodom zabrinjavajućih informacija o Generalštabu, Savskom mostu, Sajmu i Kalemegdanskoj tvrđavi
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Na festivalu Horor filma obeleženo je 40 godina od premijere filma „Davitelj protiv davitelja“. Branislav Zeremski, čija je glumačka karijera tada počinjala, podelio je nekoliko uspomena na to vreme
Kopola je bio usred neverovatno plodnog kreativnog perioda kada je snimao ovaj film. Nakon što je 1972. godine pretvorio bestseler Marija Puza u iznenađujući kritički i komercijalni hit, Kopola je 1974. snimio film Prisluškivanje (The Conversation), koji je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, a zatim se brzo vratio da snimi ovaj nastavak, ponovo napisan u saradnji s Puzom
Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
