Pogoreliću u pohode

Dodao sam gas i ritam belih linija ponovo se ustalio pod točkovima. Dok mi je u retrovizoru sa horizonta iščezavao granični prelaz u Batrovcima – i iza njega pobunjena Srbija po kojoj već mesecima pešači hiljade studenata – ispred se otvarao monotoni ostatak nekadašnjeg autoputa “Bratstvo i jedinstvo”, danas autocesta “A3”. Odredište se sada već činilo izvesnijim i bližim. Mesto – Požega (ranije Slavonska Požega), a povod, s obzirom na destinaciju, gotovo nadrealan – resital svetskog klavirskog superstara Ive Pogorelića. Nekoliko dana ranije dobio sam ljubazan poziv da mu asistiram na nastupu koji je zakazan u lokalnoj muzičkoj školi u tom gradu. Ovakve maestrove pozive nikada ne odbijam, čak i ako to znači da moram da odložim pištaljku i izvinim se studentima što me neće biti čitav dan. Reč je bila o koncertu koji je uglavljen u gust kalendar Pogorelićevih nastupa ove sezone, a povod čisto filantropski – njegova podrška instituciji koja se poslednjih godina istakla u podizanju uslova rada, među kojima su renoviranje školske zgrade i nabavka dva koncertna klavira prestižnog nemačkog proizvođača Stenvej (Steinway & Sons).

Već sam bio u prilici da se za ranijih poseta Hrvatskoj uverim u neke efekte tamošnje obrazovne politike, te da u svojstvu izlagača posetim (s neskrivenom ljubomorom) i velelepnu novu zgradu Muzičke akademije na sedam spratova u centru Zagreba, opremljenu kompletno obnovljenim instrumentarijumom. Kao nekome ko dolazi sa beogradskog Fakulteta muzičke umetnosti, smeštenog već osamdeset i osam godina u objektu adaptirane konjušnice nekadašnjeg Oficirskog doma u manješkom parku iza današnjeg SKC-a, prizori iz susedstva delovali su mi kao nedvosmisleni dokaz da je u uređenijim zemljama briga za univerzitetske standarde praksa koja se podrazumeva. Jer, ovdašnja obećanja u vezi sa podizanjem nove zgrade FMU nisu postala, tokom decenija, više od isprazne mantre, a u umetničkim krugovima opšte mesto pošalica.

IZMEĐU TOKIJA I POŽEGE

Ovog puta razlog za putovanje nije bio događaj na centralnoj, već u lokalnoj školi, u varošici ušuškanoj u zatalasanom slavonskom krajoliku: Pleternica, Blacko, Viškovci, Kuzmica, Dervišaga, promicale su putem table sa nepoznatim toponimima pojačavajući utisak da se krećem kroz duboku provinciju susedne zemlje. Sat kasnije, u zdanju moderne školske zgrade dočekao me je srdačan pozdrav maestra i zajedničko podsećanje na poslednji susret protekle jeseni u Hamburgu, nakon koncerta koji je održao u rasprodatoj sali Filharmonije na Elbi. Ove sezone je već nastupao na scenama Pariske i Berlinske filharmonije, u amsterdamskom Konserthebau, Santori holu u Tokiju, na Tajvanu, u Kini i jednom broju evropskih zemalja. I sada, Požega.

Selekcijom dvorana u kojima Pogorelić nastupa bavi se njegov dugogodišnji menadžer, gospodin August Faulend-Heferer, koji sa organizatorima često i mesecima unapred ugovara najsitnije detalje koncerta nakon što se uveri da prostor ispunjava kriterijume neophodne za realizaciju umetničkog događaja najvišeg kalibra. A sala muzičke škole u Požegi, saznao sam to pre koncerta od direktora ove institucije gospodina Alena Kovačevića, opremljena je najsavremenijom tehnologijom scenske rasvete i ozvučenjem poslednje generacije koji su nabavljeni zalaganjem lokalne gradske uprave. To je, kako Kovačević priznaje, uz novi koncertni klavir u vrednosti od oko dve stotine hiljada evra, bio i njegov glavni argument da povodom dana škole velikom umetniku optimistično uputi poziv za nastup. Pred sam koncert stigla je i ekipa HRT-a iz Zagreba kako bi ispratila nesvakidašnji kulturni događaj u zabačenoj sredini. U kratkoj izjavi za Dnevnik Pogorelić je naveo kako je “pitanje obrazovanja ključno za svako društvo”, naglašavajući da mu je zbog toga “uvek drago, ali i vrlo odgovorno da nastupa u jednoj ovakvoj ustanovi iako bi se nekome moglo učiniti da možda nije”. Ivo Pogorelić je, naime, još davne 1988. godine ustanovio “Fond za mlade muzičare” koji je delovao sve do početka rata, stipendirajući određeni broj jugoslovenskih muzičkih talenata za usavršavanje u inostranstvu.

foto: privatna arhiva

NESVAKIDAŠNJE ISKUSTVO

Svetla na sceni su se upalila i aplauz je ispunio prepunu dvoranu škole. Za koncert u Požegi, Pogorelić je pripremio istovetni program koji je mesec dana ranije izveo na turneji po Japanu – Mocartov Adađo, dve Fantazije i Sonatu u A-duru sa Turskim maršem, a u nastavku svoj zaštitni znak, Frederika Šopena – jedan njegov pozni Nokturno, tri Mazurke i grandioznu Sonatu u be-molu sa Posmrtnim maršem, koju je davne 1981. godine snimio za Dojče gramofon i svoj prvi bestseler album. Rezervisane prve redove popunile su ličnosti iz političkog i javnog života grada, a iza njih nastavnici i srećnici koji su na vreme uspeli da dođu do karata puštenih u slobodnu prodaju. Na samoj sceni, okružujući klavir sa svih strana, sedeli su na stolicama i po praktikablima, zbijeni jedni uz druge, đaci škole. Mnogi od njih Pogorelića su do tog trenutka imali prilike da čuju samo na snimcima i ovo je za njih bio prvi neposredan susret sa njegovim stvarnim zvukom. Moglo se u pogledima videti da je već samo njegovo fizičko prisustvo na tom mestu mnogima delovalo poput fatamorgane. U kontrastu sa snobizmom publike u velikim svetskim dvoranama naviknutim na slične događaje, mukla tišina koja je nakon aplauza zavlada salom škole potrajala je do samog kraja večeri.

Nastupi Ive Pogorelića odavno su prevazišli format uobičajenih koncerata i postali neka vrsta muzičkih seansi na kojima on, kako je to već negde primećeno, od prvih tonova slušaoce odvodi u transcendentu sferu. Retka je danas ta vrsta pijanizma koja proističe iz hermetičnog pristupa partituri, koja ponire u samu strukturu muzike. Specifična tehnika koju je izgradio pod mentorstvom svoje pokojne supruge, gruzijske pijanistkinje Alise Kežeradze u Moskvi, sadržala je formulu koja je još pre četiri i po decenije zasenila svet originalnim oživljavanjem muzičke literature u zvuku. Kontradiktoran utisak da se poznata dela pod prstima Pogorelića čuju kao “prvi put”, rezultat je umeća koje je pijanista s vremenom nastojao da produbljuje. Eskapistička odmaknutost od banalnosti savremenog sveta i gotovo monaška posvećenost pozivu učinili su Pogorelića propovednikom koji je u vremenu opšteg zasićenja klasičnom muzikom publici ponudio njena nova značenja. Tako je bilo i te večeri u maloj sali požeške škole. Kristalno bleštavilo zvuka obnavljalo je utisak da auru prave umetnosti, u ovom svetu kontaminiranom trivijalizacijom i poricanjem svih vrednosti, čuvaju ruke velikog majstora. O toj umetnosti Pogorelić je svedočio prolazeći kroz Mocartova dela u jednom dahu i bez uobičajenih pauza, nastojeći da umesto nizanja zaokruženih celina, ostvari jedinstveni zvučni utisak. Daleko od isprazne sentimentalnosti koliko i od naglašene patetike, Pogorelićev Šopen je i ovoga puta, umesto lake slušljivosti, saopštavao istine stvarnih i proživljenih emocija. Uostalom, Ivo Pogorelić nikada nije pravio kompromise sa očekivanjima publike, ostavši među retkima koji su planetarni komercijalni uspeh ostvarili istrajnim nekomercijalnim delovanjem…

PARALELNI UNIVERZUM

Dok sam na sceni sedeo pored njega okrećući mu odavno iskrzane i požutele stranice nota iz kojih svira, razmišljao sam o blokadi naših univerziteta i školama u štrajku, shvatajući da se trenutno nalazim na jedva dve stotine kilometara dalje, u paralelnom univerzumu normalnosti na koju sam proteklih meseci gotovo i zaboravio. Pogorelić je, uostalom, uvek i bio mera te normalnosti, pomislio sam, i njegovo gotovo tridesetogodišnje odsustvo sa naših scena mnogo je i o tome govorilo… Nepuna dva sata nakon izlaska na scenu gromoglasan aplauz i duge stojeće ovacije ispratile su Ivu Pogorelića sa koncerta koji će dan kasnije u lokalnim medijima biti nazvan “istorijskim”. Bilo je već prilično kasno kada sam se na službenom izlazu rastao sa vidno zadovoljnim osobljem škole i upadljivo iscrpljenim maestrom, nakon čega je svako krenuo svojim putem. Navigacija me je ovog puta po noći povela obilaznom trasom kroz gustu slavonsku šumu koja se naslanja na grad. Nije dolazilo u obzir da upalim radio, trudio sam se da u unutrašnjem sluhu što duže zadržim preostale odjeke klavira, kao lične suvenire sa koncerta.

Pre izlaska na autoput prešao sam preko otvorene pruge koja je spajala Zagreb i Beograd. Setio sam se jedne naslovne stranice NIN-a iz 1987. godine na kojoj dvadesetdevetogodišnji Pogorelić razdragano stoji na stepenicama voza kojim je upravo ovom prugom stigao u Beograd kako bi naredne večeri sa udruženim orkestrima dva grada u Sava Centru izveo klavirski koncert Čajkovskog. Tok misli munjevito me je potom prebacio na prošlu godinu i zajednički boravak u Novom Sadu u kojem je (istih ovih martovskih dana) kao gost i solista Vojvođanskog simfonijskog orkestra u Sinagogi držao probe pred zakazani nastup na Kolarcu. Setio sam se kako je na sam dan koncerta, na iznenađenje organizatora, izrazio želju da umesto pripremljenom limuzinom, iz Novog Sada u rodni Beograd doputuje brzim vozom za koji je čuo da je nedavno svečano pušten u saobraćaj. Popodnevna gužva i zastoji na novosadskim bulevarima učinili su da smo pred železničku stanicu stigli jedva nekoliko minuta pred polazak voza. Po izlasku iz automobila pokušao sam da nas požurim jer je vreme već opasno isticalo. Odbijajući, međutim, da se na dan nastupa zbog bilo čega ubrzava, Ivo mi je ležernim gestom odmahnuo uz komentar da je “sve u Božijim rukama…”. Prošli smo laganim korakom ispod nadstrešnice, popeli se na platformu i, na sreću, uspeli da u poslednji čas uđemo u “Soko”…

Trepćuća svetla koja su se kroz šoferšajbnu ukazala u mrklom mraku trgnula su me iz razmišljanja, objavljujući da sam se već sasvim približio državnoj granici… Nakon obavljenih formalnosti i prelaska na srpsku stranu, dodao sam gas i osvetljene bele linije ponovo su, nakon pauze, uhvatile ustaljeni ritam. Da li bih u onakvoj tišini, u sali neke ovdašnje muzičke škole mogao da zamislim lokalne funkcionere kako slušaju Pogorelića za novim klavirom? Ili bar onakvu školu, ili samo klavir? Možda i nije baš sve u Božijim rukama, pomislio sam, nešto mora biti i u našim. Koliko već sutra, u mojim će rukama, za početak, to opet biti stara dobra pištaljka.