Suvkasto i prohladno veče, magla i bi i ne bi, kao da smo na ljubljanskom Kodeljevu, u rodnom komšiluku Pere Lovšina. Prolazimo pored galerije SKC-a, sve vrvi od crnih i crvenih, modrih i zelenih, jedan iz mase dovikuje mi „Aranđelovac!“; uopšte, primetio sam da su poslednjih dana nepoznati ljudi oko mene napadno duhoviti, time valjda teraju neki maler, neki mrak, šta li. Kakogod, ulazimo u SKC, tamo je valjda utočište od svakog mogućeg „aranđelovca“, od zlokobne srpske stvarnosti A. D. 2007, eto nas već na spratu, pred salom i oko šanka okupilo se iha-haj beogradske osredovečale pank i nju vejv prvoborštine, ali i gomila mlađarije; uh, dobro je, sudeći bar po publici neće to biti tek sajamsredovečnenostalgije…
U deset i pet, evo i Mirka Ilića da najavi one zbog kojih smo tu: pre skoro trideset godina, veli Ilić, jedan je poznati kritičar rekao da panku nema mesta u Jugoslaviji. Eto, Jugoslavije više nema, ali pank je i dalje tu… Odmah potom, kvintet uglađenih zveri u pristojnim godinama istrčava na scenu, i počinje nešto što će brzo razvejati sve moje sumnje, zapravo, moju laganu strepnju da ću prisustvovati nedostojnoj tezgi, seansi mažnjavanja para od (u)zaludnih lovaca na nepovratno prohujalu mlados’. Ništa od toga, poštenih sat i po je trajalo zapravo prilično moćno i uigrano prašenje (njujorški zaslužni veteran Ivan Kral odlično se uklopio) jedinog uistinu po pesmama, po dometima, po trajanju, po subverzivnosti, po „društvenom značaju“ VELIKOG – u svetskim razmerama bitnog, mada nedovoljno afirmisanog usled „jezičke barijere“ – pank-benda ikada rođenog u SFRJ. Uz dva bisa, uz kolektivni završni delirijum u vidu neizbežne BandiereRose (a u prisustvu Rose, ha…), uz šutku posve ozbiljnih dimenzija, koja nije prestajala sve vreme koncerta. Naravno, šutkom su se bavili mahom klinci, a odrtaveli i omlohaveli čilageri (a bogami i tete) koji su mahnitali uz te iste Pankrte pre četvrt veka stajali su malo po strani i odobravajuće/nostalgično ih gledali, pevušeći i ljuljuškajući se u ritmu… Pola grla odere ti forsiranje ledenog piva, drugu polovinu urlanje Metkasenemorevečžogat ili Totalnarevolucijazanjeganirešitev, Janezkurbinsinhočesamopotrditev, ali ko mari, jebeš grlo, važan je „osećaj za filing“ da ovi momci nisu došli ovamo samo da budu sopstvenicover–band (što je dežurna opasnost kod rokenrol, možda ponajviše pank „rijuniona“) nego ljudi koji su i danas nekako srasli s tim pesmama, s prvom pravom Pobunom – a ne poslednjom, kako veli Goranka… – u jednom vremenu koje nam danas izgleda tako idilično, a koje je zapravo bilo zlokobni Početak Svega Ovoga. I ta pobuna je, uostalom, u zemlji iz koje nam dolaze Pero i ekipa poprilično uspela, valjda baš zato ta zemlja nije danas Zaželeznozaveso kao tužna Srbija…
Lovšin govori malo, ne što je suzdržan (Lovšin, pa suzdržan?!), nego što ne kupuje publiku jeftinim fazonima, kreće se scenom kao kakav elegantno olinjali stari mačor, no kako se koncert zahuktava tako se i Pero nekako podmlađuje, na kraju već besomučno skače kao da je ovo 1980, a bend upravo krenuo da promoviše Dolgcajt. Odnos pesama sa prva dva (i po) „prava pankerska“ albuma, i onih sa potonjih prilično je, hm, ravnopravan; dakako, ja bih više voleo da čujem ceo Dolgcajt i Državneljubimce i većinu Rdečegalbuma, pa da znojni & srećni gremo domov, ali bože moj… Ipak, tu je i Metka, i Puncanešeumret, i Lublanajebulana (ta-ram-tam-ta-ra-ram!), i Anarhist i Lepiinprazni, i predivna, himnična AdioLjubljana – taj zaljubljenički hommage dostojan nenadjebive, plemenite gradske bitange! – za oficijelni kraj, tu je čak i faking Osmidan, koji mi je uvek bio prokleto Opšte Mesto, nešto kao ShouldIStayorShouldIGo za Kleš, ali i on večeras zvuči fenomenalno…
Kao poseban, odjavni poklon publici, Lovšin & co. izvode rani, ali nesnimljeni Ze–Kapank, sa ključnim stihovima, koje ću posle pevati sve do kuće, zgražavajući vaskoliko okasnelo zemunstvo:
Naravno, naš se današnji ZK (Zveza komunistov) zove drugačije, skraćenica mu je možda koje slovo duža, ali poruka i dalje vredi! Izlazimo iz oaze SKC-a nazad u Depresiju koja se iznova zgušnjava nad Srbijom, obogaćeni ne samo za sjajan koncert, nego i za motto, za ono jedino što treba poručiti našim novim Gospodarima, „glupljim i opasnijim od prethodnih“, što reče Lovšin. Dakle: Ne me fukat! Ne ga srat! Bre!
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!