Pisac: Dejvid Her; Režija: Ljiljana Todorović; Igraju: Voja Brajović, Milica Mihajlović i Radovan Vujović;
Nova scena Zvezdara teatra
Kada se u nekom našem pozorištu postavi komad kao što je Pogled u nebo Dejvida Hera, vrlo često može da se čuje pitanje „a kakve veze ima jedna ovakva savremena ljubavna priča iz tipično engleskog gradskog miljea s nama ovde?“. Iako je bezočno da kritičar svoje mišljenje pripisuje celokupnom auditorijumu, usudiću se da ustvrdim da je, i pored svih nadasve uzbudljivih specifičnosti srpskog „istorijskog usuda“ i srpskog „nacionalnog mentaliteta“, ovakva priča mnogo bliža svakom našem prosečnom gledaocu od domaćih samoproklamovanih velikih drama na odgovarajuće – čitaj velike – nacionalne teme.
Komad Dejvida Hera jeste vezan za specifičnosti savremenog engleskog društva; složena ljubavna priča između Toma i Kire uslovljena je, dobrim delom, i njihovim klasno-intelektualnim sukobom, činjenicom da je on neobrazovani self made biznismen desničarskih nazora, a ona levičarski intelektualac iz ugledne građanske porodice. Međutim, ovo je samo prvi nivo priče; u višim (ili dubljim) slojevima drame, ovaj društveni kontekst se gotovo u potpunosti relativizuje, a na površinu izbijaju univerzalni problemi ljubavnih odnosa.
Ceo komad je, zapravo, veoma vešto skrojen psihološki dvoboj između Njega i Nje, u kome je bukvalno svaka replika napad ili odbrana jednog od „takmičara“ (ovo je bitno istaći jer bi mogao da se stekne pogrešan utisak da je reč o konverzacijskoj drami bez izoštrene dramske radnje). Ovaj dvoboj ostaje bez pobednika, bivši ljubavnici ne obnavljaju staru vezu, ali saznaju o sebi nešto što ranije nisu znali ili nisu hteli da znaju. Njihov sukob otvara pregršt psiholoških pitanja od presudnog značaja za svaki ljubavni odnos; pitanja sebičnosti, davanja, poverenja, samozavaravanja, hrabrosti. Pored tog psihološkog i ranije spomenutog sociološkog sloja, ova ljubavna priča nudi i značenja koja, u nedostatku bolje reči, možemo da nazovemo filozofskim; ovde se javlja i onaj čuveni stav Dostojevskog da je neuporedivo lakše voleti ljudski rod nego konkretnog čoveka pored sebe.
U predstavi izvedenoj na Novoj sceni Zvezdara teatra, rediteljka Ljiljana Todorović i scenografkinja Jasna Dragović postavile su naturalistički okvir kakav predviđa ova psihološka drama, i to sve do najsitnijeg detalja kao što je zastareli model bojlera koji Her precizno opisuje. Rediteljki su i u komponovanju scenske radnje bila od pomoći piščeva detaljna uputstva; tako je u predstavi, kao i u drami, okvir za najveći deo ljubavnog okršaja bilo spremanje špageta za večeru (gledaoci u prvim redovima bili su izloženi riziku da im se kosa i odeća „osmude“ mirisom neto iseckanog belog luka). Ipak, najveći rediteljski angažman svodio se na rad s glumcima, što je u ovakvoj vrsti komada i najbitnije; ova aktivnost ostvarila je promenljiv rezultat jer su glumci, na trenutke, preuzimali apsolutnu inicijativu.
Ta inicijativa prevashodno se osećala u igri Voje Brajovića koji je tumačio Toma. Brajović je iskoristio mogućnosti koje mu pruža tekst i diskretno pomerio lik Toma u pravcu komedije, plasirajući pri tom neka od prepoznatljivih rešenja iz svog komičarskog arsenala. Međutim, uprkos ovakvom pristupu koji može da deluje kao „igra na efekat“, Brajović je apsolutno uspeo da postavi lik sebičnog i afektiranog, ali ipak nekako iskrenog i ranjivog poslovnog čoveka. U njegovoj igri prepoznaje se jedan zanimljiv paradoks: glumac se ne prilagođava liku, već lik prilagođava svom glumačkom biću, ali to ne ugrožava dramsku elaboraciju uloge. Ovaj komentar ne bi trebalo shvatiti kao ciničnu primedbu jer je reč o nedvosmisleno afirmativnoj konstataciji.
Njegova scenska partnerka, Milica Mihajlović, trudila se da, u dosledno realističkom ključu, izoštri svaki podtekst koji nudi Kirin lik, ali je u tom smenjivanju različitih emocionalnih stanja ponekad pravila suviše oštre prelaze, pa je zato bilo teško dramski zaokružiti ovu ulogu; ipak, glavne odlike Kirinog lika – njena posvećenost, iskrenost i jednostavnost bile su pregledno postavljene. Inače, u ovoj priči postoji i treći lik, pri čemu ne mislimo na odsutnog člana ljubavnog trougla, pokojnu Tomovu ženu, već na Tomovog prisutnog sina Edvarda. Držanje jednog iskrenog a uznemirenog tinejdžera uspešno je doneo mladi student FDU-a, Radovan Vujović.
Na kraju treba skrenuti pažnju na jedan značajan fenomen; predstave kao što je Pogled u Nebo Zvezdara teatra – solidne postavke vrlo dobrih savremenih drama sa univerzalnom psihološkom tematikom – trebalo bi da budu repertoarski standard, ona pouzdana osnova s koje se razvijaju veće umetničke ambicije. U našem teatru, međutim, ne dominiraju ovakve čestite predstave, već mainstream čine jeftina bulevarska ostvarenja (čemu je doprinos dao i Zvezdara teatar), tako da Pogled u nebo postaje ostvarenje s ozbiljnim umetničkim rejtingom.
