Pogled stranca

Krajem januara, posle 25 godina, posetila sam „Gordanino pozorište“, kako u sebi krišom zovem Teatar na Ruru (Theater an der Ruhr), pozorište u čijem je osnivanju pre 37 godina zajedno sa Robertom Čulijem i Helmutom Šeferom učestvovala i naša Gordana Kosanović (8. 8. 1953. – 8. 8. 1986). Prvi povod za ovu posetu bila je dodela Nagrade „Gordana Kosanović“ glumcu Mihaelu Martensu, članu bečkog Burgteatra. Ova međunarodna glumačka nagrada postoji od 1987. i dodeljuje se svake tri godine 19. novembra, na dan kada je Gordana 1981. prvi put zaigrala na „daskama koje život znače“ pred nemačkom publikom. Od naših glumaca tu prestižnu nagradu dobili su Predrag Miki Manojlović i Slobodan Beštić, a Društvo Teatra na Ruru ovim priznanjem podržava glumce koji, kako kaže Roberto Čuli, „igraju na onaj drugi način, kojim se usuđuju da prekorače granicu poznatog i prepoznatljivog, jer samo tako gluma postaje umetnost“. Drugi povod za moju posetu TnR bila je premijera Ibzenovog Per Ginta u kome umesto 50 glumaca igraju samo dva, Roberto Čuli i Marija Nojman, a i režiraju ga zajedno. Pozorište od dvesta mesta u Rafelberg parku je bilo prepuno, jer se predstave u kojima igra ovaj pozorišni mag ne propuštaju.

I konačno, treći povod i možda najvažniji je ovaj intervju sa jednim od najprovokativnijih reditelja našeg vremena, koji je kao niko do sad dao prostor improvizaciji na sceni jer, kako kaže, „niko od nas ne može zasigurno znati šta će se dogoditi u sledeća tri minuta. Koliko god se trudili da nešto odigramo na isti način, uvek postoji mogućnost iznenađenja.“ Ili, kako je to jednom rekla Gordana: „Glumac umire u fragmentima i rađa se ponovo u fragmentima, i negovanje kontinuiteta vlastite sudbine je nešto najlažnije što sebi može priuštiti. Svi članci i fotografije samo su veštački pokušaji ovekovečivanja nečega što je odavno umrlo jer ja nisam pisac i ne ostavljam literaturu koju treba slaviti. Ja samo u jednom jedinom trenutku javno prinosim žrtvu i to se više nikada neće ponoviti.“

„VREME„: Teatar na Ruru ove godine slavi 37 godina postojanja. Kako opstaje jedno pozorište u današnjem svetu interneta, Holivuda i globalne produkcije? Koja je tajna vašeg uspeha?

ROBERTO ČULI: Mi smo počeli da putujemo po svetu i da internacionalizujemo teatar u vreme pre globalizacije. Imali smo jednu drugačiju ideju o globalizaciji, a to je globalizacija odozdo. Izgradili smo pozorišnu globalnu mrežu od pozorišnih grupa i predstava koje nikada nisu bile na festivalima i bile su svetu potpuno nepoznate. Mi smo ih otkrili, međusobno povezali teatarske ljude koji se možda nikada ne bi upoznali niti ušli u pisanu istoriju teatra. Možda je razlog što Teatar na Ruru još uvek postoji jer imamo potpuno drugačiju ideju internacionalizacije od one koja je do sada vladala u pozorištima. Bili smo u Iranu posle Islamske revolucije, kada nijedno pozorište nije smelo niti moglo putovati u Iran. Bili smo u Turskoj kada se ništa nije znalo o turskom teatru. Da ne pominjem Uzbekistan, Kazahstan, Kirgistan, Turkmenistan, Irak… niko ništa nije znao o tamošnjim pozorištima niti je iko ikad tamo bio. Mi smo tamo prvi bili, pre globalizacije.

Da li se nešto promenilo u modelu Teatra na Ruru od njegovog osnivanja do danas?

Ja imam 82 godine. Nisam više direktor pozorišne firme. Sad sam umetnički direktor. Ja moram omogućiti TnR tu slobodu da može da se kreće i u drugom umetničkom pravcu. Iz Milhajma se takmičiti sa gradovima kao što su Hamburg, Minhen, Berlin, Pariz ili London, nije baš lako. A i dovesti štampu u Milhajm je sve teže. Mi smo bili prvo pozorište koje je putovalo. Drugim pozorištima u Berlinu, Hamburgu ili Kelnu, to nije bilo potrebno. Imali su dovoljno subvencija i bili su pozorišta svoga grada. Danas je situacija drugačija, sva velika pozorišta pokušavaju prodati svoje predstave van sedišta. Ta konkurencija nas, nažalost, primorava da postanemo pozorište grada Milhajma, jer ipak nam najviše novaca dolazi od grada. Na taj način gubimo jedan deo svoje slobode. To je najveća strukturalna promena i razlog što ćemo u budućnosti imati sve više novih reditelja jer mora se povećati produkcija, moje dve-tri režije godišnje svakako nisu dovoljne.

Kako je Gordanin odlazak uticao na Pozorište?

Paradoksalno, najveći uspeh je došao tek posle Gordanine smrti. Iza nje je ostala ogromna praznina, a ja lično sam bio strašno ljut! Bio sam ljut zbog nepravde da jedna tako mlada žena i tako velika umetnica umre! Bio sam ogorčen i zbog zbivanja koja su imala veze sa Gordaninim radom, besan što je nemačka štampa nije dovoljno prihvatila. Besan zbog nasilja koje je preko mene bilo upućeno Gordani, jer je ona imala jedan jedinstven izraz i stil na sceni, ali pošto je bila strankinja taj izraz nije bio dovoljno prihvaćen. U tom besu su nastale predstave iz mržnje koje su, opet paradoksalno, postigle veliki uspeh. Sartrov Mrtvi bez pogreba je jedan primer. Ta predstava je bila jedina u istoriji TnR koja je bila pozvana na Teatarske susrete u Berlinu.

Kritičari često pominju Čulijev svet slika. Koji je specifikum vaše režije? Šta je najvažnije? Gde je centar vaše scene?

To je teško pitanje na koje bi morao neko drugi da odgovori. Slobodan Šnajder je, na primer, pošto je video moju predstavu, rekao: „Roberto Čuli režira kako ja pišem.“ Kad radim na predstavi, želim da oživim autora. Bavim se čitavim životom i delom pisca, bilo da je u pitanju Pirandelo ili Lorka, Lenc, Bihner, Čehov ili Šekspir. Želim da vratim piscu nešto na šta mislim da ima pravo. On mora dobiti šansu kojom će se napraviti most između prošlosti i sadašnjosti. Na taj način prenosim klasične tekstove u današnje vreme. Voleo bih da Šekspir ima mogućnost da se sretne sa Beketom, a na isti način bi se mogao Beket baviti Šekspirom. Hoću da omogućim takav jedan susret jer osećam da će na taj način pravda biti zadovoljena. S druge strane, koristim slike iz svog života, sve što ima veze s mojim sećanjima, s mojim detinjstvom. Noću, dok spavam, moj mozak radi i u snovima često nalazim rešenja za svoje slike. U snu se rađaju. Taj noćni posao sanjara je važan za čitav moj rad, otuda Čulijev svet slika. To su rekonstrukcije mojih snova.

Dragan Klajić, dramaturg i pozorišni istoričar, Gordanin i vaš lični prijatelj, izjavio je jednom da je Teatar na Ruru nemoguće imitirati. Da li je to tako i zašto?

Verovatno je primetio da mi radimo veoma lično, privatno, i da glumci imaju priliku da sami budu autori svoje uloge. Gordana je bila autor svoje uloge i bilo je nemoguće da neko od drugih glumaca preuzme njenu ulogu. Taj princip važi i za sam Teatar na Ruru, za moju režiju takođe, to je video Dragan, da je moj način režije teško imitirati.

Poslednjih godina i sami sve češće glumite. Sa Marijom Nojman ste prvo napravili Malog Princa, koga još uvek imate na repertoaru, a sada i Ibzenovog Per Ginta. Zašto Per Gint?

Uvek sam želeo bit glumac. Nakon mature, imao sam 19 godina, mama je rekla „ne“ jer moram studirati nešto ozbiljno! Tako sam odlučio da studiram filozofiju, ali sam odlučio i da se oprostim od pozorišta jednom izuzetnom predstavom. Moja porodica je bila bogata, imao sam novaca. Napisao sam komad koji je bio inspirisan Čehovljevim novelama, Lorkinim Don Kristobalom i antologijom Spoon River Lija Mastera. Iznajmio sam salu, angažovao tri profesionalna glumca, režirao sam i igrao glavnu ulogu sa glasom evnuha. Prodao sam ulaznice unapred za tri večeri bogatim prijateljima mojih roditelja. Predstave su bile uspešne i donele mi gomilu para. Onda sam rekao „gotovo“ i počeo da studiram filozofiju. Nakon diplome, osnovao sam Il Globo, teatar u šatoru, po uzoru na Šekspira, na periferiji Milana. Ali da kažem o Per Gintu: desilo se da sam uočio jedan italijanski prevod Per Ginta napisan u prozi. Ibzen je Per Ginta napisao u egzilu u Italiji i to kao dramsku pesmu sa preko 50 uloga i mesta. Ibzen je bio emigrant, njegova porodica je bila siromašna, otac pijanac. To me je sve jako inspirisalo, a onda je Marija Nojman napisala verziju tog komada za dva glumca. Dva klovna, koji u jednoj sirotinjskoj sobici bez milosti jedan prema drugom postavljaju eshatološka pitanja o životu, o ljubavi i smrti i istražuju bez ikakve iluzije da će naći odgovore.

Da se setimo Bitefa. Zašto vas nema na Bitefu?

Na Bitefu sam bio prvi put 1978/79. sa Kiklopom i posle sa Alkestidom. To je bilo pre osnivanja Teatra na Ruru. Posle Gordaninog ulaska u pozorište bili smo svake godine na Bitefu, sve dok nije izbio rat i tog takvog Bitefa više nije bilo. Kad sam ja upoznao Bitef, bile su to godine Mire Trailović i Jovana Ćirilova. Bitef je bio apsolutno najbolji pozorišni festival na svetu, a Ćirilov njegov ambasador. On je putovao po celom svetu u potrazi za produkcijama koje u Evropi do tada nisu bile poznate i koje je predstavljao beogradskoj publici. On je bio izuzetan čovek. Takvih ljudi nije bilo mnogo u Evropi. Strasno je voleo pozorište. Zatim, tu je bila tadašnja beogradska inteligencija. Ljudi koji su znali da pišu o pozorištu i o glumcima. Ljudi kao što su Dragan Klajić, Dalibor Foretić, Borka Pavićević, Mani Gotovac ili Vladimir Stamenković stvarali su jedan deo te pozorišne atmosfere u Jugoslaviji, koja je stizala do svakog. Možemo slobodno reći da TnR još uvek postoji zahvaljujući Jugoslaviji koje više nema. Šta smo tamo upoznali i doživeli, te susrete i razgovore, kako smo bili primljeni, kako su o nama pisali, sve to nam je dalo snagu da nastavimo da radimo. Bili smo pozvani da gostujemo na Bitefu prošle godine, nismo mogli zbog bolesti, ali možda ćemo ove!

Teatar na Ruru je bilo jedno od najangažovanijih evropskih pozorišta. Hrvatski Faust Slobodana Šnajdera bio je predstava o kojoj se mnogo diskutovalo…

Igrali smo i Zmijsku kožu Slobodana Šnajdera. Šnajder je jedan od najvažnijih dramskih pisaca našeg vremena. Ponosni smo što smo igrali njegovog Hrvatskog Fausta u zagrebačkom Narodnom kazalištu, tamo gde se radnja i dešava. Odigrali smo ga i u Beogradu, ali ne u Ljubljani. Taj komad se bavi masakrima hrvatskih fašista za vreme Drugog svetskog rata. Činjenica da je to bilo moguće govori nam nešto o Jugoslaviji tog doba, o tom društvu

i njegovom razumevanju politike. Politika je još uvek dozvoljavala jednu otvorenu kritiku prema sebi, dozvolila je radikalni i kritički pogled na sebe i društvo.

Kako Teatar na Ruru reaguje na trenutnu političku situaciju u svetu, na pojavu izbeglica i istovremeno sve jaču ultradesnicu u društvu?

Kad je počeo rat u Jugoslaviji, mi smo rekli ajde bar da spasimo deset ljudi, Roma, da im pomognemo da izađu iz Jugoslavije, iz Srbije, da ne idu u rat. S njima smo osnovali teatar Pralipe, koji je dugo uspešno radio. Teme kao što su bekstvo i emigracija direktno su povezane sa Teatrom na Ruru. Ja sam lično jedan privilegovani emigrant. Doduše, nisam bežao od rata, jer šezdesetih nije bilo rata, nisam ni patio od gladi, a i klima je u Italiji bila mnogo bolja nego u Nemačkoj. Ali ja sam se kao umetnik u Italiji osećao strancem i zato sam je napustio. Gordana je takođe bila umetnički emigrant. Meni je samo po sebi razumljivo da su takozvane izbeglice dobitak za jednu zemlju, jer susret sa stranim nas vodi dalje. Pogled stranca na nas vodi nas dalje. Ali izgleda da društvo još nije spremno da razmišlja iz ugla građanina sveta umesto da se drži svog nacionalnog identiteta. Za teatar je ta univerzalna ideja jednog svetskog građanina očigledna i jasna. Na njoj se temelji kultura! Čehov ne pripada samo Rusima, Šekspir ne pripada samo Englezima, Lorka, koga su ubili fašisti u Španiji, ne pripada samo Špancima. Dante, koji je morao da pobegne iz Italije, ne pripada Italijanima. Gete ne pripada Nemcima, a ni Ibzen uostalom, koji je sve svoje komade napisao u emigraciji, u Italiji i Nemačkoj, ne pripada Norvežanima. Nažalost, ta misao o univerzalnosti umetnosti još uvek nije stigla u naše društvo. To je očigledno pogotovo sad s Trampom, ali i sa Orbanom. Moramo shvatiti da smo mi uvek produkt onoga što čitamo, ljudi koje srećemo. Kulturni identitet ne postoji. Veliki kulturni događaji jedne zemlje nastali su upravo onda kad je došlo do otpora, iz jednog opozicionog stava. Zemlja koja sebi može priuštiti kulturnu opoziciju, to je jedna blagoslovena zemlja.

Koliko ste danas prinuđeni na kompromise?

Struktura koju smo uspostavili dala nam je mogućnost da naš rad i sve umetničke odluke branimo i politički. Kad je 1989. godine pao Berlinski zid a Sovjetski Savez se raspao i dva sveta se međusobno konfrontirala, bilo je lako politički se pozicionirati. To se radikalno promenilo sa navalom industrijske zabave, sa dolaskom RTL grupe – privatnom televizijom. Ta takozvana kulturna kriza medija, taj rak je promenio strukturu kulture, uticao na školu i obrazovanje. Zato danas imamo posla sa generacijom koja je pronalaskom interneta, bez obzira na sve njegove prednosti, izgubila istorijsku svest. Kultura je postala Vikipedija. Sve je dostupno na sajtu, na sve se može naći odgovor. Sokrat bi se morao opet roditi da proveri svo to naše znanje i da nas podseti da je kultura započela jednom zagonetkom. Društvo bez pitanja i zagonetki je mrtvo društvo. Nažalost, to važi i za pozorište, ali svakako više za mase. Rezultat te apolitičnosti i intelektualne obamrlosti ljudi je i povratak fašizma i izbor Trampa u Americi. Jedino dobro u tom izboru je da će i to proći. Pre neki dan je preko 200.000 žena demonstriralo protiv Trampa. Ta polarizacija daje nadu da će se nešto pokrenuti, kao i onda za vreme rata u Vijetnamu. To je vreme kad teatar ponovo kreće! Mi opet dolazimo! Nadam se da ću to doživeti, da ću biti tu.