Pogled iz narodne milicije

Valja nam se prvo vratiti u 1980. godinu, oktobar mesec. Drug Tito samo što je umro, političari su nervozni, ali je nervozna i omladina u SFRJ, mada iz drugih razloga. Političko-bezbednosna situacija je, dakle, neizbežna i po složenosti prevazilazi kapacitete „subjektivnih snaga“, jer se vremena ubrzano menjaju (the times they are a changing, što reče tadašnji američki politički analitičar Robert Zimmerman). Možete misliti kako je bilo tadašnjim radnicima unutrašnjih poslova iz Odeljenja za javni red i mir Gradskog SUP-a Beograd: grafiti i plakati na sve strane, klinci se ponašaju na sasvim nove i nepoznate načine. Rokenrol na koji su službena lica već bila navikla sada je odjednom sasvim drugačiji, a idejnog vođstva i partijske linije o tome nema. Štaviše, oni pametnjakovići iz Državne bezbednosti prave se blesavi i ne primećuju ništa; ne mešaju se.

U takvom složenom kontekstu Odeljenje za javni red i mir GSUP-a Beograd preduzelo je, na osnovu uočenih fenomena, akciju bližeg upoznavanja novih muzičkih trendova među omladinom. Ta će akcija kasnije uroditi izuzetno zanimljivom „Informacijom o pank pokretu i pojavama vezanim za ovaj pokret u Beogradu“, a o čemu kasnije.

Dana 20. oktobra 1980. u 14 časova, dakle, od Đorđa Obradovića, tada zvanog Đole i Zelenko, a danas poznatog kao Gvido (od oca i majke; sa adresom; učenika; itd.) oduzeta je izvesna količina predmeta (21 ukupno) na ovaj ili onaj način povezana sa fenomenom panka. O tome su uredno izdate dve potvrde, koje je potpisao stariji inspektor Dragiša Blanuša (kasnije, između ostalog, načelnik OUP-a Stari grad do 1991. i upravnik Centralnog zatvora 2001). Tu imamo: 41 komad raznih bedževa od pank grupa; više engleskih rok časopisa; tri fanzina „Bez naslova“ (njih je Gvido pravio i izdavao); 16 listova sa tekstovima pank grupa; nešto postera raznih pank grupa; nekoliko raznih ličnih pisama i zabeležaka; jedna majica sa kratkim rukavima na kojoj piše „The Clash“ i razne sitnice. Potvrda ima i zanimljivu primedbu: „Pretresanje nije izvršeno jer je vlasnik sam doneo tražene predmete.“ Od te primedbe i polazimo.

„Naravno da sam im sam dao te predmete, jer su znali šta traže. Išli smo više puta iz GSUP-a do moje kuće i natrag po njih“, kaže Gvido Obradović za „Vreme“. „Kako sam posle shvatio, policija je tada sprovela seriju informativnih razgovora sa raznim pankerima po gradu, njih tridesetak. Neko mora da im je sve ispričao i za mene. Zanimala ih je najviše veza panka i neonacizma, jer se kukasti krst javljao kao deo ikonografije izvesnih grupa. O tome je, sećam se, pisalo i ljubljansko ‘Delo’ tada. Ironično je upravo to što je tada u Engleskoj pank bio žestoko angažovan protiv rasizma i to nam je bila ideologija. Istina o tome teško se probijala, pa su i neki muzički urednici bili pod pritiskom da ne puštaju pank na radio stanicama.“

Informativni razgovor sa Gvidom vukao se nekoliko sati; on kaže da je bilo „pretnji zadržavanjem i uobičajenih policijskih trikova“, ali su ga na kraju pustili i – nisu se više nikada javili. Nikakav postupak nije bio pokrenut, ali ni privremeno oduzeti predmeti nisu nikada vraćeni. „Žao mi je, jer su to danas kolekcionarski primerci bedževa, postera, slika i časopisa. Moj fanzin mi posebno nedostaje. Pokušavao sam, ali nije mi uspelo… To je ipak deo kulturnog nasleđa Srbije, pa makar i pankerskog“, kaže Gvido.

U nekim drugim slučajevima, međutim, podnošene su i prijave, o čemu postoje podaci u „Informaciji o pank pokretu i pojavama vezanim za ovaj pokret u Beogradu“. Jedan Đorđe (ne Obradović) i jedna Vesna pisali su 1979. po zidovima i liftovima parole na engleskom, stihove iz pesama grupe Sex Pistols: „Ukinimo trulu političku vlast, uništimo političku monarhiju, uvedimo najlepše rajsko bezvlašće, napravimo za sve novu anarhiju“ (svi citati i prevod su iz GSUP-a). Ta Vesna je posle popila prekršajnu prijavu zbog sličnog grafita u jednom liftu, ali je bila još maloletna, pa ishod ne znamo. Kao pankerski aktivisti kroz evidenciju još prolaze i: Sava N. (PUNK preveo kao: pomozite ustanak naroda Kosova), Tatjana Č. (kreativni tekst na melodiju Maljčiki: „Krvave kame bude me iz sna, otvorim oči vidim četnika“ i u tom pravcu, dosta nadahnuto), Srđan D. (kasnije uspešan filmski reditelj) i Aca Đ. jer su pravili i lepili plakate za svoje pank grupe i još razni. Teofil Pančić ne prolazi kroz evidenciju, jer je u to vreme živeo u Zagrebu.

Gvido Obradović zauzima nekoliko redova u „Informaciji“: pravio je nacrte za bedževe raznih pank grupa, slao ih u London jednoj firmi koja pravi bedževe, dobijao gotove bedževe koje je kasnije prodavao i poklanjao. Njegovi bedževi čak su ušli i u katalog „Better Badges“ koji je oduzet 20. oktobra od njega. U pank časopisu „Assassin“ izašao mu je i tekst o jugoslovenskom panku. Pravio je fanzin „Bez naslova“ putem makaza i lepka, fotokopirao ga je i delio pank grupama u Beogradu i Vinkovcima, stoji u „Informaciji“.

Sama „Informacija“ u koju je „Vreme“ imalo uvid, zanimljiv je dokument, kad se setimo vremena u kome je nastala (1984). Na desetak strana prvo se iznosi sažeta i prilično precizna kratka istorija rokenrola do pojave panka. Istini za volju, vidi se jedan socijalističko-idejni pristup u tumačenju socijalne dimenzije rokenrola, ali to nije daleko od istine. Zatim sledi pregled važnijih grupa: od Stooges i Igija Popa, preko Sex Pistols, The Clash, Siouxie and the Banshees, pa do Elvisa Costella („pravo ime: Declan Patrick McManus“, dodaju milicajci) i Gang of Four. Pregled je utemeljen na ozbiljnom čitanju relevantnih izvora. Kad je reč o korišćenju fašističkih i nacističkih simbola u ikonografiji panka (ono što SUP svrbi), „Informacija“ veoma objektivno i korektno citira relevantne sociološke analize i tumačenja koja fenomen prikazuju u ispravnom svetlu, ističući suštinsko i nesporno levičarsko opredeljenje panka. Osim već citiranih „preseka“ viđenijih beogradskih pankera od interesa za javni red i mir, u „Informaciji“ ima i jedno zanimljivo poglavlje sa procenama prometa i zarada najvažnijih menadžera i producenata na tadašnjoj rokenrol sceni.

Dragiša Blanuša, nekada policajac besprekorne karijere, a danas penzioner, kaže za „Vreme“ da je sa „Informacijom“ bio upoznat: „Bila je to prva studija ikad napravljena u policiji na temu takvih supkulturnih pojava među omladinom. Koliko se sećam, imali smo tri povoda da se time pozabavimo: kao prvo, grafiti i parole, tj. oštećenje tuđe imovine koje se tada javlja kao problem; kao drugo, sve češća pojava kukastih krstova, što je unosilo uznemirenje kod nas i kod prosvetnih radnika, jer se javljalo oko škola; i kao treće, tadašnji propisi o štampanim stvarima. Naime, po tadašnjem zakonu čak je i obična metalna značkica, a kamo li bedž, bila smatrana za štampanu stvar koja se obavezno dostavlja u tri primerka Okružnom javnom tužiocu. Vi se sećate: tri primerka svega za Tmušića (sećamo se). Kad je o grafitima reč, tu štete znaju da budu zaista velike: struganje, pa ponovno krečenje. Za kukaste krstove ne moram ni da vam tumačim. A za ove bedževe, fanzine i plakate, mogu da vam kažem da nikoga nismo prijavili za to što Tmušiću nije poslao tri primerka.“

Blanuša kaže da i sam sluša rokenrol i da po buvljaku traži stare LP ploče svakog vikenda. „Kad sam postao načelnik OUP-a Stari grad, zateknem u skladištu oduzetih predmeta pedeset gitara! Pedeset! Pitam magacionera odakle to, a on kaže: načelniče, mi to oduzimamo po Knez Mihailovoj po liniji prosjačenja od uličnih muzičara; predmeti kojima je izvršen prekršaj. Gledam, a jedna gitara džibsonka mnogo lepa; piše unutra Tomi Sovilj; setim se – onaj iz Silueta! Uzmem imenik i nađem prezime, javi se majka; Tomi na putu, pa će mi se javiti kad dođe. Javi se on, ja ga ljubazno pozovem kod mene, on dođe i vrpolji se: na policiji je, nije mu svejedno i kaže ajde načelniče, recite šta ste hteli, dosta više i te kafe i soka. Ja pozovem mog magacionera, on donese gitaru, a Tomi Sovilj se smrzne. Kažem potpišite mi ovde i nosite vašu gitaru, a on pustio suzu od sreće: nikad je nije prežalio, a pozajmio nekom drugaru da svira na ulici, pa mu milicija oduzela… A one preostale gitare sam poklonio muzičkoj školi. Toliko o rokenrolu.“

Dragiša Blanuša setio se Gvida Obradovića, ali najiskrenije nije mogao da se seti gde su završili predmeti oduzeti od njega. Žao mu je, kaže, ali godine su prošle, on je ubrzo otišao iz Javnog reda i mira, a i sitnice su bile u pitanju, mada danas više i nisu takve sitnice, dopušta.

I posle neko kaže da je pank mrtav.