Podsećanje na životne radosti

Ovo više nije ono „Al’ se nekad dobro jelo“ (mada se jedno poglavlje tako zove; neizbežno); ovo je otprilike „Al’ se i dalje dobro jede“ u zemljama nastalim iz bivše Jugoslavije – i u susednim zemljama. Mika Dajmak, poznat po kulinarskim TV emisijama i nebrojenim člancima o hrani i vinu, dovoljno je mator da sada sintetizuje sva svoja iskustva i saznanja u glatko napisanoj i povremeno potresno romantičnoj knjizi Viljuškom po ex–YU.

Pre svega, kako sam kaže, tema nikakve veze nema sa „jugonostalgijom“ – šta god to značilo (više nisam siguran znači li bilo šta osim bolje prošlosti). Čovek je jednostavno ceo život proveo putujući, jedući i pijući po bivšoj državi i njenim susednim zemljama. To se, znate, tada radilo kao sasvim normalno, ako verujete na reč Miki i meni. Danas je drugačije. Eto, na primer, naša drugarica Dražana iz Sarajeva jednom je naručila u Zagrebu kiselu vodu, pa se konobar brecnuo na nju da se hrvatski veli mineralna, a ne kisela. Kad je naručivala hranu, tražila je „mineralni kupus“ od istog konobara. Danas je, Bogu hvala, toga sve manje, ali vidite o čemu je reč.

Dakle, Mika Dajmak je poređao sve bivše republike i pokrajine, njih osam, plus susedne države: Austriju, Italiju, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, Grčku i Albaniju. Sve to uz drage uspomene na hranu, piće i ljude i uz gomilu pratećih recepata, kao na kafanskom jelovniku: od hladnih predjela do napitaka i kolača. Tu je došlo do metodološke zbrke koja i nije strašna: spisak recepata nije poređan abecednim ili barem azbučnim redom, već po jelovničkim kategorijama. To ga, međutim, čini zanimljivijim za čitanje: svako malo prisetite se nečega što ste zaboravili.

Uz svaku federalnu jedinicu i njoj susedne zemlje sledi probrani jelovnik, karakterističan za te kulture. Recepti su – po Mikinom običaju – duhovito napisani i precizni. Tu sad imam još jednu primedbu: Mika, podlegavši, plašim se, „novokuhinjskim“ (nouvelle cuisine) predrasudama, stavlja jedan čen belog luka tamo gde ide cela glavica. Ako hoćete dobro da jedete, budite spremni da nekome smrdite na beli luk; ko ga jebe, uostalom. Druga predrasuda je ona prema McDonaldsu: mislim da je i tu pomodnost u pitanju; ima ko voli Big Mac, kao ja, ima i ko ne voli; ovo je ipak slobodna zemlja.

Atribucije recepata su uglavnom korektne (uključujući i moju malenkost), ali je propustio da „štrucu prasicu“ pripiše autorki, gđi. Vukosavi Tagirov koja je tu poslasticu dovela do savršenstva. I poslednja primedba odnosi se na iritantni običaj, uvezen spolja, da se crno vino naziva „crveno“. Ima kome je to vin rouge, red wine, vino rosso, vino rojo itd; nama je crno. Treba li da čuveni crmnički crnjak zovemo „crvenjak“? Nikad! Dobro: Sloba Antonić bi ga nazvao „rujno“ vino, kad već decu oblači u „ruho“; može i tako. Uostalom, zašto se bela vina ne zovu „žuta“ vina? Bela sigurno nisu.

Primedbe na stranu (a nisu ni važne – osim belog luka!), knjiga je nadahnjujuća, vesela i povremeno s pravom tužna. Nadahnuće postoji za one koji u današnje vreme nešto i kuvaju. Znam da su takvi uglavnom konzervativno nastrojeni i najradije kuvaju ono što znaju da umeju dobro da spreme; ipak, malo raznovrstnosti dobro dođe, a recepti koje je Mika godinama skupljao i beležio svakako su raznovrsni.

Svestan da je svaka indicija na „jugonostalgiju“ u današnje vreme opasna, Mika se ne predaje i za svaku su pohvalu uvod i epilog ove knjige. Mika lepo kaže da mu niko neće oduzeti prošlost, otadžbinu i sećanja, a kome to smeta, neka jede govna; ukratko.