Na Dezire, festival savremenog pozorišta koji u Subotici kreira Andraš Urban, došla sam prvog dana, dvadeset i trećeg novembra, da bih prisustvovala komemoraciji Josipu Tikvickom u Art bioskopu Lifka. Tikvickog sam poznavala sa Dezirea, napustio nas je nekoliko dana pre početka festivala u stotoj godini. Ova priča se odvija na krajnjem severu Bačke – Josip Tikvicki je radio u fabrici čipke Mladost, koja se nalazila praktično u istoj ulici u kojoj se rodio, odrastao i upokojio se. Bio je strastveni ljubitelj pozorišta – redovan, do pre nekoliko godina na svakom Dezireu, pratio je sve predstave, vrlo žustro rezonovao o njima (jednako pažljivo bio je prisutan i na Paliću, na filmskom festivalu). Na Dezireu je bio prijatelj i simbol večitog pažljivog gledaoca. O njemu je prvo govorio Urban, zatim je prikazan film Sabolča Tolnaija Cveće zla posvećen Tikvickom i svim žrtvama tranzicije. Nakon filma Sabolč je posvećeno govorio o Tikvickom kojeg je znao i snimao. U filmu Cveće zla on igra jednu od ključnih uloga, naravno – lucidno i lako. Govorio je o sahrani i o broju 100 na krstu. O dve nule koje su poput polegnute osmice, odnosno znaka za beskonačnost. O lažnom Oskaru koji je poklonio/dodelio Tikvickom, a koji je ovaj primio prirodno, a zatim zaboravio u taksiju, pošto je te večeri nakon uručenja popio koju čašicu više. I nakon govora dugo gledamo niz fotografija Josipa Tikvickog sa Dezirea. Pitam posle komemoracije Đulu Francija (jednog od organizatora i ključnih ljudi festivala) nešto o kartama za performans Jožefa Nađa i vidim da plače i da upadam praktično i grubo na sasvim osetljiv teren. Posle se u foajeu pije višnjevača u pomen Tikvickom.
Tu počinje Dezire sa motom Right here right now, sa tom toplom posvetom životu i kontinuitetu. Kao zajednica koja brine o bliskima.
Naredne večeri gledam performans Jožefa Nađa Mnemozina – performansu prethodi Nađova izložba iz koje performans proishodi. Mesto dešavanja je Savremena galerija u Subotici – dakle, u samom smo srcu secesije. Izložbu otvara pisac Oto Tolnai koji mi posle daje neophodna uputstva za razumevanje. Ključne reči su: Kanjiža, Tisa, detinjstvo, bicikli i žabe.
Nađ je u Kanjiži nalazio mrtve žabe na putu, praktično spljoštene jer bi bicikl prešao preko njih. Sunce bi zatim učinilo svoje i žabe su postale nepokretni objekti koje je Jožef Nađ uzimao i, na jedan način, darovao im drugi život. Naime, na fotografijama junak je upravo žaba sa puta u Kanjiži koja je postala amulet, večiti putnik i pripovedač, jer – na svim fotografijama nalazimo je u različitom okruženju, među različitim motivima. Nađ svoju priču ne slaže po narativnim matricama, on prosto kombinuje teksturu žabe – objekta sa drugim teksturama sa kojima nalazi da se dobro uklapa. A žaba se izvrsno uklapa sa različitim teksturama tkanine, metala…. ona postaje naš junak, ona hodočasti i vodi i nas na jedan volšebni put kroz različite predele i svetove.
Nakon izložbe, u prostoru Savremene galerije Nađ izvodi svoj performans u prostoru crne kutije unutar koje se nalazi scena i 18 gledalaca. Na scenu izlazi Nađ kao gotovo uvek u tamnosivom odelu i beloj košulji sa glavom potpuno zamotanom u zavoj. U ruci nosi jednu od svojih žaba. Na sceni će se pojaviti lutka koja je njegov dvojnik ili još jedan isti. Jedna mačka zamotana u potpunosti u zavoj. Komad gline od kojeg pred nama stvara nosoroga, da bi na njegova leđa sletela jedna crvena ptica.
Kod Jožefa Nađa predstave su uvek kreiranje jednog temeljnog sveta koji se bez rezerve obraća onima u publici. Koliko god bile hermetične, uvek ostavljaju dovoljno prostora da učitate asocijacije, mada je to isuviše cerebralna stvar za Nađa, njegovi performansi su vrsta snažnih meditacija koje utiču na publiku i mimo i dublje od njene volje. Uporište se kao i obično nalazi u Kanjiži, u prostoru detinjstva koje je postavilo tako jak kontekst, tlocrt, da se iz njega neprestano crpi.
Glave su zamotane, govori Nađ nakon predstave, zato što oni nemaju lica, a lica nema jer proces kroz koji junaci prolaze nije završen. Nađov performans Mnemozina je meditacija na temu otvaranja, o mogućnosti koje čovek ima da oživi predmet i podari mu sudbinu – kao što vidimo na izložbi da je učinio sa žabama i to slažući ih sa drugim materijalima po teksturi, a ne sa prizorom, dakle, sledeći putovanje – po osećaju. Na sceni svaka fotografija oživljava, a Mnemozina je jedna izvrsna mrtva priroda Jožefa Nađa, slika koja vas vrlo živo, kao i uvek sa tim njegovim pogledom okrenutim iznutra, uči moći koju imate i to čini dubokouvidno, a opet lišeno misticizma, izravno.
Na neki način, to i Urban čini sa Dezireom, jer u Subotici u toku festivala stvara vrstu teritorije unutar koje čovek vlada drugačijim moćima i odnosima. U kojoj se i jednom vernom gledaocu kao što je bio Tikvicki odaje dužna pažnja: on je tu, kao deo tlocrta iz kojeg se dalje kreće i ako hoćete, stvara.
