Školsko dvorište Prve beogradske gimnazije nalazi se na Dorćolu.
Kao i svako gimnazijsko dvorište, godinama služi za svakakve susrete i da se malo „visi“. Tu sam pre skoro 40 godina imao priliku da nalećem na zbilja raznorazne ljude – ipak je to bio jedan na svaki način nemiran deo grada. Jednog dana mi je preko prijatelja Anastasijevića poručeno da neki mlađi momci hoće da porazgovaraju sa mnom. Na Dorćolu obično to znači neko propitivanje, provociranje, pregled džepova čak. Bilo kako bilo, odbio sam, jer nisam bio u fazonu da me mlađi preispituju po bilo kom osnovu.
Međutim, uskoro se jedan od njih, koji su delovali kao grupica, pojavio kod nas u odeljenju. Seo je u klupu ispred za vreme odmora i saopštio mi da je već čuo za mene i moje pismene zadatke iz srpskohrvatskog u formi priča, i o tome koliko ja poznajem muziku i strip. Ostavio je utisak da „oni“ to prate i znaju, pa mi je izneo zvaničnu ponudu da im se priključim. Naravno, kao neko iz trećeg razreda, nisam nameravao da se uključujem u nešto o čemu maštaju učenici drugog razreda. Imao sam dovoljno svojih planova i verovao sam da se pre treba meni priključiti.
Momak je bio Aleksandar D. Kostić, a među njegovim ortacima su bili Dragan Jeličić i Dragan Petrović, kasnije poznati filmski kritičari i distributeri, kao i Bojan Jović, književni kritičar i teoretičar. Uskoro je postalo jasno da je ovaj sastav mladalački zamislio da bude nešto nalik na grupu u kulturi okupljenu svojevremeno oko francuskog filmskog magazina „Cahiers du Cinema“, dakle ekipa sa jasnim usmerenjem i željom da nametne nova merila kod nas. Slutio sam da je Kosta glavni inspirator ovakvog povezivanja, ona osoba koja donosi sa sobom programski okvir u koji drugi onda uklapaju svoju individualnost.
Nismo se ništa dogovorili. Ali, mnogo važnije od toga što se nismo iskombinovali da nešto radimo zajedno u tom trenutku, bilo je to osećanje drugarstva i međusobnog poštovanja među istomišljenicima iz školskog dvorišta. Postojao je san, koji smo delili, možda inspirisan new waveom, a možda i ne, što je govorio da stvari mogu biti drugačije, primerenije velikim potencijalima grada i zemlje u kojoj smo živeli. San nije nikad imao ime, ali je bilo jasno da je njegova okosnica pisanje, i neka neimenovana vrsta opšteg kulturnog aktivizma. Priželjkivali smo da što snažnije dovedemo svet u našu zemlju i izvedemo našu zemlju u svet, a popularna kultura činila se kao ona jedna stvar koju smo sasvim sigurno delili sa tim svetom, delatnost čiji smo jezik potpuno razumeli, uz koju smo odrastali i vaspitavali se, i – što je najvažnije – o kojoj smo imali svoje mišljenje. Naš zamišljeni posao bio je uvođenje drugačijih kriterijuma u našu kulturu, postavljanje okvira u kome će pre svega publika imati priliku da sagleda život na drugačiji način od serviranog. U to doba, bilo je sasvim normalno da neko sa 17 godina razmišlja na taj način.
I stvarno, generacija kritičara koja je pisala po omladinskoj štampi, potom se skupila u magazinu „Ritam“, nastavila je dalje preko Radija B92 i potom kroz ozbiljnu mainstream štampu, dorastajući do uticajne kulturne uloge na celokupnom polju zbivanja. Posebno ako ne sabirate samo objavljene kritike, intervjue i druge tekstove po novinama, nego i uvezene i prikazane strane filmove, dovedene strane bendove ili prevedene značajne knjige.
Imali smo sreće da objavimo mnogo više nego što smo mogli da sanjamo, i da uradimo mnogo više nego što smo se nadali. Sve to još uvek leži nesistematizovano, i na nekom mladom oduševljenom istoričaru kulture ostaje da sakupi, obradi i razmisli šta je to bilo. Niko mu u tome neće pomoći, a smisao cele rabote ostaće mu tajna, ako ne bude pažljivo čitao između redova i ako ne bude razumeo da sve počinje u školskom dvorištu. Gde i treba.
Međutim, bez Koste, koji je bio najbolji duh našeg malog dvorišnog projekta, kao da nestaje gravitaciona sila što je držala na okupu ovu ideju, i ništa više ne može biti isto bez ovog pravog rokenrol intelektualca, ako je ikad bilo takvog.
UVEK TU
U svojoj prividnoj običnosti, Kosta ni u čemu nije bio običan. Uz karakterističnu mirnoću spajao je akademsku disciplinovanost sa razbarušenošću i intelektualnom slobodoumnošću, ložio se na teoretičare filmske naracije, kao i na ulične heroje.
Diplomirao je na FDU, a karijeru filmskog kritičara započeo ranih osamdesetih u „Studentu“, kao deo generacije koja je unela svežinu i novi duh u pisanje o filmu kod nas, inspirisana teorijom žanrovskog filma, ali i energijom novog talasa u našoj rok muzici. Neki su ih nazivali „pajkićevcima“ u to vreme, ali ovu raznorodnu skupinu teško je bilo označiti kao ideološki uniformnu na bilo koji način, osim po velikom poštovanju za osnove filmske umetnosti, koji podrazumevaju prevashodno poznavanje svog zanata da bi se uopšte moglo artistički poentirati.
Svoj osnovni, kritičarski rad, nastavio je sve do pre neki dan u najozbiljnijim domaćim novinama i magazinima, dajući 35 godina ogroman doprinos razumevanju najznačajnijih svetskih tokova i trendova, pa sa te strane njegov rad spada u najviše domete autentično našeg promišljanja fenomena filma. Tekstove je objavljivao u „Našoj Borbi“, „Danasu“, „NIN-u“ i „Vremenu“, pored ostalih, a u magazinu „Ritam“ bio je filmski urednik od 1992. do 1995. Ovde zatičemo arhetipskog kritičara u punom sjaju: legendarna analitičnost, te odmeren i jasan sud, učinili su da prikazi sa potpisom Aleksandra D. Kostića danas služe kao definitivna referenca za mnoga ostvarenja, posebno kad su u pitanju domaća dela. Knjiga posebno pisanih eseja „Polje snova“ iz 1997, smatra se jednim od najboljih spisateljskih radova o savremenom filmu na našem jeziku – u kulturi skromnih autorskih doprinosa, prosto bode oči koliko je Kostin rad težio originalnosti i neponovljivosti misli, ponekad se izdižući iznad njenih mogućnosti da ga prati.
Njegove medijske kreacije ostavile su istorijski trag: prvo stalno zaposlenje bilo mu je u Dramskoj redakciji Radio Beograda, gde se istakao lansiranjem serijala dramatizovanih klasičnih kriminalističkih priča iz celog sveta pod imenom „Paukova mreža“, uz učešće velikog broja naših najpoznatijih glumaca. Ljubav prema radijskom mediju preneo je kasnije na Radio B92 gde se sa Miškom Bilbijom pojavio kao koautor i nezaboravni voditelj kultnog kviza „Velika R’N’R prevara“ tokom devedesetih godina, edukujući i zabavljajući publiku i učeći je da voli i razume popularnu kulturu. Kao urednik programa na TV B92, posebno filmskog, od 2000. do 2015. postavljao je njene temelje, okrenuvši je najmodernijim sadržajima, čime je izgradio njen profil i inicijalni ugled kod savremene gradske publike, godinama tiho i uporno radeći iza kulisa.
I mada smo bili istomišljenici koji se sa zadovoljstvom nisu u svemu slagali, znao sam da smo na istom poslu i da Kostu uvek zanima postavljanje kriterijuma i čvrsto održavanje standarda, baš na ovoj teritoriji na kojoj se oni tako često miniraju. Često sam s njim proveravao šta sam u stvari uradio, bilo da je u pitanju pisanje ili organizacija nekog koncerta, jer je kao izuzetno draga osoba i prijatelj na koga se uvek možete osloniti bio pravi predstavnik one stare kosmopolitske škole ovdašnjih kulturnih radnika i aktivista, koji su uvek pomagali svima oko sebe da ostvare svoj san. Ko god je to pokušavao, u njemu je našao pouzdanog saveznika i pratioca kroz sve dileme i teškoće, a Kosta ništa nije radio napola. Kad je trebalo, uvek je bio tu.
Pre neki dan smo se čuli i dogovorili da 40 godina Elvisovog odlaska obeležimo sa dva teksta – on bi pisao svoj filmsko-televizijski, jer su se tu desili neki novi pomaci u tretiranju Prislijevih tadašnjih kinematografskih avantura, a ja bih preuzeo da napišem nešto na temu ovog fenomena iz muzičkog ili nekog srodnog ugla. Njegov tekst, nažalost, nećemo pročitati.
ŽIVIMA NE TREBAJU ULICE
U ovom gradu su bila i gora vremena, ali je uvek bilo i neke nade. I dalje verujem da ljude niko ne može da zameni, osim drugih ljudi, pa mi je jasno da su Branko Vukojević, Fleka, Đole Trip, Saša Mikrob, Robert Klajn, kao i Kosta, svaki za sebe i na svoj način donosili bogatstvo doživljaja grada i sveta, što smo sa njihovim odlascima u međuvremenu izgubili. Po njima se naše ulice nikad neće zvati, ali ćemo ih mi u sebi krstiti njihovim imenima kad god prođemo tamo gde smo sa njima stajali i sedeli.
U međuvremenu, da ne bismo izdali svoje heroje supkulture – koja je tako često naša jedina relevantna kultura – moramo pokušati da budemo tu za one nove koji će imati obavezu da ih nadmaše. Njima treba pomoći onako, punog srca, kako je to Kosta uvek radio. Samo na taj način, naši heroji ostaće živi, a živima nisu potrebna imena ulica.
I zato, samo napred: po našim herojima ulice se neće zvati.
