«Bio sam jedina osoba u istoriji ljudske civilizacije koja je plakala uz ‘Exploited.’»
Jedina stvar koja je u neku ruku strašnija od tinejdžerskog doba – punog konfuzije, nesigurnosti, buke i besa; i to sve u boljem slučaju! – potonje su, retuširane i «romantizovane» uspomene na njega, u kojima sve jača žal za mlados’ po prirodi stvari sve više izvitoperava pravu prirodu (rane) adolescencije, kao autentičnih magarećih godina, u značenju mnogo surovijem od onog koje mu je pridavao nežno-melanholični Branko Ćopić, čovek starinskog liričarskog nerva. E sad, to što od većine Mladih Magaraca protokom godina i ne ispadne ništa drugo nego gomila Matorih Magaraca, to je već problem za sebe!
Boban iliti Ćelavi, glavni junak narator debitantskog romana Marka Vidojkovića, jedan je od upravo takvih Magaraca, ali od one bolje sorte, one za koju ipak ima šanse da će izrasti u čoveka – utoliko više što se ponaša sasvim nesnosno, to jest, na dovoljno nestandardan način nesnosno… Obaška što poseduje rudimentarnu svest o vlastitoj poziciji, ne libeći se čak da u jednom trenutku definiše sebe kao «govance s viškom negativne energije». «Govance» ili ne, tek, čitalac neretko dobije želju da Bobana očinski šutne u zadnjicu ne bi li se ovaj priveo tragu pameti – što je za pisca, dakako, kompliment… Petnaestogodišnjak s licem prepunim akni, još uvek nevin i beskrajno uzburkanih hormona, postpubertetski klipeta kojem seks nikako ne izlazi iz glave, naročito ne prema nešto nižim telesnim predelima, što bi glavu nesumnjivo rasteretilo i napravilo mesta i za neke druge misli, golobradi polubesprizornik s nekom mutnjikavom predodžbom o tome da je panker ili da bi to žarko želeo da bude – to je, dakle, Vidojkovićev antiheroj. Ovaj nam, pak, pripoveda svoju storiju iz perspektive zrelijeg mladog čoveka, s evidentnim vremenskim odmakom, ali nikako nije jasno ni kada ni kako – a bogme ni zašto – nam taj «naknadni» Boban sve to zapravo pripoveda. I to je, u izvesnom smislu, simptom temeljnog problema ove knjige: čemu sve ovo? Ljubavno-školsko-sinovljevsko-društvena spoticanja i smaranja jednog dojučerašnjeg Dobrog Deteta koje burno uplovljava u monstruozni svet Odraslih – i šta ćemo sad s tim? Pri tome nije (čitaocu) osobito važno koliko je, eventualno, autobiografskog u ovoj knjizi (a na nekoj bih imaginarnoj kladionici uložio lepe pare da toga pozamašno ima).
Ovo je, međutim, samo jedan prilično mrgodan i «akademičeski» način gledanja na stvari. Ako se rasteretimo u ovom slučaju smetajuće premise da nas uvek interesuje neki «viši» i dokučivi «razlog» za priču, i prepustimo se Priči samoj, Ples sitnih demona pokazaće se kao zanimljivo štivo kojim Vidojković postiže nekoliko nimalo lakih zgoditaka. U glavi je Bobanovoj, dakle, sve u previranju, i u nekad šarmantnom, a nekad šmirantskom haosu njegovih demonstrativnih postupaka i nadobudnih «smatranja» mnogi će od nas prepoznati i nešto, ili mnogo šta, od svojih Ranih Jada, ali u piščevoj su glavi kockice mnogo solidnije složene, i Vidojković svoju sweet little story, svoj urbani kroki smešten u Beograd u sunovratnim godinama 1991-1992. – čija je pritiskajuća i turobna «društvena atmosfera» ovde tek marginalno, sporadično i posred(ova)no prisutna, što je mudra piščeva odluka, jer se ni petnaestogodišnjaci ne bave «politikom» nego «sisama i dupetima», kako bi se Narator izvoleo precizno izraziti – vodi sigurno i fabulira vešto, gradeći likove koji nisu ni papirnate monade ni nabudženo Autentični Ulični Tipovi, oni koji po mnogim «sitnorealističkim» romanima neslavno umiru od overdouza pseudoautentičnosti. Njegov je jezik uistinu prilagođen izričaju urbanog čeljadeta svog vremena, dovoljno «uličan» i prepun popkulturnih referenci, ali i dovoljno bogat, tek da se vidi kako je povremeni low key diskurs samo neminovni produkt stanovite, i sasvim prirodne, diskurzivno-misaone infantilnosti/neodraslosti njegovog pripovedača, te izraz generacijsko-supkulturno-društvenih konvencija, a ne posledica spisateljske Muke Sa Rečima.
Vidojkovićeva se priča, čini se, mogla započeti i na nekoj drugoj tački, a mogla je i da se ne završi baš tamo gde se završila – kao da vapije za nastavkom? – i možda će ovoj knjizi to neko uzeti za zlo, ali meni se čini da je pisac i to nekako obrnuo u svoju korist, demonstrirajući pristojnu veštinu baratanja storijom koja, dakle, nije mnogo više od nakupine gotovo proizvoljno isečenih sekvenci iz arbitrarno odabranog perioda života jednog bubuljičavog jungfera… Ipak, u taj je priromaneskni kačamak od «normalnih» doživljaja jednog Odrastanja – kao možda i najmučnijeg posla koji čovek mora da oposli – Vidojković stručno «udrobio» i atipični love story ispripovedan, ogoljavajuće iskreno i bez ulepšavanja, iz perspektive rasnog muškog Magarca, i poraznu sliku Škole kao simbola sveopšte devastiranosti obesmišljenog Sistema, i vispreni, kao usputni portret jednog Beograda s početka Kataklizme, Beograda koji isuviše podseća i na ovaj današnji, jer se u «vremenu promena» izgleda baš monumentalno zapušteni Beograd najsporije menja. Uz sva (samo)ograničenja, Ples sitnih demona je u najmanju ruku dobar entry u čudesni svet «oficijelne» srpske književnosti. A Boban će, avaj, ostati nevin do kraja! A ni bubuljice, bogami, ne pokazuju spremnost na defanzivu.
