Plemić radničkog porekla

Poslednjeg dana oktobra ove jezive godine umro je ser Šon Koneri. Otišao je u 91. godini, u snu, okružen porodicom, na Bahamima. Umirućem čoveku verovatno je svejedno gde će umreti, sve dok nije u mukama, ali sve u vezi sa načinom i mestom na kom je slavni škotski glumac umro poručuje da nema mesta „ripovanju“, naricanju i standardnom zakukavanju na društvenim mrežama. Živeo je dugo i umro je lepo. Otuda nijedan in memoriam ne bi trebalo da bude vapaj nad smrću, nego tekst u slavu života Šona Konerija.

Rođen je 1930. u industrijskom gradu Fauntinbridžu, u okolini Edinburga, u porodici oca zidara i majke čistačice, najpoznatiji filmski Džems Bond sa 16 godina priključio se Kraljevskoj mornarici. Tamo je radio niz fizičkih poslova, kao građevinac, spasilac, čak je jedno vreme bio zadužen i za poliranje mrtvačkih sanduka. Zahvaljujući mišićnoj masi koju je stekao rintajući, jedno vreme je zarađivao pozirajući za aktove studentima slikarstva. Muževna figura ubrzo ga je uvela u svet manekenstva, pa je postao model za kupaće gaće.

Suprotno verovanju većine, u ulozi Džemsa Bonda nije se pojavio niotkuda. Prvo, imao je već nešto pozorišnog iskustva na Vest Endu, a pre Bonda snimio je desetak filmova od kojih britanski „Gardijan“ izdvaja tri vredna pomena – „Kraljevi iz pakla“ (1957), naivni akcioni film o surovim vozačima kamiona, avanturistički „Akcija tigra“ (1957) i „Drugo vreme, drugo mesto“ (1958), ratnu melodramu sa Lanom Tarner u glavnoj ulozi.

Za Diznijev film „Mali ljudi“ odabrao ga je lično Volt Dizni 1959. Godinu dana kasnije pojavio se u BBC-jevom serijalu ekranizacija Šekspira, „Doba kraljeva“. A onda se dogodio Bond. Producent prvog filma po romanu Jana Fleminga Albert Brokoli kasnije je izjavio: „Hteo sam odvažnog tipa. Trebalo je staviti malo finog celofana na tog škotskog grubijana i dobili smo Flemingovog Bonda.“

Sam Fleming nije bio oduševljen. Štaviše, pakosno je izjavio da želi „komandanta Bonda, a ne odrtavelog kaskadera“, te da je „mišićavi Škot od metar i devedeset nerafiniran“. Flemingov favorit bio je Dejvid Niven, neko ko se jednako dobro uklapa u restoranu od pet zvezdica i u sobi za mučenje. Promenio je mišljenje kad mu je tadašnja devojka rekla kako je Koneri izuzetno seksi. „Doktor No“, prvi u serijalu filmova o Bondu, izlazi 1962. Kritika ga ne prima sa naročitom ljubavlju, ali zato publika biva oduševljena. Film je u bioskopima zaradio, za to doba neverovatnih, osam miliona dolara.

Slede „Iz Rusije s ljubavlju“ (1963), „Goldfinger“, (1964), „Operacija grom“ (1965) i „Samo dvaput se živi“ (1967). Koneri se nakratko povlači pa ulogu Bonda u „U službi njenog visočanstva“ 1968. preuzima slabo upamćeni Australijanac Džordž Lejzenbi. Očajni producenti uspevaju da nagovore Konerija da se 1971. poslednji put pojavi kao Bond u ostvarenju „Dijamanti su večni“. Dil je bio sledeći: milion dolara unapred (sve je donirao u Škotski međunarodni fond za obrazovanje) i 10.000 dolara nedeljno, plus obećanje producentske kuće „United Artists“ da će finansirati dva filma po njegovom izboru. I klauzula da ga više nikada neće zvati da igra Bonda. Njemu se ipak vraća 1983. u filmu „Nikad ne reci nikad“, što je ujedno bio i naklon njegovoj decenijskoj odluci da nikad više ne glumi čuvenog tajnog agenta. Značku sa brojem 007 preuzeo je Rodžer Mur, potom Timoti Dalton, pa Pirs Brosnan i najzad Danijel Krejg. Nijednog nije zaobišla tužna sudbina poređenja sa Konerijem, ali nijedan nije ni bio „grubijan u finom celofanu“.

Posle Bonda, Koneri je igrao šta je hteo. Mogao je da zavede Mišel Fajfer u „Ruskoj kući“, ali i da igra oca Indijane Džonsa iako je od Harisona Forda stariji samo 12 godina. Bio je i kapetan Ramijus u „Lovu na Crveni oktobar“ i Vilijam od Baskervila u „Imenu ruže“. Godine 1975. igrao je Robina Huda uz Odri Hepbern kao Marijanu, a 1991, u drugoj verziji Robina Huda, bio je Ričard Lavlje Srce.

Naravno, kao žestok zagovornik nezavisnosti Škotske, 2014. godine bio je jedan od najglasnijih agitatora za izlazak iz Ujedinjenog Kraljevstva. Međutim, čak i pristalice nezavisnosti zamerale su mu što se petlja u referendum u zemlji u kojoj ne živi. Prvo je živeo u Marbelji u Španiji, a potom na Bahamima, od kraja devedesetih. Ipak, u julu 2000. svratio je do Edinburga gde mu je kraljica Elizabeta uručila titulu sera.

Obećao je da će se u Škotskoj ponovo nastaniti kada postane nezavisna. Nije uspeo.