Pravo pravcato gađenje, Moja, to je jedino što osećam, užasno gađenje, nikad nisam video ovako prostački narod, tako sklon batinanju, tako ponizan prema vojsci, takve ludake i kriminalce, toliko posvećene ubijanju, pravo pravcato gađenje.
Ko je taj tip koji ovako nadrndano govori, i o kojem to „narodu“, uostalom? Samo polako, vratite pištolj u futrolu, radi se o jednom uvoznom književnom junaku, istinabog vrlo neobičnom, ali ipak… Gospodin se zove Vega, došao je iz Kanade u rodni Salvador – nakon što se dugi niz godina veselo i veoma namerno nije pojavljivao u prezrenom zavičaju – samo zato da, što brže to bolje, sahrani staru majku i raspetlja uobičajene imovinsko-pravne zavrzlame i da zauvek otperja, pa da više nikada ne mora da vidi primitivnog gramzivca od svog brata, a kamoli ostale lokalne dvonošce… I sada sedi u baru – u jedinom podnošljivom baru, u jedino podnošljivo vreme, pre nego stoka nahrupi! – i obraća se nekome ko se, gle, preziva Moja baš kao i pisac, nekome ko je jedina osoba iz njegovog Bivšeg Života s kojom uopšte želi da komunicira, i koja će poslužiti kao idealan, provodljiv prijemnik njegovog jeda…
U čemu je ovde štos? Krenimo redom. Vest o ovom knjižuljku, iznebuha zalutalom u ove krajeve kao tajanstveni i okrepljujući dar nekakvog samozatajnog darodavca, širi se usmenom predajom, knjiga ide od ruke do ruke, sve u nekakvom veselkastom domunđavanju praćenom zavereničkim sjajem očiju, kao u prvih hrišćana ili golobradih skojevaca: ima neki ludak iz Salvadora – tamo jedne od onih silnih državica između Meksika i Paname, tamo negde gore, dole, levo ili desno od… od neke druge, slične zemljice (baš kao na Balkanu) – neki tip koji je napisao knjigu koja kao da govori o Nama Ovde a ne o Njima Tamo, a pri tom govori na način na koji ovde niko govoriti i pisati ne sme, ne ume i(li) neće. A kada čuje za potonju piščevu sudbinu, utoliko pre će se toga kloniti: Orasio Moja (Moya) zasut je, po objavljivanju ovog romančića-novele od sedamdesetak strana, napadima i pretnjama takvog kvaliteta & kvantiteta da se odselio iz Salvadora nameran da nekako sačuva živu glavu…
Nije ni čudo: Gađenje je baš ono što mu i ime kaže: od prvog do poslednjeg slovceta tek jedan neprekidni, od siline besa i duboke, „antropološke“ odvratnosti zadihani i zagrcnuti naratorov solilokvij, beskrajna, mantrički varirana šarada lucidnih, ali i bespoštedno bezobraznih i surovih opaski na račun Svete Prostote koju Vega vidi, čuje i oseća na svakom koraku, i koja ga čini zgroženim strancem u njegovoj rodnoj zemlji, onim čija je nepripadnost, čija je Drugost, paradoksalno, baš naglašena činjenicom da mu je zapravo sve tako neizdrživo poznato i blisko; upravo ga neželjena intimnost jednog „svračjeg zakutka“ čini onom vrstom Drugog kakav samo neko ko je Domaći može da bude – nijedan „pravi“ stranac to neće gledati tim očima, niti će moći da oseti i spozna svu raskoš autentične egzistencijalne govnavosti jednog takvog mesta, jok more, to je dostupno samo Insajderu…
Shvatili „ozbiljno“ ili ne monolog gnevnoga apatrida Vege, jedno je jasno: Orasio Moja je pisac koji uspostavlja – neću preterati – savršenu kontrolu nad svojim tekstom; Gađenje je iznad svega izvanredna stilska vežba, neko će čak reći „postmodernistički“ književni omaž Tomasu Bernhardu – tom nenadmašnom mrzitelju i preziratelju rodne mu Austrije i njenih ljudi, za koje je nekako držao da su svi odreda nacisti sve dok jedan po jedan ne dokažu suprotno! – te otuda i podnaslov „Tomas Bernhard u San Salvadoru“, kao i zbog finalne začkoljice koja vam ovde neće biti otkrivena. Mojina strateški razrađena „imitacija“ bernhardovštine ide dotle da ni u njegovom proznom tekstu nema pasusa, što u nekog slabijeg pisca može biti zamorno, ali u Gađenju to je srećom ona vrsta gustine koja nije loše pokriće za užas praznine, nego čista tekstualna energetska bomba.
Ako se dohvatite Gađenja, i ako makar i miligram nekog balkanskog Vege čuči u vama, biće vam jasno otkud tolike paralele sa Ovim Ovde: Mojin Salvador zemlja je tek izglavinjala iz idiotskog građanskog rata, zemlja u kojoj haraju vojska, žandari, mafijaši – „Zaslužni ratni veterani“, sveopšti kult oružja, sile i slepe pokornosti svakoj barabi samo ako je „naša“, kultur-autizam kombinovan sa prostačkom fasciniranošću lovom i šljaštavim potrošnim dobrima. Ali, važniji od toga su neki uvidi u ono što stvara i reprodukuje takav ambijent. Ilustracije radi, častiću vas malim ogledom o pismenosti: „Ovo je kultura koja ne zna za pismo, Moja, kultura u kojoj poriču pisanu reč, kultura bez ikakve težnje ka beleženju ili pamćenju istorije, bez ikakve svesti o prošlosti, kultura zunzara, njena jedina dimenzija je sadašnjost, ono neposredno, kultura sa pamćenjem zunzare koja svake dve sekunde udara u isto staklo jer posle dve sekunde zaboravlja da to staklo postoji, prava beda od kulture, Moja, za nju pisana reč nema nikakvu važnost, to je kultura koja je iz najsirovije nepismenosti uskočila pravo u glupavu omamljenost televizijskim ekranom, salto mortale, Moja, ova kultura je preskočila pisanu reč, prosto i jednostavno previdela sve one vekove tokom kojih se čovečanstvo razvijalo na temelju pisane reči…“
Eh, da. Što bi rekao filmski junak – šta reći? Orasio Kasteljanos Moja u svakom je mogućem smislu radikalan i plemenito bezobrazan; čovek bi rekao da je ona priča kako je jedna od bitnih svrha/posledica autentičnog umetničkog čina u tome da Zgrozi Malograđanina odavno passe, a zapravo se radi samo o tome da se, izmenom polit-kulturnih epoha i dominantnih paradigmi, menja i tematski fokus „zgrozibilnosti“, s tim da je omiljeni filistarski fantazam zašećerenog „domoljublja“ nekako uvek tu, uvek neodoljiv izazov svakom Boljem Duhu… A da je Moja od takvih, to je više nego izvesno.
