JDP; Režija: Alisa Stojanović; Igraju: Vanja Ejdus i Boris Milivojević
Krajnje je vreme da Alisa Stojanović režira Šniclera: nekoliko godina posle inscenacije komada Bliže Patrika Marbera, rediteljka odlučuje da, na istoj sceni (Teatar „Bojan Stupica“), postavi još jednu savremenu repliku na dramsko delo velikog austrijskog pisca; reč je o drami Plava soba Dejvida Hera. Ali, za razliku od Marbera, čija je drama samo slobodna „varijacija na temu“ Šniclerovih komada o višestrukim erotsko-emotivnim kombinacijama u jednom zatvorenom krugu, Her piše direktnu repliku čuvene Vrteške. Njegova Plava soba se takođe sastoji od deset ljubavničkih susreta, sa pet muških i pet ženskih likova od kojih se jedan uvek ponavlja i u narednoj epizodi da bi se u desetoj, pojavljivanjem lika iz prve, zatvorilo ovo erotsko kolo (što je drugi srpski prevod komada Vrteška). Sličnost se ne nalazi samo u kompoziciji priče već i u postavci likova: socijalna diferencijacija i psihološki odnosi među likovima takođe odgovaraju orkestraciji likova iz Vrteške, uz ogradu da je reč o savremenom miljeu.
A, u čemu je razlika? Reklo bi se da se osnovna razlika nalazi u tome što ova dva dela nastaju u bitno različitim umetničkim i društvenim kontekstima, te da zbog toga razvijaju i drugu vrstu osećajnosti. U okruženju u kome stvara Artur Šnicler – bečki fin de siècle – njegovo delo je provokativno, originalno, ali i u saglasju s duhom vremena, i to kako na planu forme (razbijanje jedinstva radnje), tako i na tematsko-značenjskom planu (objektivna, cinična, opora, na momente i rezignirana obrada muško-ženskih odnosa, s naglaskom na otkrivanju nagonskog i podsvesnog).
U današnjem kontekstu, u kome je ova tema već uveliko razložena na sastavne delove, teško da se mogu pronaći neki novi, uznemirujući sadržaji: zato nam se komad Plava soba prikazuje samo kao niz uverljivih i prepoznatljivih situacija iz savremenih muško-ženskih odnosa i ništa više od toga. Jedan od retkih opštih uvida koji pruža ova drama i koji, kao takav, predstavlja neki integracioni faktor na planu značenja, sastoji se u prikazu muškaraca (Političar i Dramski pisac) kao nezrelih i narcisoidnih, sklonih projekcijama i manipulacijama, i žena (Udata žena i Manekenka) kao psihološki i etički celovitijih bića; ovaj zaključak se, uostalom, uklapa u stav da u Herovim dramama samo ženski likovi „vide i prihvataju svet onakvim kakav on jeste“.
U predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta (Teatar „Bojan Stupica“), rediteljka Alisa Stojanović i glumci Vanja Ejdus i Boris Milivojević kretali su se u okviru onih, ne mnogo širokih mogućnosti koje im je pružao Herov tekst, uz blago i ne potpuno dosledno žanrovsko skretanje u pravcu komedije. Taj komički ton, koji je na momente bio prenaglašen, prevashodno se osećao u igri Borisa Milivojevića: iako su njegovi likovi, u osnovi, dramski diferencirani (od lukavog i obazrivog Taksiste do ranjivog i ekscentričnog Aristokrate), ipak svi mogu da se svedu na prepoznatljiv komični tip koji iz milošte zovemo „dete-kreten“, a koji veoma podseća na Milivojevićevu popularnu ulogu iz predstave Šine. Za razliku od svog partnera, Vanja Ejdus je oštrije dramski diferencirala pet ženskih likova, postižući u njihovoj intrepretaciji različite domete: od veoma dobre uloge odlučne i oštre Glumice do klišetizirane predstave o „francuskoj sobarici“.
Jedna od retkih rediteljskih intervencija javlja se na kraju predstave: za razliku od šniclerovskog zatvaranja kruga, koje preuzima i Her, Alisa Stojanović se opredelila da komad završi tako što će, u poslednjoj epizodi, spojiti dva lika u jedan (Glumicu i Devojku) i tako pokazati da je ovde „podela uloga“ krajnje relativna, da je reč o univerzalnoj muško-ženskoj priči, a možda i to da ljubavni odnosi sadrže i nešto od teatarske igre. Kao potpora za značenje koje se ovde naslućuje može da posluži još jedno rešenje – scena isprobavanja perika kojom se predstava i završava. U svakom slučaju, ovo značenjsko „poentiranje“ nije bilo nužno, jer se isti zaključak izvodi i iz Herove/Šniclerove kružne dramaturgije.
Poslednje, ali ne i najmanje važno – veoma uspelu scenografiju osmislio je naš poznati vajar Mrđan Bajić. Reč je o jednom „scenskom objektu“, koji svojim svedenim, apstraktnim, asimetričnim i monumentalnim linijama/dimenzijama vrlo podseća na Bajićeve skulptorske radove, ali čija se vrednost ne završava samo na ovom, čisto likovnom planu. Pored autonomne likovne vrednosti, ovaj „objekat“ ima i teatarski značaj, jer se on, tokom predstave, „razglobljuje“ u različitim pravcima, stvarajući tako različite scenske prostore. Ni jedan od ovih prostora nije ilustrativan (oni su samo veoma daleka asocijacija na „hotelsku sobu“, „sex shop“ i sl.), ali sama ideja jedne likovne forme koja se mnogostruko transformiše može da se shvati kao odlična „globalna metafora“ Herovog/Šniclerovog komada – te priče o neprekidnim varijacijama na istu temu. Ujedno, Bajićeva scenografija je „najestetskiji“ momenat ove predstave koja, inače, ne prevazilazi okvire solidno urađenog teatarskog posla.
