Pitanje rukopisa

Angažovani su stručnjak iz oblasti grafoskopije, profesor kriminalistike Pravnog fakulteta u Beogradu, i sudski veštak za dokumenta, rukopise i ostala kriminalistička veštačenja prof. dr Živojin Aleksić, koji je obavio stručnu grafoskopsku ekspertizu „rukopisa iz kutije“. Na ovom poslu prof. Aleksiću pomagala je dr Biljana Sikimić

Priča oko famoznih „rukopisa iz kutije“ pronađenih u zaostavštini Ive Andrića, koju su čitaoci „Vremena“ nedavno mogli da prate na stranicama našeg lista, završila se tako što je, zahvaljujući trudu Miroslava Karaulca, utvrđeno i nepobitno dokazano da su neki od književno bezvrednih tekstova pronađenih u piščevoj zaostavštini i objavljenih pod njegovim imenom u „Sveskama“ pogrešno pripisani našem nobelovcu.

Miroslav Karaulac na stranicama „Vremena“ pokreće pitanje autorstva objavljenih stranica, i na koncu iznosi i nepobitan dokaz da objavljeni tekstovi nisu Andrićevi, već delo Dragomira M. Jankovića (1867–1942), dramaturga Narodnog pozorišta s kraja pretprošlog veka, pisca-amatera, dvorskog ministra između dva rata i Andrićevog pretpostavljenog za vreme njegovog službovanja u poslanstvu u Madridu 1929. godine.

Naime delovi Dnevnika Samuila Faja objavljeni u „Sveskama“ pod Andrićevim imenom već su bili objavljivani 105 godina ranije u književnom listu „Srpski pregled“ 1895. (br. 1 i 5) pod imenom Dragomira Jankovića. Uzgred, zanimljivo je da je pomenuti Janković jedan od junaka Embahada Miloša Crnjanskog, i da se njegovo ime povezivalo sa ubistvom Stjepana Radića.

Akademik Predrag Palavestra, urednik „Sveski“ i sekretar Odeljenja za jezik i književnost pri SANU-u, u čijem se arhivu nalaze piščev lični fond i inkriminisana kutija, priznaje grešku i najavljuje dalja istraživanja i obradu drugih „rukopisa iz kutije“ da bi se utvrdilo autorstvo rukopisa.

Tako su angažovani stručnjak iz oblasti grafoskopije, profesor kriminalistike Pravnog fakulteta u Beogradu, i sudski veštak za dokumenta, rukopise i ostala kriminalistička veštačenja prof. dr Živojin Aleksić, koji je obavio stručnu grafoskopsku ekspertizu „rukopisa iz kutije“. Na ovom poslu prof. Aleksiću pomagala je dr Biljana Sikimić.

Kao dokumenta pri veštačenju korišćeni su „rukopisi iz kutije“, već raščitani i objavljeni rukopisi u konvolutama, rukopis „Faj“, Beležnica br. 1 sa tekstom „spaliti, ne otvarati, moje privatno“, zatim rukopisi iz stare ostavštine Ive Andrića iz perioda 1929–1940, kao i autentični rukopisi Dragomira Jankovića. Za neposrednu ekspertizu naročito su se koristila dva pisma Dragomira Jankovića upućena M. Gavriloviću iz maja 1919, odnosno januara 1920 (pisma su iz Fonda Gavrilović u Arhivu SANU-a), i Andrićeve rukopisne beleške iz 1933, 1934. i 1935.

Iako je za laike u pitanju naizgled sličan rukopis koji naročito karakteriše slično umetanje latiničnih slova u ćirilični rukopis, prof. Aleksić je ekspertizom utvrdio sledeće: 1. između rukopisa Dragomira Jankovića i Ive Andrića postoje upadljive razlike; 2. tekst iz kutije „Stankovićeva Koštana“ ima sve karakteristike i individualna obeležja koja su zapažena kod nespornog rukopisa Ive Andrića na konvolutama, „tako da je nesporno da ovaj tekst potiče i da je svojeručno napisan od strane Ive Andrića“; 3. za tekst sa leve unutrašnje strane korice Beležnice br. 1 „spaliti neotvoreno moje privatno“, Aleksić navodi da „zbog nedovoljnosti materijala za pouzdanije utvrđivanje skriptora, znatne odlučnosti u pisanju (koja ‘kao da potiče od mlađeg čoveka’) i nedovoljnosti materijala za upoređivanje, mislimo da postoji značajna verovatnoća da je u pitanju rukopis Andrićev“.

Po mišljenju prof. Aleksića, rukopis teksta „Stankovićeva Koštana“ ispisao je svojeručno naš nobelovac. Međutim, u „Vremenu“ br. 530 od 1. marta 2001. Predrag Palavestra, urednik „Svezaka“, piše da je, tragom na koji je ukazao M. Karaulac, pored „Samuila Faja“, pronađen još jedan Jankovićev tekst koji se nalazi među „rukopisima iz kutije“, i to u „Sveskama“ objavljena upravo „Stankovićeva Koštana“. Taj tekst je Dragomir M. Janković već bio objavio u „Srpskom književnom glasniku“ u broju 4. iz 1941. godine, pod naslovom „Stankovićeva Koštana – uspomena“ (SKG/ns, 1941, LXII, 4, str. 273–279).

Dakle, na osnovu rezultata veštačenja tvrdi se da je skriptor teksta za koji je već utvrđeno Jankovićevo autorstvo – Ivo Andrić. Za odgovor kako je to moguće i kako je do toga došlo trebalo bi angažovati Šerloka Holmsa. Dva rešenja koja se nameću podjednako su bizarna – da je Andrić iz nekog razloga prepisivao beleške Dragomira M. Jankovića, ili da je Janković diktirao svoje uspomene našem najvećem piscu, a ovaj ih uredno beležio sa revnošću koja izaziva pozor – postoji više rukopisnih stranica koje obrađuju istu temu, kao i više varijanti istih delova teksta.