Na naše male ekrane polako dolazi jesen. Prvačići su krenuli u školu, ili možda nisu, ili neki jesu, a oni čiji nastavnici štrajkuju i čije škole se renoviraju nisu. Ministar je obeležio prvi dan škole posetom jednoj od onih koje su radile, metnuo je kačket na glavu i prvake ukratko upoznao sa tim šta je to štrajk. Posle su i deca dobila žute kačkete, iste ko ministrov, samo manje, a da li su skapirali šta su opravdani ili neopravdani zahtevi sindikata, to ne znam. Uopšte, naša deca veoma rano kroz praktičnu nastavu savladavaju prirodu i društvo. Problem su imale i dečije televizije, koje su umesto prvačića snimale zicere, to jest penzionere. Oni su pred kamerama evocirali uspomene na svoj prvi dan škole. Moj favorit opisao je svoje celokupno osnovno i srednje obrazovanje, plus desetak nezavršenih fakulteta. Danas taj čika studira životnu školu.
Slično je i sa regrutima, za čiji izgled u narednim sezonama brinu ministri Davinić, Dinkić i modna kuća Mile Dragić. Problem je nastao oko količine i cene, što je strogo čuvana vojna tajna, baš kao i receptura vojničkog pasulja. Onda je Dinkić otkrio koliko šlemova i pancira trebujemo, a Davinić se ljutio i nije hteo da odstupi štiteći Vojsku i kritikujući Dinkića. Za to vreme Mile Dragić se verovatno vozio svojim helikopterom, na kojem sigurno ima odštampane inicijale MD, samo ćirilicom, da neko ne pomisli kako „Mek Donalds“ ima heliš.
Danima nismo videli Bogoljuba Karića, ali se zato jedan od braće pojavljivao u svakom Telefaktu, šireći Pokret snaga Srbije. Jedne noći o ponoći, naizgled obična tribina u jednoj opštini u Beogradu, postala je istorijska, jer je narodu dogorelo do nokata i traži izbore. Nije kao u Slobino vreme stigao telegram besnih socijalista iz Babušnice, niti su slučajni prolaznici zavapili u kameru Dajte nam izbore! Karići se nisu iznenadili, igrokaz je bio savršen, kao u kosmodisku, ili onim tabletama protiv opadanja kose. Odmah su obećali novi ustav i nove izbore. Izgleda smešno, ali leđa više ne bole, a kosa ponovo raste i postaje bujna i sjajna.
Željko Mitrović zakačio se sa Tijanićem oko nacionalnog Dnevnika u pola osam. Što bi samo RTS imao tapiju na termin i ime. U emisiji „Zamka“, na Pinku, urednik Željko je iznenada doveo direktora Željka, da ostalim gostima i gledaocima objasni kako Tijanić nije u skladu sa „civilizacijskim tokovima“. Danas su se, po Mitroviću, stvorili idealni uslovi za autorski Dnevnik, ma šta to značilo. U Srbiji ćemo imati mogućnost da biramo između dva Dnevnika, oba nacionalna. Koja zemlja, a? Mi kad naručujemo onda ne sme da fali, ko kod Davinića. Daj dva BBC–ja, ko je sirotinja! Meni je i onaj jedan za vreme Slobe priseo za bar još deset godina, a sada ćemo imati još jedan roze pride. Mitrović se navodno pojavio u „Zamci za Tijanića“ odlučan da odgovori na uvrede, ali što bi rekao jedan modni ekspert sa bijeljinske televizije, kosa mu je posle letnjeg izlaganja moru i suncu bila pod stresom. Ja bih ohrabrio oba aktera ovog sukoba, jer su naši gledaoci dokazali da ne postoji Dnevnik RTS-a, ili emisija Pinka (makar se zvala i Dnevnik), koju narod neće gledati.
Upotrebu vlastite televizije demonstrirao je i gospodin Palma plus iz Jagodine. Nedelju dana pratim izveštaje sa otvaranja sportskih terena u selu Rakitovu pored Jagodine. Oni nemaju nacionalni Dnevnik, već se to zove „I bi dan…“, a toga dana, ili te večeri, Palma je govorio u Rakitovu. Posle je bio vatromet, pa koktel, pa revijska utakmica dve mlade reprezentacije Rakitova i nastup duvačkog orkestra Gromovi. Ja sam nakon koktela očekivao kamerni gudački orkestar, ali Gromovi su pucali do zore. Svaki gradonačelnik u Srbiji, koji drži do sebe, ima lokalnu televiziju kojom se obraća narodu, svojevrsnu traktorsku prikolicu za govorancije. Može se reći da vlast ima granice dometa predajnika, tako da će pred sledeće izbore okruge stvarati predajnici lokalnih TV stanica.
I tako, dok mi grabimo u svetliju budućnost, Amerika proživljava žešću krizu posle katastrofalnog uragana. U našim programima ova vest danima je emitovana u okviru vremenske progrnoze. Tek kasnije, uz pomoć satelitskih kanala (naročito CNN–a), shvatili smo kolike su razmere nesreće, ali i kakve političke implikacije u Americi i svetu može imati ova katastrofa. Federalna vlast reagovala je nezamislivo sporo, stradali su najsiromašniji i oni sa tamnijom bojom kože, a građani Nju Orleansa su pred kamerama govorili kako više ne veruju ni predsedniku ni državi. Bilo je gotovo nezamislivo da će televizije u Americi prikazati slike uništenja, poginulih i gnevnih ljudi i to na teritoriji SAD. U televizijskom smislu, ovo je događaj koji po mnogo čemu nadmašuje 11. septembar, čija se godišnjica bliži. Buš je isprva odbijao stranu pomoć, ne želeći da Amerika deluje na kolenima, a pomoć su nudili i Fidel Kastro i Čavez iz Venecuele. Danas pomoć stiže sa svih strana, pa se i mi možemo zapitati kako da pripomognemo. Sudeći po RTS-u, Velja Ilić se toliko dobro snalazi u kriznim situacijama, naročito poplavama, pa predlažem da mi pošaljemo Velju.
