(Stubovi kulture, Beograd 2002)
Brat i sestra Crkvenjakov, s one strane Mrtvog Begeja, našli su u bašti nemačku bombu koja nije eksplodirala kada je trebalo da eksplodira.
Udarali su malim čekićem po njenom zarđalom mehanizmu.
Bomba je eksplodirala u šest sati, a brat i sestra su, držeći se za ruke, odleteli u vazduh i tamo poginuli.
Bez pretposlednje reči u ovom krokiju, bez onog „tamo“ kao prepoznatljivo despotovljevskog Iskliznuća, gornji bi zapis iz Petrovgradske prašine sa književnog stanovišta jedva bio vredan beleženja: tek jedna gotovo odviše tipična postratna epizoda iz zemlje kojom su posejane svakojake sprave za ubijanje. Ali, bez te reči to i ne bi bio Despotovljev zapis: zato je on mogao nastati samo takvim kakav je i zato ga niko osim Despotova i nije mogao napisati – niko nije imao spisateljski okular postavljen pod tako neobičnim, anarhoidno pošemerenim uglom (mada nije da nekada brojni epigonluk to nije pokušavao, brkajući Zaumnost pesničke tvorbe sa Nesuvislošću vlastitih jalovih domišljanja). Jer, Despotov je – kako je već primećeno – bio Pesnik i kada je pisao prozu ili esejistiku upravo zato što je SVAKO pisanje za njega predstavljalo trening poezije – te utoliko i borbu neprestanu protiv mrtvog mišljenja.
O poeziji Vojislava Despotova već se „sve zna“, mada to nipošto neće smanjiti potrebu istraživača da se i dalje bave tim magnum opusom vaskolike Nove Pesničke Moderne srpskog jezika; poslednjih je godina i njegovoj prozi i esejistici posvećeno više pažnje (ovde je, naime, uvek problem izaći iz fioke u koju te jednom strpaju, i to hoće da potraje…). No, Petrovgradska prašina, zgodno, prikladno i despotovljevski podnaslovljena kao „romančić“ ostala je gotovo posve izvan fokusa kritičkog interesovanja: kao da Dežurni Kanonizatori mrtvozorno okupljeni nad njegovim razbarušenim delom – koje je svakim svojim slovom urlalo baš protiv takvih – nisu znali šta bi s ovim knjižuljkom koji se bavi detinjstvom, a opet, nipošto nije „književnost za decu“ ni u jednom široko prihvaćenom smislu, a i teško je reći „šta“ je uopšte (poezija, brate slatki, eto šta je, da šta bi bilo?) i kako bi ga se moglo i trebalo tranžirati i ponuditi ga onako rasporenog na kritičkoj pijaci? U obimnom, dragocenom zborniku o Despotovu „Uspomena na dugo sećanje“ (CPO, Novi Sad, 2001), Petrovgradskoj prašini je posvećen tek jedan analitički pasus Gojka Božovića, i to je gotovo sve. Utoliko je značajnije što je – baš u Božovićevoj uredničkoj izvedbi – nedavno objavljeno drugo izdanje „romančića“ premijerno objavljenog još 1990. („Dnevnik“, Novi Sad), da bi (od) tada potonuo u savršenoj recepcijskoj tišini, prekriven em nerazumevanjem, em Strahom i Drhtanjem jedne predapokaliptične epohe koja se opsesivno bavila potkontinentalnim izbljuvcima Istorije, i u kojoj nije bilo mnogo mesta za halucinantne huncutarije jednog nestalog doba, u jednom iščezlom svetu.
U Petrovgradskoj prašini, čiji je mizanscen jedan grad koji se „zvao Petrovgrad, a danas, izgleda, više i ne postoji“, nema ničega od realističkog prosedea i linearne, razvijajuće se radnje koja bi, daleko bilo, pratila „odrastanje“ jednog dečaka: sama represivna/depresivna ideja „odrastanja“ kao pristajanja na pravila „zdravorazumski uređenog“ Sveta i Teksta ionako je Despotovu bila posve strana. Božović s pravom kaže da imamo posla s obrnutim bildungsromanom „čija fragmentarna struktura podrazumeva deduktivni put odnosno sećanje na sami početak, na ono što se u jednom pozitivističkom svetu ne može pamtiti“, pridodajući docnije i da je ova knjiga „oblikovana kao mozaik dečijih fascinacija“ u kojem se „otkriva svet rasut u slikama i slikovnim fragmentima, što govori da je obnavljanje sveta detinjstva moguće samo preko fragmentarne slikovnosti“. Otuda je svet Petrovgradske prašine po kojoj jezdi razmetni sin varoškog pekara svet najčudesnijih doživljaja u kojem, opet, nema ničega od isforsirane „razigranosti“ napornih „pisaca za decu“ (vrste koju bi trebalo zabraniti), moćna jezička kreacija koja kroz katalog doživljeno-dosanjane memorabilije, kroz krhotine neuporedivih (i neprepričljivih) detinjih senzacija propuštenih kroz „alhemičarski“, merlinovski filter onoga ko ume da ih pretvori u trekstualno „zlato“, oživljava jedan vremensko-prostorni Mikrokosmos, spasavajući ga zauvek od Ništavila kojem smo sebično prepustili sve one koje smo zaboravili, one koje više ne možemo da dozovemo kroz trošnost izbledelih slika-u-glavi, bivajući tako gorim od njih, postajući tako sve gorim od sebe nakadašnjih. Ali, tako je to kada „odrastete“, i zato je Despotov jedan od retkih, najređih, kojima je uistinu uspelo da se sačuvaju od te pošasti.
Ima ona stara pesma iz piščevog „iščezlog“ rodnog grada, „šorom ide mašina, podigla se prašina“… Petrovgradska, naravno, ona najfinija, ona od koje je Despotov zamesio svoju jedinstvenu surfersku avanturu, kroz Svet i kroz Tekst podjednako.
