Pesme smiraja

Dugi niz godina, još od njegove originalne grupe Smog, kad god bi se pomenulo ime Billa Callahana (r. 1966) u nekom razgovoru o muzici, naročito onoj alternativnoj, svaka diskusija bi prestajala uz mahanje ruke i prateći komentar tipa „nije normalno koliko je dobar“ – jer je on aklamacijom prihvaćen kao ključni kantautor postmoderne estetike, znala to šira javnost ili ne. Ukoliko mislite da je prethodna tvrdnja prejaka, trebalo bi da preslušate njegova pretposlednja izdanja: Sometimes I Wish We Were an Eagle (2009), Apocalypse (2011), te Dream River (2013), gde ćete upoznati jedan nezaboravan, stoički nepromenljiv bariton, praćen minimalističkim sviranjem, bez pevljivih refrena koji bi remetili naraciju o večnoj ljudskoj krhkosti. Te spore, ali gigantske poteze zvučnom četkicom teško da ćete potom ikad zaboraviti, posebno ukoliko volite da svoju muziku slušate sami ili u društvu voljene osobe. Jer, za Billa – svet naseljavaju maksimalno dva bića.

Pomenute ploče predstavljaju nove domete ne samo u njegovoj karijeri, već i u celokupnoj umetnosti rok muzike – autorov ogoljeni ton totalnog ispovedanja, koji je sam patentirao, istovremeno ironično i dirljivo samoposmatranje, karakteristična metaduhovitost u kojoj nalazi mesta za razne citate poreklom iz poznatih hitova, filmova i televizije – doprineli su neizbežnom osećaju da nam se niko do sad nije obraćao kao on. Usledila je pauza od šest godina tokom koje se venčao, skrasio u zajedničkoj kući u Ostinu, Teksas, i dobio sina, iz čega je proizašlo jedno drugačije čitanje emotivnih tokova u kojima pliva ovaj svet, razlupan kao igračka – a pre svega otkriće da ga mogu naseljavati čak i tri osobe… Prošlogodišnji dupli album sa preko sat vremena muzike, pod imenom Shepherd in a Sheepskin Vest, prekinuo je ovaj odmor od sebe, donoseći zato još jedan zaokret – ne toliko stilski, koliko u novonađenoj toplini govora. Callahan je ovde otkrio onaj sledeći nivo empatije, doživevši pozni autorski vrhunac, kao i uvek sapatnički nadnesen nad sudbinom malog čoveka u slivniku ovih ili bilo kojih drugih vremena.

Upravo objavljen novi album Gold Record još je neposredniji i intimniji, ako je to uopšte moguće, i baš zbog toga njegov najkomunikativniji do sad, nudeći odličnu početnu tačku za upoznavanje našeg heroja. Možda je razlog za to jedinstven način nastanka: umesto studioznog snimanja, ovaj put smo bili svedoci pravljenja pesama na putu, i njihovog brzog beleženja, onako kako bi nastupila inspiracija – one su nam potom sistematski otkrivane na internetu od juna meseca ove godine, svake nedelje po jedna, da bi se na kraju pojavilo kompletno ostvarenje sa 10 kompozicija. Neko drugi ne bi uspeo da iznese ovakav ad hoc postupak, te bi mu promakla poneka numera nedovoljnog kvaliteta, ali ne i Bill Callahan, ovde očigledno u životnoj formi – mada smo svesni da ništa nije produkcijski ispolirano, sve i dalje zvuči savršeno ujednačeno u svojoj iskidanoj neposrednosti što beleži život dok protiče, a titrava atmosfera uhvaćenog trenutka ostaje ista od početka do kraja.

Callahanovi albumi inače se slušaju kao knjige i čitaju kao ploče: ukoliko su ranije pomenuta izdanja bila napisana kao romani, Gold Record funkcioniše poput zbirke kratkih priča. Za razliku od poetskih promišljanja opštih životnih tokova po kojima je poznat, ovaj put se fokusira na portrete ljudi – uzmimo samo način na koji je otvorio prvu pesmu, Pigeons: „Hello, I’m Johnny Cash“, i posle ove duhovitosti što nam otkriva jedan neosporni Billov uticaj, ide duga storija o šoferu bele limuzine za mladence, i njegovoj stalnoj avanturi davanja saveta u kojoj im blagonaklono kaže – „Dok se muvate, vidite samo jedno drugo, a mi ostali možemo da idemo dođavola / ali kad se venčate, venčani ste za ceo široki svet / bogate, siromašne, zdrave i bolesne / one strejt i one gej, kao i ljude koji nam govore kako ‘te izraze danas više ne upotrebljavamo’ / so i zemlju“… no, to nije kraj, jer se stihovi završavaju poznatim citatom „Sincerely, L Cohen“, koji ne samo da nam obelodanjuje još jedan Billov očigledan role–model, nego sa neodoljivim humorom smešta i pomenutog vozača i njega samog u predele klimavih pesničkih aspiracija.

To je pravi Callahan, istovremeno ne­-pre­tenciozni poznavalac ljudske duše i simbolike pop kulture. Samilost sa kojom se identifikuje sa svakim pojedincem, čini Gold Record vrlo posebnom pločom njegovog opusa – u po svemu specijalnom trenutku, pod imenom The Mackenzies, pripoveda nam o druželjubivom komšiji koji se ponudio da mu popravi automobil kad je stao nasred ulice, potom ga pozvao na domaćinsku večeru, što ju je poslužila njegova supruga, da bi mu na kraju u toj neobično toploj atmosferi oboje predložili da ostane i prespava, mada živi prekoputa… ispostavlja se da je soba, predviđena za počinak, nekada pripadala njihovom prerano otišlom sinu. Na Breakfast ga zatičemo kako promišlja odnos između dvoje ljudi koji žive u braku, ali se više ne vole – mada mu ona svakog jutra s pažnjom, pa i ljubavlju, pravi doručak pre nego što on ode na posao… jer to je jedino što je ostalo da ih povezuje.

Dva divna zapažanja tiču se stvaranja i doživljaja smisla umetnosti – u Another Song, osoba koju Bill voli poziva ga da sa njom obrati pažnju na čudesan zalazak sunca i prestane stalno da radi i muči se da napiše još jednu pesmu… Stihovi detaljno opisuju rastuće senke po zidovima i raznobojne prelive na nebu, uključujući trenutak kad oboje puni utisaka legnu, zaključujući kako im danas više ništa nije potrebno da dožive, osim možda… još jedne pesme. U istom maniru autokomentarisanja protiče i 35, započinjući Billovim priznanjem kako više ne vidi sebe u knjigama koje danas čita, a „nekad smo mogli sebe da pronađemo na svakoj stranici, i budemo zadovoljni što je neko živeo naše živote ranije“. U ovim razmišljanjima o isprepletenosti čitanja i stvarnih života koji se dešavaju nama i drugima, skrivena je i iznenadna rečenica nesvakidašnje istinosti: „Mesec može da učini da se lažna ljubav oseti kao prava / može da učini da te još uvek želim / oh, Mesec“.

Sledeće stvari posvećene su dobro poznatim popkulturnim pojavama kao što je gledanje televizije posle ponoći – ili bar kako je to nekad izgledalo kad je TV program imao svoj kraj… Tako u Protest Song, Bill prati kasni šou sa muzičkim talentima, u kome prisustvuje folirantskom nastupu retko lošeg protestnog pevača, i moli da se dečaku zabrani „igranje sa muškarčevim igračkama“; Cowboy je oda noćnom prikazivanju vesterna, tokom koje se naš narator intenzivno identifikuje sa usamljenom pojavom kauboja na ekranu, ovekovečivši sebe kao nekog ko bi voleo da živi sličan lutalačko-asketski način života. Konačno – Ry Cooder, jezikom fanovskog divljenja veliča profetsku karijeru poznatog muzičara, što nam je kroz projekat Buena Vista Social Club „otkrio“ kubansku muziku u novim vremenima, kao i mnoge druge etničke scene, od Havaja do Malija, na svojim ostalim uspešnim pločama.

Album zaokružuje kompozicija koja se piše valjda samo jednom u karijeri – autobiografska, programska As I Wander, u kojoj je sadržano skoro sve što Billa Callahana čini istinski velikim, pa i ove reči: „Tek u vremenima kao što su ova / sile koje su na delu počinju da me razmatraju / kao vezu između smrti i snova / za nekoliko slatkih minuta, svi računaju na mene / da ih dovedem do kuće“. I završava sa: „… kao da sam ja mašinovođa, i da je ovaj voz stvaran“.

Niko se ne bavi tišinom u pesmama kao Bill Callahan. Njegov odnos sa njom je delikatan, on joj priča, obraća joj se… Usamljenička sobna privatnost iz koje nastupa, univerzalna je intima što je u međuvremenu, posredstvom interneta i ostalih podivljalih medija, a sada i prinudne samoizolacije, postala naša jedina stvarnost. I dobro je što u njoj još uvek postoji neko ko je u stanju da vodi smislene razgovore sa tišinom.

Sa prethodnim albumom Bill Callahan kao da nas je obavestio da je posle beskonačnog lutanja konačno sagradio sebi dom. Sa ovim nas je pozvao u svoju kuću.