Jurica je Pavičić (Split, 1965) u hrvatskom novinarstvu, esejistici i kritici (književnoj i filmskoj) intenzivno prisutan već blizu dvadesetak godina, a u novom talasu hrvatske proze – presudno obeležene „fakovskom“ odrednicom, šta god ona značila, a tu je svakakvih čudnih šumova s vremenom sve više – aktivno sudeluje poslednjih desetak godina, kao autor nekoliko veoma zanimljivih romana (Ovce od gipsa, Nedjeljni prijatelj, Minuta 88, Kuća njene majke, Crvenkapica); o nekima od njih pisano je i na stranicama ovog nedeljnika.
Patrola na cesti prva je zbirka priča ovog plodnog autora, i može se reći da na prvi pogled ne donosi neke bitne tematske ili stilske novine, jer se autor mahom drži svog dalmatinsko-zagrebačkog proznog sveta u kojem se suvereno snalazi, istražujući ga u maniru savremenog „neorealističkog“ proznog pisma, onog koje svakako više duguje Karveru nego, šta ja znam, Borhesu… (mada će Jurica P. i jednom i drugom ovde posvetiti po priču), a na domaćem terenu više Marinkoviću, Šoljanu ili novijem Tribusonu nego neprohodnim razlogovcima ili često neplodno „prereferentnim“ kvorumašima…
Na drugoj strani, „novo“ je sama kraća prozna forma; kao više nego „utrenirani“ autor, Pavičić očigledno nije imao ono poslovičnu potrebu da se kali kroz priče, spremajući se tako za roman kao tobožnju „veliku maturu“ književnosti; pre bi se reklo da je autor više zazirao od strogoće i disciplinovanosti priče nego od komotne raspričanosti romana; s dobrim razlozima, uostalom, kakvi i dolikuju jednom tako iskusnom i pametnom čitaču: samo takav zna koliko je kraća forma opasnija od romana, pod čijim se izdašnim skutima obično može prošvercovati i ponešto ne baš najbolje, a da vas ne uhvate. Sa pričom, međutim, nema zezanja: ona je tu, u epicentru čitaočevog svemira, ili pak nije nigde i nije ništa: ona se ne može popravljati u hodu.
Pavičićev pripovedački debi sastoji se od deset priča: neke su stare i po desetak godina, no većina je „udarnički“ napisana u poslednjih godinu dana. Gornja tvrdnja kako Pavičić ovde ne proširuje bitno tematski svoje pripovedačke horizonte nije nikakav apriorni prigovor: dobro je za pisca ako ume ispravno da proceni u čemu je jak i šta ga se, kao pisca, uistinu tiče, umesto da se bez pravog razloga, poriva i utemljeljenja rasplinjuje na sve strane. A ono u čemu je Pavičić među najboljima, i kada piše prozni fiction i kada se bavi non-fiction esejistikom i kolumnistikom, jeste inteligentna i suptilna socijalno-mentalitetsko-kulturološka opservativnost; malo je ko, ne samo u Hrvatskoj nego uopšte Na Ovim Prostorima, tako znalački osvetlio kobne istosti i traumatične promene ovdašnjih, potkontinentalnih društava. Promene su, naravno, najpre one ratno-državne, nestanak jedne države i nastanak druge, po prirodi svoje maloletnosti etnokratske, i „tranziciona“ promena politekonomskog sistema od (pre)zrelo-socijalističke ka divljekapitalističkoj paradigmi, a i jedno i drugo lomi ljudske sudbine, uništava nesnađene i groteskno presaldumljuje one koji se uvek i svugde dočekaju na noge, survivore koji „uvek opstaju“, ali je veliko pitanje da li je u njima preostalo ičega vrednog opstajanja. A ona kobna istost, e, to je onaj Večiti Patrijarhat našeg (ne samo) dinarskog sveta, koji se dočepa Splita i Zagreba, pomalo se i obogati, ako izdrži do druge-treće generacije već se i išlifuje, ali iz kojeg ipak ne izvetre „geni kameni“ i ograničavajuće, dubinski samouništavajuće vrednosti na kojima je zasnovan… No, Pavičić je daleko od dekadentnih „glembajevskih“ tema, jer su, uostalom, novi, postkomunistički balkanski Glembajevi ionako još u svojoj prvobitnoj fazi, prvo su ubijali i pljačkali, sada samo pljačkaju… Junaci Pavičićevih priča otuda su oni koji bi tek rubno da se ogrebu o taj svet, ali to najčešće završava loše po njih, jer igra u jednom momentu postaje odviše pokvarena ili suptilna za njih, ili pak oni „mali ljudi“ koji su i u šljaštavom Vrlom Novom Svetu balkanokapitalizma anonimna, tegleća pešadija, ono što su bili i u svim prethodnim režimima, i što je odavno njihova jedina prava priroda.
Uvodna priča Drugi kat, nebo prava je mala virtuozarija iz žanra tragedije patrijarhata, takorekuć direktan prenos tragično-grotesknog raspada sveta autoritarnog oca koji je unapred isprojektovao ne samo svoju bespravno dograđenu kućerinu za izdavanje nego i sudbine sopstvene dece (zaključavši ih u sopstveni fantazam rodovske idile!), a koje bi ona sada imala samo odigrati, kao kakav scenario, ili će u protivnosti biti izopštena; Deset, devet izvanredna je psihostudijica o uvek-i-svugde bolnoj vezi roditelja i (odraslog) deteta, u kojoj nikada neće svi računi biti raščišćeni tako da neko ne pati i da ne bude zakinut; Skupljač zmija je atmosferom pomalo „hemingvejevska“ ratna proza, upečatljivo poentirana studija naličja mitologije „ratnog herojstva“ iza kojeg nema ničega osim gole, drhturave ljudskosti, silom ili moralnom ucenom saterane u satansku situaciju bez časnog izlaza; Opća povijest nogometa je zgodna, pomalo grlom–u–jagodasto intonirana hronika društveno-kulturnih mena odigranih za naših života, a sve kroz nogometni balun, sa splitskim, hajdukovskim šmekom; priče Pokopani pas, Subotnji derbi i Dva tenora jesu, moglo bi se reći, „klasični Pavičić“: razdiruće intimne sumnje i porodična nerazumevanja i sunovrati prepleteni sa spoljnim haosom, onim koji proizvodi jedan „novi“, za mnoge nedokučivi, ravnodušni i(li) surovi društveni poredak, u kojem više ne znaš je li gore „snaći se“ ili ostati marginalac: i jedno i drugo je gubitništvo, svako na svoj način. I zalog je uglavnom nepovratan. Žena koja je nestala, najduža i po svoj prilici najbolja priča u ovoj knjizi – pisana tako da je, još samo malo razrađenu, već vidite kao „gotov“ filmski scenario! – najmoćnija je upravo u nenapadnom, a neumoljivom portretiranju nepojamnog užasa „uredne i ugledne“ građanske egzistencije, iz koje je zapravo tako lako i prirodno zauvek istupiti, a opet, baš za to ti je potrebno svo herojstvo ovog sveta; ako si žena, možda ti ni to nije dovoljno! Na koncu, Južni sprovod, ne slučajno posvećen Džojsu i Džonu Hjustonu – link prema Najboljem Filmu Svih Vremena više je nego jasan, i sasvim razložan – naizgled lagano-realističkim sredstvima zaziva metafizičku jezu konačnosti: u Splitu, doduše, nema snega da popane po mrtvima kao u „Mrtvima“, ali kiša i gnjila južina učiniće svoje!
Patrola na cesti je, rekoh, za autora tematski možda tek minimalno „proširenje područja borbe“, ali izvedeno na način koji izaziva poštovanje. Pavičić nije od onih Majstora Stila nad čijim elegantnim ili baroknim rečenicama padate u (čazma)trans, ali je od one sorte pisaca koji su so svake dobre književnosti: pisac Priča sa razlogom i smislom, onih koje se bolno ili (znatno ređe) slatko tiču i onoga koji piše i onih koji čitaju.
