Pavo Marinković: Bosanski lonac je isto što i opstanak

„Bosanski lonac kao princip je princip solidarnosti, svako donese ono što ima. Neko donese šargarepu, ko je bogatiji meso, a siromašniji luk i tako su rudari živeli da bi mogli zajedno opstati. Šta se dogodilo? dogodilo se to da živimo u Evropi u kakvoj živimo i ono što nam posebno nedostaje jeste solidarnost. To je ključ i način kako bi mogli opstati“, kaže u intervjuu za „Vreme“ hrvatski  reditelj filma „Bosanski lonac“ Pavo Marinković.

Film „Bosanski lonac“ prikazan je u okviru selekcije „Paralele i sudari“ na Festivalu evropskog filma Palić.

Sa Senadom Bašićem u glavnoj ulozi, film priča priču o Faruku, neuspešnom bosanskom piscu kojem preti deportacija iz Austrije, ako ne dokaže da je doprineo austrijskom kulturnom društvu. U ovoj priči glavni junak shvata šta je zaista važno u životu. Ispričana je lična priča.

„Ja sam kao mladi umetnik devedesetih godina završio u Beču i vrlo brzo sam ostao bez samopouzadanja ni ne znajući da sam ostao bez njega. To je strana sredina i ona može uništiti nekakve vaše nade bez da ste osetili da su one uništene, već vi nastavljate da živite život. Moj glavni junak Faruk je hibernirao u tom svom životnom porazu, to je zapravo bio taj element koji je živ i kog sam osetio na svojoj koži, da bi ga zapravo ta deportacija odnosno mogućnost deportacije odjednom probudila i konačno naterala da shvati šta je zapravo njegov život i šta je bitno u životu. Naučilo ga je da ponovo oživi“, objašnjava Marinković.

Empatija je važna i u sferi filma

Na pitanje kako da se vratimo putu solidarnosti, Marinković kaže da je neophodno da vodimo računa jedni o drugima, da razmišljamo jedni o drugima, da uključimo empatiju na sve načine i navodi da je empatija važna čak i u sferi filmskog stvaralaštva, jer – film ne može biti bez empatije, bez katarze.

„Evo primer Hrvatska, dolaze nam sada strani radnici od Pakistana pa dalje i budale ih mlate po ulicama, ni ne zapitajući se da je taj čovek možda bio lekar u Pakistanu, šta je on trebalo da napusti da bi došao ovde. Sve zato što on izgleda drugačije, zato što ne razmišljamo kako je tim ljudima“, naglašava Marinković.

I podseća da je suština ta da ne smemo biti sebični, te da se moramo otvoriti, prihvatiti realnost i tim ljudima dati šansu da se prilagode.

Šta se dogodilo glavnom junaku  

Zašto baš „Bosanski lonac”, Marinković počinje sa pričom o svom glavnom junaku koji je s jedne strane bio nekada mlad talentovan književnik, a spao je na to da piše o hrani.

„On piše o bosanskom loncu istovremeno pokušavajući da piše svoj roman o bosanskim rudarima ali mu ne uspeva. Izgubio je talenat na neki način. S druge strane bosanski lonac je bila jedna lepa priča o izgubljenoj Bosni, o tim rudnicima koji su nekada bili živi i taj sukob nečega čega više nema“, kaže Marinković.

Ranije je izjavio da vrlo često živimo život u kome ne znamo koliko nam je loše. Kako to osvestiti?

„Tako kao što je i moj glavni junak bio osuđen – on dobija rešenje o deportaciji i da bi sprečio tu svoju deportaciju, on se vraća umetnosti. Taj povratak umetnosti je zapravo shvatanje toga da je bio jalov 25 godina, da je zaboravio na sebe, to je taj proces gubitništva. Izgubili ste tlo pod nogama, ne znate da ste ga izgubili zato što je život ugodan, svaki dan radite iste rituale, kupujete kafu, čitate, obavljate neke sitne poslove da biste preživeli, a bili ste nekada talentovani pesnik, a pesmu niste napisali 20 godina. To je ono sto se njemu dogodilo“, govori Pavo Marinković.

Tihi smeh i suze

Govoreći o publici, Marinković je mišljenja da je film na publiku delovao katarzično.

„Ima puno smeha, ima puno emotivnog navijanja.”

I zaista u bisokopskoj sali na Paliću bilo je puno tihog smeha, uzdaha. A na razgovoru sa rediteljem na kraju filma bilo je i pitanja publike: „Kako razumeju ljudi u svetu situaciju u kojoj se nalazi glavni lik, jer mi sa Balkana možemo da se saosećamo sa glavnim likom”.

Pavo je na to odgovorio da su u Indiji bile najempatičnije reakcije, međutim u Francuskoj su pitali: „Zašto se taj čovek ne vrati u Bosnu? Zar nije u Bosni i u Austriji isto?” (Glavni junak u filmu je inače iz Sarajeva.)

“Film će nam pomoći da shvatimo naše ljude koji su otišli, da se identifikujemo sa njima. Ono što je meni bilo najlepše jeste da sam video i nasmejane i uplakane ljude istovremeno na projekcijama, posebno u Austriji, koji su mi rekli: „Ispričao si naš život“, zaključuje Pavo Marinković.