U utorak 3. juna, dodelom nagrada i programom pod nazivom Epilog u ritmu, završeno je jubilarno 70. Sterijino pozorje. Ovaj festival je tačna slika situacije u kojoj se nalazi naše pozorište uvek – čak i onda kada pozorišna javnost nije zadovoljna načinom podele nagrada, ili onda kada se čini da selekcija nije “pravedna”. Zato u ovom tekstu neće biti reči o svih 12 predstava (devet u takmičarskom programu i tri u Krugovima), koje je odabrala selektora Ana Tasić, već o pokušaju da se uhvati slika naše teatarske situacije
Festival je otvorilo Jugoslovensko dramsko pozorište predstavom Sveti Georgije ubiva aždahu Dušana Kovačevića, u režiji Milana Neškovića. Otvaranje Sterijinog pozorja uvek je značajan momenat. Zato i ne čudi što je festival imao i nenajavljeni prolog – studenti Akademije umetnosti u Novom Sadu stali su kod ulaza u SNP sa transparentom na kome piše: “Neka tvoja promena bude pozorište, neka tvoje pozorište bude Promena”. Podsetili su nas na vanredne društvene okolnosti u kojima se festival odvija. Iako su studenti stajali sasvim sa strane na stepenicama i nikoga nisu uznemiravali, glas da su studenti tu preneo se i na glumce i na publiku. Imali smo utisak da glumci tokom igre naglašavaju rečenice koje korespondiraju sa događanjima napolju. Publika je prihvatala provokaciju i razdragano reagovala. Kada su na kraju predstave glumci izašli sa crvenim indeksima, čulo se i “pumpaj, pumpaj!”. Taj talas diskretnog “pumpanja” nastavio se i tokom festivala, a na okruglim stolovima povremeno se vodila žučna polemika oko toga da li pozorište na pravi način pomaže borbu za društvene promene. Glumci ove predstave Nikola Rakočević (Džandar) i Anđelika Simić (Tetka Slavka) dobitnici su Sterijine nagrade za glumačka ostvarenja, a Biljana Grgur je dobila nagradu za kostim. Anđelika Simić dobila je i nagradu producentske kuće “Scomediasco” za epizodu. O predstavi sam pisala u “Vremenu” br. 1775.
ISTORIJA I FIKCIJA
Drugog dana gledali smo dramatizaciju romana Gorana Markovića Beogradski trio. Dramatizaciju i režiju potpisuje Matjaž Berger. Predstava je nastala u koprodukciji Teatra “Anton Podbevšek” iz Novog Mesta i Cankarjevog doma iz Ljubljane. Roman je kombinacija istorijskih činjenica (sukob komunističke partije FNRJ i SSSR) i fikcije (izmišljeni ljubavni trougao između poznatog britanskog pisca Lorensa Darela (Aleksandrijski kvartet), u diplomatskoj službi Velike Britanije u Beogradu, i supruge visokog oficira JNA. Jedna od vrednosti ovog romana jeste to što nas pomera sa dva ključna narativa o Informbirou – dominantnih osamdesetih godina. Prvi, komunistički koncentracioni logori = nacistički koncentracioni logori, iz čega izlazi da je komunizam = nacizam. Drugi narativ je da su siroti Srbi prvo ginuli u ratovima a onda su ih “dokusurili” na Golom otoku. U ovom romanu pristup temi je drugačiji. Drama je lična a ne opštenarodna – junaci čvrsto veruju u svoje ideje i one im daju snagu da prevaziđu težinu ukupne situacije, dok osobe bez čvrste strukture budu “pojedene”, neke simbolički, a neke i bukvalno. Što se same predstave tiče, akcenat je na zvuku – glas, naracija, zvučni efekti. Scenski postupci su sasvim svedeni, ritam igranja je ravan od početka do kraja. Glumci mnogo pripovedaju a malo delaju, i zato čitava predstava ostavlja utisak scenskog čitanja romana. Predstava ovog tipa smo se nagledali i na Bitefu i na Sterijinom pozorju u poslednjih 10–15 godina. Njihov uspeh zavisi od toga da li vas se tema tiče, da li vam je blizak rediteljev stav prema temi i da li vam diskretni scenski signali daju dovoljno inspiracije za aktivno praćenje predstave. Meni je bilo zanimljivo jer sam na sceni videla nov pristup temi koja se činila “potrošenom” i jer mi nije stran taj takozvani postdramski pristup pozorištu. Ova predstava je proglašena najboljom na festivalu. Osim toga je dobila i Sterijinu nagradu sa scensku muziku – “Duo sajlens”. Barbara Rogelj je dobila nagradu za scenski govor, a glumica Gaja Filač dobila je nagradu iz Fonda “Dara Čalenić” za najbolju mladu glumicu.
Rediteljka Mia Knežević je pažnju pozorišne javnosti privukla dokumentarnom dramom Požar, o stradanju u novosadskoj diskoteci Kontrast. Predstava Izuzeti (tekst Đorđe Perović, produkcija NP Sombor) tematizuje aferu krađe beba. U oba slučaja reč je o zločinu koji je bio moguć zbog toga što sistem ne sankcioniše bezobzirnu alavost bezosećajnih pojedinaca i ne nudi zaštitu i zadovoljenje žrtvama. U predstavi Izuzeti likovi su izmišljeni, jer pisca i rediteljku ne zanima konkretna lična drama već teatarsko predstavljanje razrađenog mehanizma u koji su uključeni – lekar, policajac, “transporter”, roditelji otete bebe i oni koji su kupili bebe. Tema je strašna i pogodna da predstava “otkliza” u patetiku i melodramu. No, Mia Knežević pristupa mudro i delikatno: radnja predstave je zasnovana na stvarnim svedočenjima (iako su likovi fikcija), scenografija je realistična kao i kostim. Glumci pažljivo i neosetno sa uživljavanja u rekonstrukciju događaja prelaze na pripovedanje o događaju… Rediteljka i glumci su učinili da sve deluje realno, jasno i potpuno strašno, ali ne patetično. Daniela Dimitrovska je dobila Sterijinu nagradu za scenografiju, a Mia Knežević je dobila nagradu Dnevnika za umetničko ostvarenje.
O IZRABLJIVANJU
Reditelj Jernej Lorenci je za osnov svoje predstave uzeo novelu Prežihova Voranca Boj na požiralniku (koprodukcija Prešernovog gledališča Kranj i Mestnog gledališča Ptuj). Prežihov Voranc je bio slovenački pisac, komunista i borac za socijalnu pravdu. Prošao je težak životni put (kakav su prolazili mnogi komunisti u prvoj polovini 20. veka), a književni rad je doživljavao kao vid borbe za promenu društva. Boj na požiralniku je socijalna i naturalistička priča o životu porodice seljaka koja se bori s prirodom (neplodnom zemljom). No, koliko god da je priroda surova, ljudi su još suroviji – oni koji imaju otimaju od onih koji nemaju i izrabljuju ih. Sa aspekta samog teksta predstave “priča” je sumorna i jednostavna – siromašni seljak pati, pati, pati i na kraju umre u mukama. Međutim, ono što daje snagu ovoj predstavi jeste ples koji postaje metafora života ljudi osuđenih na težak rad (koreograf Gregor Luštek). Naime, u trenutku kada se glavni junak oženi, glumica kao znak venčanja stavi mladin veo na glavu i krene veseli narodski svadbeni ples koji se sastoji od nekoliko jednostavnih koraka. Taj ples traje i traje i traje i ciklično se ponavlja kako se ponavljaju poljoprivredni radovi… Drugi glumci plesanje dodatno otežavaju nabacujući zemlju i prskajući plesače vodom, i tako ih teraju da igraju u glibu – metafora propadanja porodice. Monotonija plesa se pojačava zvukom. Ljudi počinju da liče na mašine koje tutnje, tutnje i tutnje. To svesno samožrtvovanje glumaca kroz ples izuzetno je jaka metafora samosatirućeg rada bez odmora i najjači je utisak koji ću poneti sa ovogodišnjeg Pozorja. Ona veoma tačno odražava doba u kome se dešava Boj na požiralniku, ali i naše savremeno doba, u kome armije radnika (i sa plavim i sa belim kragnama) rade po dva, po tri posla svakog dana, celog dana, cele nedelje, čitave godine… a sve u uzaludnoj nadi da će ih rad izvući iz bede. Predstava je podelila Sterijinu nagradu Okruglog stola kritike zajedno sa predstavom Jezik kopačke.
Predstava Srpskog narodnog pozorišta Iskupljenje je dramatizacija romana Branimira Šćepanovića u režiji Veljka Mićunovića. Šćepanović u ovom romanu varira slične teme iz ranijih i poznatijih svojih romana (Usta puna zemlje i Smrt gospodina Goluže), a to su: odnos stvarnog i imaginarnog, odnos istine i laži, vlast koja koristi mit da bi vladala. Roman je objavljen početkom osamdesetih i bio je kritika komunističkog režima “spakovana” u alegoriju. Danas ovaj postupak, nakon decenija verbatima i dokumentarnog teatra, deluje pomalo prevaziđeno. Reditelj i dramaturg Slobodan Obradović (Sterijina nagrada za dramatizaciju) toga su verovatno bili svesni jer su u dramatizaciji naglasili teme koje su bliske savremenim gledaocima. Scenski prostor je nejasan – pod prekriven drvenim malčem i ogromna drvena kutija za transport, koja je po potrebi zatvor, postament za spomenik… Govori se o isleđivanju glavnog junaka u zatvoru, ali mi nemamo osećaj da se nalazimo u skučenom zatvoru jer je prostor za igru širok i bez ikakvih vidljivih granica. Na kraju predstave glumci koji igraju razne nivoe vlasti uđu u publiku. To je trebalo da bude provokacija – islednici iz publike pitaju da li je glavni junak nekog spasao i da li treba da bude oslobođen. Verovatno pod utiskom toga da su se mnogi oslobodili da jasno kažu šta misle, dogodilo se to da je neko iz publike prihvatio rediteljev izazov, javio se, rekao da želi da interveniše i spasi narodnog heroja i još je doviknuo “pumpaj!”. Glumci, nepripremljeni za ovaj upad, ignorisali su povike iz publike i nastavili da igraju kao da nije bilo nikakve reakcije. Ako su već pozvali publiku da reaguje, trebalo je spremiti i plan B za kraj predstave. No, ovaj “incident” nije nas omeo u gledanju izvanredne glume Borisa Isakovića. On naizgled jednostavno ali suptilno gradi svoj lik i mi poverujemo da taj šofer mora da izgleda samo tako i nikako drugačije. Zasluženo je dobio Sterijinu nagradu za glumu.
SVOĐENJA I NEUKLAPANJA
O predstavama Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo Ateljea 212, Jezik kopačke ZKM iz Zagreba, i Srpskoj omladini, Dimitrije Tucović Puls teatra pisala sam u prethodnim brojevima “Vremena” (vidi br. 1769, 1787, 1782). Ovde ću samo reći da je predstavu Jezik kopačke publika proglasila najboljom i podelila je nagradu Okruglog stola kritike. Takođe, Filip Grujić i Ivan Ergić dobili su Sterijinu nagradu za tekst savremene drame. Tamara Despot je dobila Sterijinu nagradu za scenski pokret, glumac Rakan Rušaidat, koji igra oca, dobio je nagradu za “Zoran Radmilović”glumačku bravuru, a Bernard Tomić nagradu za mladog glumca.
Otac, kći i duh sveti je novi komad Mate Matišića, pisan specijalno za Satirično kazalište “Kerempuh”. Mate Matišić u ovom komadu postavlja pitanje da li čuda danas postoje, da li imaju veze sa religijom te da li je jedini put do prosvetljenja spremnost da se prihvate i najneprijatnije istine o sebi i svojim bližnjima. Predstavu je režirao Januš Kica, sa velikim obzirom prema tekstu – traje više od tri sata. Prikazana je u okviru programa Krugovi.
Drvene ptice Lidije Deduš, u režiji Ivana Plazibata i koprodukciji HNK Varaždin i HNK Zagreb, savremeni je komad o teškom životu seljaka u zagorskoj zabiti. Drama govori o nepravdi i kalu u kome žive najsiromašniji, o muškarcima koji se dave u alkoholu, o ženama kao žrtvama porodičnog nasilja, o mladosti koja se satire iscrpljujućim radom… Međutim, čitavo izvođenje na Pozorju kao da je protivrečilo ideji komada. Komad govori o skučenom svetu, a predstavu su igrali na sceni koja je dva puta veća od potrebne te izgleda kao ogroman, široki prostor u kome su na sredini “načičkani” različiti iscepkani prostori (kafana, jedna kuća, druga kuća, groblje, ulica, šuma…). Dalje, naturalizam je omekšan stalnim i veoma harmoničnim pevanjem glumaca, koje je svako malo zaustavljalo radnju i predstavu vuklo od naturalizma ka nekakvom ekspresionizmu. U samoj priči ima nepotrebnih dupliranja i žanrovskih lutanja (sve počne kao socijalna naturalistička drama, pred kraj se pretvori u triler i završi predugim govorom u kome nam se kaže sve ono što smo već videli).
MNT iz Skoplja izveo je Narodnog poslanika Branislava Nušića, u režiji Egona Savina. Moram da primetim da su reditelji, koji su radili predstave na osnovu priča i romana izvedenih na ovogodišnjem takmičarskom programu Pozorja, bili krajnje skrupulozni prema materijalu zadržavajući formu naracije. Nasuprot tome, sočni dramski tekst Narodni poslanik tako je komprimovan, isečen i dopisivan da su od njega ostale samo bazične ideje, i to u svedenom obliku. Dramska struktura je svedena na nekoliko scena čiji je zadatak da nam pokažu da se u političkom životu za 100 godina baš ništa nije promenilo. To je preterano pojednostavljenje i političke borbe i samog Nušića. Glumački ansambl ove predstave dobio je Specijalnu Sterijinu nagradu za kolektivnu glumačku igru.
SUMORNE SLIKE
Na kraju takmičarskog dela festivala gledali smo autorski projekat Borisa Liješevića Naličje (produkcija CNP, Podgorica), o naličju savremenog crnogorskog društva, kojim iz senke vladaju narko-karterli. Ovako kako je sve prikazano izlazi da to uopšte nije naličje već lice, ne samo crnogorskog društva već svih društava u regionu. To je vrlo sumoran zaključak, nakon koga čoveku ne preostaje ništa drugo nego da nemoćno slegne ramenima. U prvom delu se činilo da priča ima jasan pravac razvoja – lokalni zlikovac koji drži luku i švercuje kokain korumpira svoju zajednicu. U želji da se u jedan niz povežu svi društveni slojevi, od čistačice do premijerke, u drugom delu predstave su se pogubili neki važni motivi iz prvog dela predstave – na primer žena koja hoće da donese na svet dete sa Daunovim sindromom, ubistvo novinarke, uticaj kocke na porodične odnose… Boris Liješević je dobio nagradu za režiju, a glumac Aleksandar Radulović Sterijinu nagradu za ulogu glavnog negativca, direktora Luke.
No, dok se mi upinjemo da u savremenom pozorištu prepoznamo savremeni društveni trenutak, čini nam se da nam promiče nešto što je za samo pozorište, a naročito Sterijino pozorje, mnogo važnije. Naime, ove godine u takmičarskoj selekciji nije bilo ni jedne jedine savremene domaće drame, u smislu u kome su to Sveti Georgije ubiva aždahu Dušana Kovačevića ili Otac, kći i duh sveti Mate Matišića. Dela koja su se ove godine takmičila za laskavu nagradu za najbolji dramski tekst u stvari su tekstovi predstava (eventualno dramatizacije proze). Koliko god da predstava Jezik kopačke ima i važnu temu i dobar pozorišni postupak, to je ipak tekst predstave koji jesu stvarali Filip Grujić i Ivan Ergić, ali koji je snažno obeležen rediteljskim postupkom Boruta Šeparovića, pisan je za njega i njegovu predstavu i malo je verovatno da će neki drugi reditelj uzeti da igra taj tekst, kao što je malo verovatno da će neko ponovo izvoditi Kukavičluk Olivera Frljića. Pri tome, nije da nije bilo novih dramskih tekstova (Kavez za ptice Nikole Stanišića, Maga Jelene Kajgo, Neki važan čovek Željka Hubača…), nego ih selektorka Ana Tasić nije smatrala dovoljno relevantnim da uđu u selekciju devet takmičarskih predstava. Ovo nije mesto da raspravljamo o tome da li su te predstave bolje ili gore od onih koje smo videli na Pozorju, ali se mora postaviti pitanje zašto je to tako kod nas? Da li bi se ova pojava možda mogla objasniti time što našim pozorištem decenijama unazad apsolutno dominiraju reditelji? Javna je tajna da odavno naša pozorišta ne postavljaju na repertoar pozorišne komade nego reditelje. Pri svemu tome, jedna od najkompleksnijihpredstava ove vrste, u kojoj sam reditelj od različitih materijala “piše” tekst predstave i tako stvara svoje autorsko pozorišno delo, jeste 1981. Predstava se igra u Novosadskom pozorištu (tekstu u “Vremenu” od 23. oktobra 2024). Tekst predstave je nastajao od priča naših glumaca, ali je predstava izuzeta iz konkurencije iz formalnih razloga – autor predstave, reditelj Tomi Janežič, jeste Slovenac. Festival Sterijino pozorje, koji je sada festival domaćeg autora, prvih decenija se zvao Jugoslovenske pozorišne igre, a glavne nagrade su ove godine “otišle u ruke” pozorišta iz Slovenije, Hrvatske i Crne Gore. Kao što rekoh na početku teksta, Sterijino pozorje je uvek tačna slika našeg pozorišnog života – čak i onda kada je ta slika paradoksalna.
U organizaciji Konzulata Jamajke, a po ideji počasnog konzula gospodina Mirka Miljuša, YU Grupa je u martu spakovala kofere i odletela na Jamajku. Tamo je snimala stare pesme u rege žanru, a nikad mlađi Jelići dali su svoj doprinos već aktuelnom projektu pod nazivom “Prekookeanski most”.
Cela priča o Brajanu Vilsonu, nedavno preminulom geniju pop muzike i lideru The Beach Boys-a, prelama se kroz priču o njihovom apstraktnom hit singlu za sva vremena Good Vibrations
U drugom činu Leone i Glembaj zarili su se jedan u drugog ko kobac u kopca. Taj surovi obračun završio je Glembajevom smrću. U samrtnom hropcu uz pojavu barunice Kasteli, stari Glembaj završio je u naručju sina. To je omaž Mikelanđelu i njegovoj skulpturi “Pijeta”. Scenu “Pijeta” smislio je Danilo Marunović
Ivan Antić, Kajzermilen glič (mikroputopis u tri glasa), PPM Enklava, 2025 Kajzermilen je četvrt u Beču, svakako ne prva koja pada na pamet kada se pomisli na ovaj grad, ali, sa svojim golim i sivim distopijskim prostorima, otuđenim “totalitarizmom dimenzija”, možda paradigmatična za savremeni svet. U tom okruženju troje Antićevih lirskih junaka ostavlja utisak postflanera, besciljnih uličnih hodača, koji se kreću gradskim prostorom u kome, uprkos precizno popisanim tragovima ljudskog prisustva, kao da nema ničega
Završna predstava Instituta za umetničku igru „Human design“ bavi se pitanjem identiteta zadatog rođenjem i čovekovom potrebom da sam izabere ono što oseća da jeste
Lazar Hrebeljanović nije samo vojnik i vladar, već svetitelj koji svedoči da Carstvo Božije nije u suprotnosti sa borbom za pravdu
U svojim obmanama po pitanju Vojske Srbije, u koje se upliće kao pile u kučine, Aleksandar Vučić je otišao korak dalje ne bi li ispeglao one prethodne
Pretnje Aleksandra Vučića i njegovi pokušaji da obeshrabri građane da se priključe Vidovdanskom protestu zvuče kao zviždanje u mraku
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
