Pankrti: Više niko ovako ne svira

„Više niko ovako ne svira“, rekao je jedan iskusni posetilac koncerata u našem gradu, nakon upravo okončanog nastupa legendarne ljubljanske pank-rok grupe Pankrti, održanog u sali Amerikana, Doma omladine Beograda, u petak 11. aprila. Kao deo mini-turneje „Dolgcajt 2025“ – posvećene, naravno, 45-ogodišnjici objavljivanja njihovog uticajnog debi albuma Dolgcajt (Dosada) iz 1980. – bend se vratio gradovima u kojima je oduvek imao najviše uspeha, te su Ljubljana, Zagreb i Beograd, barem zasad, imali tu čast da ih Pankrti posete i podsete kako egzistencijalna dosada i dalje okupira naše živote, koliko god se nama činilo da oni danas hitro i napredno teku ka budućnosti, svojim neumoljivim digitalnim smerovima.

Klopke svirepog kapitalizma

Vreme se zaista munjevito ubrzava, kao što je to već odavno primećeno, naročito ako provodite vreme u društvu naših malih tehnoloških drugara, od milja nazvanih „gadžetima“. Ali, niko još da progovori o fenomenu ubrzanog vraćanja vremena… unazad! Poslednjih meseci, sa gostovanjima bendova poput Prljavog kazališta, Laibacha i konačno Pankrta, svedočimo neverovatnoj pojavi da poruke novotalasnih i pank sastava iz nekadašnje Socijalističke Jugoslavije, padaju ovih dana još i na mnogo plodnije tle nego ikada pre.

Foto: Stanislav Milojković

Izgleda da su još onomad naslućene klopke svirepog kapitalizma, sada došle na ispunjenje i krvavu naplatu od naivnih malih ljudi. Kazalište, Laibach i Pankrti u Beogradu, drugim rečima, poručuju: dok ste vi zabavljeni takozvanim aktuelnim, a zapravo veštački sintetizovanim događajima što šljašte i zasenjuju – negde tamo u daljini aploudovane slike stvarnosti u medijima, odigrava se ona jeziva drama, istinska transakcija, u kojoj ne samo vaša imovina, nego i vaše duše, postaju deo nevidljivog tržišta restauriranog robovlasničkog sistema, gde niko suštinski više nema nikakva prava. Sem onog da postoji i da za mašineriju vlasti iz sve snage šljaka.

Danas je prosečan čovek i manje od prosečnog

Rekosmo li maločas kapitalizam? Ma ne, kapitalizam je u stvari crtani film za sve ovo oko nas! Na delu je, dragi prijatelji, i bukvalno prisvajanje vaše ličnosti, otimanje humane suštine vašeg sopstva u slavu totalne podređenosti gubitnika u tranziciji, i to stvarno, virtuelno i kakogod još hoćete.

Dosada nije nestala

U najavi za izvesnu pesmu, Peter Lovšin, jedan od najznačajnijih frontmena neke i dalje važne grupe ponikle u SFR Jugoslaviji, kazaće baš to: „Dosada nije nestala!“, samo je dobila drugi oblik. I zbilja, prvi deo koncerta, posvećen kultnim numerama sa debi albuma Pankrta, u potpunosti oživljava mladalačku reakciju 1980. godine na skučenost duha i ograničene mogućnosti da se živi po svojim merilima – pesme „Lepi in prazni“, „Jest sem na liniji“, „Sedemnajst“, „Kdo so ti ljudje“ i uraganska „Lublana je bulana“, podsetile su nas na to kako su rok grupe nekada davno izražavale strahove i nade čitave jedne generacije na socijalističkom istoku Evrope, umesto da budu tek tržišno isplativi hit-mejkeri ili nedajbože maskote i propagandisti establišmenta.

Pankrti, između ostalih sličnih radikalnih jugoslovenskih bendova, i te kako pamte ono vreme kada smo, nakon Titove smrti, zakoračili u punoj brzini preko ivice obećanog blagostanja, direktno u brutalnu provaliju rasprodaje tela i duha. Pank i novi talas u SFRJ, pokušali su doduše da nas – silovitošću mladalačke euforije i instinktivno naslućene pravednosti – vrate sa srozavanja niz tu zavodljivu liticu konzumerizma, ali avaj. Mali republički šerifi već su odlučili kako raskrčmiti nasleđe jedne velike zemlje i kulture, na način dostojan isključivo njihovih malih formata. Ostalo je mračna ex-YU istorija…

Eh, tužnih li sećanja na jednu moguću pank i novotalasnu (r)evoluciju. Da je uspela, možda bismo sada živeli mnogo srećnije, a možebiti i dalje zajedno. Ili bismo, da ne preterujemo, ionako bili izvrgnuti uništenju svega ljudskog, koje je globalno u toku, ali barem ozareni saznanjem kako smo apsolutno sve pokušali da to sprečimo.

Vi u prvim redovima

No, maločas pomenuti set pesama ne samo da je razveselio lica prisutnih, u prepunoj sali Amerikana, nego je podstakao neke nove omladince na „šutku“, koja je na momente podsetila na one nekadašnje raspojasane koloplete od pre više decenija. Draga deco, vi u prvom redu koncerta, sa „mohikana“ frizurama i Ramones majicama, beskrajno hvala što ste ovaj grad još jednom predstavili kao veliki, kosmopolitski i sa srcem na pravom mestu. Dok smo vas posmatrali kako pružate ruke prema Peri Lovšinu i fantastičnom bendu Pankrti, ponovo smo osetili onu vibraciju slobodoumlja i muzičke zanesenosti, bez koje nema ispravnog života kao odraslog čoveka u perspektivi. Vi ste bili ove večeri časni ambasadori Beograda, jurišajući na ograde ispred scene, ne da biste ih porušili u gnevu, već da iskažete dirljivo poštovanje i polet pred sabesednicima, pred filozofima svog ličnog stajališta u sadašnjici, pevajući naglas pesme Pankrta kao himne čiji rok trajanja nikada neće isteći.

Bilo je ovo svedočanstvo neprolaznog sjaja Beograda na barikadama plemenitosti, isto koliko i Pankrta što opstaju na barikadama sopstvenog proročanstva od pre 45 godina. Nepokornost i otpor – zauvek. Jer, revolucija nikad ne prestaje.