Devedeset prve sam pucao u pravcu ljudi jer je vladala takva praksa.
“Pakao, to su drugi”; ali, šta ćemo ako se pakao, sve sa svojim gospodarem ili upravnikom, naselio u nama? Ništa za to: čak ni Sartr nije rekao da taj Drugi nužno mora da postoji u spoljnoj, od nas nezavisnoj stvarnosti. Možemo ga, dakle, izmisliti, stvoriti, izmaštati i uzgojiti… nigde drugde nego u sebi, u mračnom središtu vlastitog bića.
Ali, zašto bismo to radili? Recimo, zato što glavinjanjem kroz život možemo doći do spoznaje da je epicentar nepojmljivog Mraka unutra, a ne napolju. Ta je spoznaja zdravoj duši nepodnošljiva, i baš se od nje ona najlakše razboljeva. Lek nije pronađen, niti će biti.
...Naslovna strana knjige „Pakrac“ Vladana Matijevića (dobitnika NIN-ove nagrade 2003. godine. za knjigu „Pisac izdaleka“)
Narator Pakraca Vladana Matijevića već nas u prvoj rečenici romana dovodi pred vrata jednog unutrašnjeg pakla (iz kojeg nas neće pustiti do poslednje reči na dalekoj 310. strani do koje vodi negostoljubiv uzbrdan teren pun opasnosti i gadosti, pa ko izdrži): “Rešio sam, Pepi, nekoga da ubijem”. Pepi sluša i ćuti, jer je lišen svog glasa – on je tu samo da dela. Neće biti naročiti spojler ako vam kažem da Pepi živi jedino unutar našeg naratora, dobrovoljca iz ‘91, i “veterana pakračkog ratišta” (i brojnih drugih), jer će čitalac to ionako shvatiti prilično rano u romanu, ako ne i odmah, prisećajući se, na primer, onog davnog Isakovićevog Čeperka.
Ovo ne znači nužno da je Pepijevo postojanje “neautentično”: moglo bi se na to gledati i obrnuto, to jest tako da je Pepi, pojavivši se te kobne 1991. polako preuzimao telo i dušu svog “domaćina”. Može li tu biti pobune i otpora? Može, samo je pitanje nije li za to malo prekasno: “Pepi” je već počinio sve nezamislive nepočine, u pripovedačevo, a biće i u čitaočevo ime. Pepija je narator i uveo u dubiozno mu postojanje zato da unapred i za sva vremena preuzme sve grehove svog stvoritelja na sebe, da bude onaj Drugi iz pakla. Sve za šta narator “nije sposoban” – streljanje, klanje, silovanje, mučenje; najpre i najgore u ratu, a naposletku i u jednom bolesnom i površnom miru, Pepi s lakoćom preuzima na sebe, i tako sve do trenutka kada njihovo paralelno postojanje ne postane neodrživo. Ali, živo se meso razdvojiti ne može, a krvavi prsti su isprepleteni. Kojem je čitaocu ta pomisao unapred odbojna i neprihvatljiva, bolje neka se ne laća ovog romana, preteška je to hrana za njegovo osetljivo varenje.
Matijevićev pripovedač skoro trideset godina nakon rata u koji ni sam “ne zna zašto je krenuo” – zbog propale li (a jedine) ljubavi, ili zbog hladnoće i krutosti roditeljske koje su ga trajno oštetile, ali svakako ponajmanje zarad “odbrane ugroženog srpstva” – vegetira od ratne invalidnine provodeći duge dane na ulazu u beogradsku Đeram pijacu kao jurodivi, a besposleni ulični propovednik i sitna policijska drukara, marginalac koji dotrajava sa sebi sličnima iz senovitih života (“tamna strana grada, govor ulice”, rekao bi pesnik), sa švercerima, dilerima, džeparošima, buntovnicima bez razloga i razložnicima bez bunta, kurvama svih polova i ostalim “suvišnim” ljudima, od kojih većina kao da nikada nigde nije ni bila na brojnom stanju, a preostali su poispadali negde usput.
Vreme je skoro sadašnje (pred tzv. koronu), Beograd je tačno onaj pandemonijum u koji se pretvara sve više iz dana u dan, nasilje je sveprisutno a pohlepa još jedina preostala verodostojna strast. Matijevićevi marginalci, iz odlično podešenog naratorovog očišta, uistinu podsećaju na likove (ambijente, odnose, situacije…) iz srpske “stvarnosne proze” ali bogme i “crnog filma”, ali epoha je posve drugačija, i ta je razlika ključna. Bez te epohalne promene niti bi bilo Pepija niti Pakraca, pogotovo ne kao naslovne reference, potpuno umesne. Zašto baš Pakrac a ne, recimo, Vukovar? Možda zato što je Pakrac daleko manje “potrošen” a ništa manje istorijski tačan lokalitet jednog pomračenja, možda zato što deli ista prva tri slova imena s paklom, a ovaj roman iz pakla ni za trenutak ne izlazi. Baš kao ni srpsko društvo koje se nije ni čestito konstituisalo a već je uveliko iznova u raspadu, u gordom srozavanju koje Matijević dočarava uz mnogo gorčine, ali i humora (poput scene s komšinicom, neopisivo ponosnom i srećnom kad čuje da je “onaj naš” Handke dobio Nobela, mada o Handkeu ništa ne zna, niti je zanima).
Pakrac je, dakle, dijagnostička šifra jednog šizooboljenja, nastalog iz jedne vrste strukturnog iliti sistemskog kukavičluka. Ne može se ustrajno i masovno raditi na vlastitoj propasti – predugo verujući u iluziju da će propasti neko drugi – a da se ne plati puna cena za to. To nije “nepravedno i ničim izazvano” – to je fatum, ništa manje ni bitno drugačije nego kod Šekspira ili Dostojevskog.
Ima nečega bespoštednog u Pakracu, što daleko nadilazi ne samo opus njegovog – inače s razlogom odavno afirmisanog – pisca, nego i jako veliki deo onoga što je u korpusu srpske i istojezičkih književnosti napisano glede “suočavanja sa ratnom prošlošću” i sličnim. Jer, jedino suočavanje s prošlošću je ono koje vodi ka sadašnjosti, a jedino suočavanje sa Drugim, koji da je pakao, ono je koje gleda unutra. Sve ostalo je tralala, rodoljubno, štiftunško ili neko treće, koga je briga.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Očekuje se da će samo verzija pesme „Stone Free“ Džimija Hendriksa, koja je prvobitno objavljena 1966. godine kao B-strana ikoničnog singla „Hey Joe“, na aukciji dostići cenu od najmanje 200.000 funti
Ministarstvo kulture nije izvestilo da se ministar Selaković u subotu sreo sa maestrom Zubinom Mehtom. Možda zato što je maestro hvalio arhitektonski projekat nove zgrade Beogradske filharmonije, a ministar je ne pominje kad govori o Ekspu
„Nismo mogli da snimimo film bez pomoći kladionice s obzirom na to da je radnja filma sport i klađenje“, kaže scenarista „Megdana“ Aleksa Balašević. „Moj lik je brojao do deset, ali je stao na pet“, kaže Viktor Savić koji tumači glavnog junaka ovog filma
Sećate se čuvenih “dva jaja” ministra Momirovića? E pa, sva je prilika da su ta “dva jaja”, pre sniženja cene, bila u nekom od marketa koji je bio deo organizovanog nameštanja cena, kako tvrdi Komisija za zaštitu konkurencije
"Hoćeš da napišeš članak posle ovoga i da ti debelo platim?" To je novinarku televizije N1 Anu Novaković pitao otac Benjamina Hasanagića koji se u procesu protiv inspektora Odeljenja za borbu protiv droga beogradske policije vodi kao oštećeni
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!