Adrian Thaws, celom svetu poznat kao Tricky, počeo je od toga što skoro ništa nije imao.
Pametniji od nas su mnogo puta rekli da je od toga gore samo imati, pa nemati. I jedno i drugo desilo se Adrianu dok je bio dete, a onda ga je taj udes proganjao celog života: imao je majku, ali mama je izvršila samoubistvo, otprilike kad je on napunio 4 godine; imao je ujake, koji su svojim razbojničkim podvizima iz „crne hronike“ izazivali strahopoštovanje u predgrađu Bristola u kome je živeo, a onda su završili po zatvorima; imao je talenat, naučio je da ga muzika zanima, pomogao je Massive Attack da njihovo vizionarsko delo, debi Blue Lines (1991), ima uličnu oštricu, a onda je shvatio da nije ravnopravan deo benda; snimio je svoj sjajni prvi album Maxinquaye (1995) i posvetio ga svojoj majci, ali više nikad nije uspeo da ponovi njegov mračni sjaj, sve do danas; sa Martinom Topley-Bird, pevačicom koja je značajno učestvovala na njemu, imao je ćerku, koja je tragično preminula prošle godine, sa svega 24…
Tricky je, ipak, poznato ime u svetskoj pop muzici, oličenje savremenog otpadnika od svih normi – novo ispunjenje mita na kome je svojevremeno dignut rokenrol, nastalo na početku vremena kad je elektronska muzika počinjala da dominira.
PROBLEM SA REALNOŠĆU
Rođen je u siromašnom bristolskom predgrađu Knowle West, u porodici koja se snalazila da bi preživela, i gde su žene znale da budu jednako grube kao i muškarci, da bi opstale. Kraj je bio belački i siromašan, a porodica Thaws mešane boje kože, pošto je Trickyjev kasnije odlutali otac bio crni vojnik u obližnjoj američkoj bazi. Majka mu je bila lepa, i očigledno nije izdržala pritisak socijalnih okolnosti u kojima su se nalazili, posebno kad je njen partner otišao da se više nikad ne vrati. Činjenica da je podigla ruku na sebe, dovoljno je snažan krik jedne nesrećne duše.
Brigu o njemu su tokom sedamdesetih preuzeli rođaci, koji su skoro svi bili u vrlo stvarnom sukobu sa zakonom, ali su pazili na malog. Kako Tricky tvrdi u svojoj krajnje živopisnoj prošlogodišnjoj autobiografiji Hell Is Around the Corner, upravo zbog njihove notorne kriminogenosti osećao se bezbedno na ulicama – nosio je prezime koje je već predstavljalo strah i trepet, i svi su znali čiji je. Verovatno zato u svom dvorištu nije iskusio rasizam, sve dok kasnije u životu nije zaradio ozbiljan novac od ploča, pa su ga kao crnca izbacivali iz biznis klase na avionskim letovima, mada je imao uredno kupljenu kartu. Njega je sve to zabavljalo.
Baka mu je jednom rekla da on „ima problem sa realnošću“, ali mu tu tvrdnju nikad nije dalje objasnila. Skoro sigurno je to bio njen način da saopšti kako u njemu prepoznaje onu fatalnu crtu, što će ga potom izvesti na put muzike.
NI CRNO NI BELO
Tricky se prvi put pojavljuje na muzičkoj sceni u sred albuma koji je preokrenuo sve početkom devedesetih, podarivši nam trip hop kao novi žanr i viziju soula za kraj 20. i početak 21. veka: Blue Lines, sastava Massive Attack. Na tri kompozicije nalazimo njegov trag, od kojih je najpoznatija topla Daydreaming, gde se glasom utisnuo pored raskošnog vokala Share Nelson, čak se i lično predstavivši u tekstu svojim uličnim imenom Tricky Kid, ali je svoj značajan doprinos imao i na naslovnoj numeri, kao i upečatljivoj Five Man Army. Sami Massive Attack iznikli su inače iz The Wild Bunch kolektiva koji je kao soundsystem nastupao po bristolskim ulicama i napuštenim magacinima, okupljajući disk džokeje koji su kombinovali rege, pank i R&B, ali i već viđene male klošare, kakav je Adrian u to vreme bio, dajući im povremeno šansu da se okušaju sa mikrofonom. Njegov talenat za repovanje brzo je došao do izražaja i obezbedio mu mesto u postavi, no on je očigledno u sebi krio više od potencijala za brzo pričanje u stihovima. U vreme snimanja debija Massive Attack, Tricky je već smatrao da je ozbiljan muzičar i ravnopravan član grupe.
Ipak, jedna scena opisana u njegovoj autobiografiji, bez obzira kako se zaista odigrala, otkriva nam da je realnost bila drugačija… kako to već šou biznis čak i u svom najrudimentarnijem obliku zna da priredi. Tricky tvrdi da je putovao nastupajući sa Massive Attack, te da su na povratku svi ogladneli i stali da kupe sendviče. Jedino on nije imao ni funtu u džepu i pitao je jednog od osnivača benda da mu pozajmi novac, što je ovaj odbio. Te večeri, svi su jeli sendviče, a on nije ništa, shvativši da nema svoje mesto za stolom koji se zove Massive Attack.
I mada će se kao koautor pojaviti i na njihovom sledećem albumu „Protection“ (1994, čuvena numera Karmacoma), misli su mu već bile drugde: otvorila mu se mogućnost za snimanje debi albuma, do čega je došlo zahvaljujući njegovoj upornoj veri u sebe koja ga je i pre i posle gurala kroz život – ali i čudesnom poznanstvu sa Martinom Topley-Bird, u to vreme još tinejdžerkom, a kasnije cenjenom pevačicom i multinstrumentalistkinjom. Zapravo, da na zidiću pored svoje kuće nije zapazio ovu mladu studentkinju kako predivno peva, od čega je počeo da gradi neobičan koncept svog prvog albuma – pitanje je kad i u kom obliku bi se on pojavio.
Maxinquaye (4th and B’way Records) ugledao je svetlo dana početkom 1995, kao energetska bomba unutar sveta pop muzike, posle koje će trip hop postati autentični zvuk devedesetih, nošen vizijom Trickyja, pomenutih Massive Attack i kasnije pridošlih Portishead, svih iz Bristola. Tricky je svoj prvi album posvetio majci (Maxine Quaye), ali poetska ideja bila mu je da nejasnu ideju o njoj poveže sa svojom predstavom o slobodnoj zemlji u kojoj se može živeti u skladu sa svojim merilima. Prožet do tad neopisanom gradskom melanholijom, on se vuče kao senke po zidovima, od pesme do pesme, pričajući nam o životu jednog urbanog hedoniste utopljenog u sve vrste paranoje – ljubavne, socijalne, seksualne, opijatske, uključujući i bežanje pred vladom koja ga zove u vojsku „ili tako nešto“.
Postavka albuma bila je jedinstvena: izgrađen je na uzbudljivom kontrapunktu ženskog i muškog glasa – veliki broj pesama pevala je Martina, manji sam Tricky (a gostovale su na po jednoj i pevačice Alison Goldfrapp i Ragga). Ovo je funkcionisalo kao do tad nečuveni dijalog između dve strane iste duše, stisnute u velikom propadajućem gradu, pokušavajući da nekako opstane, uprkos svim nedaćama. Osetljivu stranu je predstavljao neposredan i topao devojački vokal, koji se bori da ne bude savladan – Martina ga je uglavnom snimala iz prve, bez nameštanja, kreirajući krajnju spontanost, kontra svih pravila muzičke industrije; grubu stranu je oličavao Trickyjev podzemni, mumlajući rečitativ, koji je oličavao pakao velegradskih izgubljenosti – iz njegovog pretećeg tona bilo je jasno da se on oprobao u svakoj opisanoj bedastoći.
Sam način snimanja bio je inovativan – veliku inspiraciju Tricky je našao u soničnoj abrazivnosti rapa, ali pre svega u dubu, čije su ga cut up tehnike snimanja oduševljavale, posebno kod majstora kakav je Lee Scratch Perry – rezultat je bio usporeni, psihodelični hip hop („trip hop“). Kao samouk, od producenta Martina Saundersa (poznatog po saradnji sa The Cure), napravio je svoju alatku, unapredivši ga u disk džokeja i muzičara, kao i majstora semplovanja, preuzevši sam orkestraciju albuma. Zapravo, sistem rada je bio takav da su se kompozicije neprekidno gradile kroz kolažiranje, koristeći se uzorcima sa starih ploča, novoodsviranih instrumentalnih deonica, te pevanja na licu mesta. Tricky je sam pisao sve tekstove, i muške i ženske, i one pune lepote i one pune nasilja, stvarajući univerzum satkan od nesigurnosti u kome smo, kao u ogledalu, mogli da vidimo raspad našeg sveta. Godine 1995, to je bila ključna tema, jer se on i definitivno otisnuo u tom smeru, negde posle Dejtonskog sporazuma.
Album otvaraju Overcome i Ponderosa, vođene insistirajućim, jakim udaraljkama, koje podsećaju na nešto što smo čuli na modernim albumima Toma Waitsa, dajući početku iščašen kabaretski ugođaj. Trickyja lično čujemo prvi put tek na četvrtoj numeri, Hell is Round the Corner, jednoj od njegovih glavnih pesničkih ispovedaonica ovde. I dok je prva polovina ploče nervozna i ubrzana, pa ćemo tu naći i tvrdu obradu Public Enemy („Black Steel“), a kasnije i citat Michael Jacksona („Brand New You’re Retro“) – što se ide dalje, to se polako tone u zvučnu izmaglicu, u kojoj bol kao da još više boli. Produženi jam Aftermath, i posebno trio depresivnih balada koje su promašile ritam, Suffocated Love, You Don’t i Feed Me što zatvara album, čine okosnicu Trickyjeve estetike uličnog spleena, koju je od tad sa manje ili više uspeha rekonstruisao na još 12 izdanja plus ovogodišnji Fall to Pieces.
Maxinquaye je bio album godine 1995. u izborima oba britanska konkurentska muzička lista – NME i Melody Makera – što se desilo samo još par puta u istoriji, kao što je to bio slučaj sa Heroes Davida Bowieja, 1977. Ne znam zašto, ali meni je Tricky uvek izgledao i zvučao kao idealan lik iz sveta Bowiejevih pesama, možda sa njegovog prvog čisto elektronskog albuma Low, ili baš sa Heroes, u svakom slučaju iz „berlinskog perioda“ (gde je Tricky inače do nedavno živeo). Kao što je sam rekao, najomiljenije rane ploče bili su mu one sastava Specials, koji su u novotalasna vremena stvorili mogućnost da postoje crnačko-belački bendovi, i isti takav mešani zvuk. Tu negde treba tražiti koren androgine linije koja je dovela Trickyja do toga da se na debiju predstavi kao savršen futuristički otpadnik, ni crn ni beo, sa muzikom u kojoj su muškarac i žena bili ne samo ravnopravni, nego takoreći – jedno isto.
RASPAD
Skoro svaki njegov kasniji album predstavljao je reinkarnaciju koncepta Maxinquaye, samo sa drugim pevačicama, od kad je Martina Topley-Bird otišla 1998, ali ne pre nego što su dobili ćerku po imenu Mina Mazy. Nažalost, ona je prošle godine izvršila samoubistvo u bolnici, pod nerazjašnjenim okolnostima … I tu počinje priča o najnovijoj Trickyjevoj ploči, objavljenoj prošlog meseca, koja nudi dodatnu tragičnu fusnotu za njegovo debitantsko uznošenje do zvezda – opis dodira ništavila kog je iskusio posle gubitka osobe koja je bila oličenje Martinine i njegove ljubavne veze iz koje je iznikao Maxinquaye, jer je Mazy bila rođena mesec dana posle njegovog izlaska.
Pod imenom Fall to Pieces, projekat je snimljen naravno u Berlinu, uz važno učešće do sad nepoznate poljske pevačice Marte Zlakowske (što je već treća ili četvrta Martina umesto Martine), slučajno „otkrivene“ u nekom baru u Krakovu. Ona se izvrsno nosi sa svojom ulogom, ispunjavajući glasom sve ovde čujne rupe u srcu. Album se preliva iz mračnog klavirskog blues raspoloženja u još mračnije, ako je to moguće, pa tako čak i svetliji momenti kao što je odličan pop komad Fall Please, izgledaju kao tračci samozavaravanja da stvari ikad više mogu biti bolje.
Ni posle četvrt veka Tricky nije izgubio svoj zvuk i teme, on je kao jedan u milion, pa se nekim pesmama sa Maxinquaye s lakoćom mogu naći produžeci na Fall to Pieces – pre svega se tematika Strugglin’ u kojoj se govori o smrti majke, nastavlja u strašnoj pesmi Hate this Pain, gde on pokušava da izgradi kakav-takav odnos prema činjenici da mu se i ćerka ubila. Pakao je zaista bio iza ćoška za nesrećnog Trickyja, i ništa mu nije pomoglo to što je sve vreme slutio da ga nosi u sebi. Ostatak ovih elegičnih komada, nosi u sebi dostojanstvo čoveka zbrkanih misli, što pokušava da zaboravi bol, koji se ne može zaboraviti. Thinking Of, Like a Stone i Throws Me Around najbolji su primeri, dok Take Me Shopping i Vietnam svojim svedenim, ali ipak rok gitarama, nagoveštavaju da se možda ipak može izaći iz još jedne klopke koju je život priredio.
Tricky nije slučajno tu gde je: gvozdena volja i upornost da preživi smestili su ga na kraju među one najčudnije, originalne izdanke popularne muzike – uvek uvažene, često kopirane, ali nikad do kraja „skinute“, jer se njegova ličnost ne može preslikati, niti fotokopirati. Umesto da priča u ime neke generacije, Tricky je do danas ostao glasnogovornik onoga kako stvarno jeste, audio pesnik koji govori u ime stvarnosti, kakva god da je.
Makar to značilo da je u ovom izvlačenju on najveći gubitnik.
