Rege! Muzika prezrenih ovog sveta i jedini od svih priznat veliki muzički doprinos Trećeg sveta pop kulturi. Evo nas na Jamajci, u čijem se neznanom lučkom baru dešava tekst Louie, Louie, jedne od najčuvenijih rokenrol pesama svih vremena. Od kad su svi pomalo zaboravili da je postojala podela na Zapad, Istok i uboge ostale pod imenom Treći svet, rege je kroz odloženo slušanje postao indirektno još popularniji nego ranije, mada odavno nema globalne zvezde poreklom sa Jamajke, postoje još samo semplovani i remiksovani tragovi prisustva.
Punih trideset godina je prošlo od kad smo po prvi put s pažnjom slušali ploču o kojoj je ovde reč, sa muzikom za koju smo tek načuli da se zove rege. I zvučala je nekako poznato – melanholična, suptilna crnačka muzika, sa kontrapunktom u tim natprirodno moćnim basevima koji kao da su dolazili iz poda vaše rođene kuće. Verovatno namerno – ne zaboravimo da su rege i ska u stvari proizvodi gradske kulture, u kojoj se sasvim dobro zna da efektna muzika mora da curi iz zidova. Ni pre ni posle veliki gradovi Trećeg sveta nisu imali svoj muzički jezik, koji bi svima bio prepoznatljiv kao takav.
Rege je uneo u pop muziku, taj zvuk gradova, jednu novu spiritualnost, zato što je jasno video urbano naličje. Pakao života u nedograđenim metropolama Trećeg sveta, rasulo divlje želje da se bolje živi, koju stiže i prestiže pritisak neotklonjenog siromaštva i povratni ujedi goropadne prirode – za sve je to rege paradigma koju su mnogi instiktivno prepoznali kao svoju priču, priču o siromaštvu iz kojeg je jedini izlaz u optimizmu, naivnom, predanom, dečje poverljivom optimizmu bez ograničenja. Religija je tu samo izgovor za nadu.
PROVIĐENJE U ZAO ČAS: Sedamdesete godine su bile godine kad su se konačno kroz masovne medije probile prve naznake razumevanja za zbivanja u nekadašnjim kolonijama, u tada već lagano urbanizovanom Trećem svetu. Klej ide da boksuje za svetsku titulu sa Formenom u Kinšasu, Zair, a sa Frejzerom u Manilu, Filipini; poznati svetski muzičari odlaze u Afriku po inspiraciju, bez obzira na to da li je Fela Kuti u tom trenutku u zatvoru ili van njega; Tito je bio već svuda. Čini mi se da je jedan novi sentiment koji možemo najbolje opisati kao „poverenje u lokalnog mudraca“, u tom času možda najpreciznije opisao Hugo Prat, stvarajući uslove da Korto Malteze tokom serije svojih strip avantura širom sveta susretne neverovatnu galeriju autentičnih „lokalnih mudraca“, od Sbrindolina sa Pacifika, preko Kuša iz Etiopije, do Šangaj Lil iz Kine. Svi oni su u strip priči funkcionisali kao interna kritika samozaljubljenosti zapadne civilizacije, koja nikad ne vidi ništa drugo osim sebe i, možda, svog lika u ogledalu. Pojava Boba Marleya u stvarnosti funkcionisala je kao paradigma svih mudrih autsajdera u jednom trenutku kad se zapadna civilizacija još pitala da li je u pravu.
U trenutku objavljivanja ploče Exodus, 1977, Bob Marley and The Wailers bili su poznati izvođači slabo poznatog i još manje prihvaćenog zvuka sa dalekog ostrva, čije ime je za najveći deo sveta bilo sinonim za ljuljuškavu egzotiku toplih mora. U Engleskoj pak to ime je izazivalo i zastrašujuće šovinističke reakcije, što se valjda i moglo očekivati u zemlji koja je izmislila moderni rasizam… Mada je pomalo rokerski album Rastaman Vibration prethodne godine konačno ustoličio Marleya kao autora na koga se mora računati i koji može da komunicira sa celim svetom, i mada je Eric Clapton već imao globalni hit sa obradom Bobove epske špageti-pop sage I Shot The Sherif, niko nije verovao da se toliko suspregnute univerzalne umetničke snage može skrivati u ovoj naizgled lenjoj muzičkoj formi. Exodus je, naime, bio momenat kad je rege odrastao i prevazišao žanrovska očekivanja.
Ali ono što je definitivno izdiglo Exodus iznad jedne tople ploče vrhunski nadarenog poete i političkog muzičara, jeste spoj istorijskog trenutka u kome je nastala i revolucionarna muzika. Život o kome Bob peva uopšte i nije bio neki život tog trenutka, budući da je nekoliko nedelja pre snimanja na njega izvršen pljačkaški atentat u kome je teško ranjen, zbog čega je obavio svoj lični egzodus ka Londonu, a sama država Jamajka je već neko vreme živela u atmosferi opsadnog stanja i kriminalizovanog bezvlašća. Čak i dok je bezbrižno pikao fudbal u pauzama snimanja ove ploče, Marley je znao da nije imao gde nazad da se vrati.
Našavši se u Londonu da zabeleži snimke koji će se naći uobličeni na albumima Exodus i Kaya, Bob Marley se pojavio kao ličnost paradigmatičnih svojstava – sve njegove pesme o telesnom i duhovnom oslobođenju, u novom globalnom kontekstu radovale su kao poetsko ispunjenje želja; egzodus o kojem je reč, tako je mogao od bele omladine biti doživljen kao njihovo izgnanstvo iz raja, odnosno zapadnog, lažnog obećanja raja. Ovaj motiv se već pojavio kod Crosby, Stills and Nash u Wooden Ships i Neila Younga u After The Goldrush, u vidu idealističkog distanciranja hipi naraštaja od neprijateljske okoline. Egzidas, muvment of dža pipl, mantra je koja je govorila o svim napuštenim, odbačenim i skrajnutim ovoga sveta, a u kojima se bela omladina prepoznavala, deleći naizgled i njihovu sudbinu, smatrajući pesmu opisom svojih nedaća i puta ka izbavljenju iz ekonomskog i političkog hladnoratovskog rasula sedamdesetih…
PUT U KRAJ: Verovatno zato rege koji Bob Marley i Wailers sviraju na albumu Exodus uopšte nije samo rege, nego jedna njegova transformacija ka poljima kojima je rokenrol težio duhom Jimia Hendrixa – za razliku od njega, Jamajčanin je doživeo da nađe tačku na kojoj u ravnoteži žive afrički koreni džeza (ritam udaraljki i improvizacije), crno američko nasleđe soula (glas), karipsko-indijanski potmuli ritmovi (bas) i mitologija globalne rok kulture (kao univerzalni kontekst), koju je u tom trenutku trebalo spasavati od sebe same, kao i obično. Slično Hendrixu, melez Marley je morao da prespoji rase i njihove kulture, da bi dobio novu muzičko-moralnu leguru.
Zato nam čak i balade ovde šapuću misteriozne stranice, nagoveštavaju otkrića između redova i viši smisao. Koliko god se pominjali Jah i božji planovi, pesme kao One Love, Jamming i druge nežne na ovoj ploči u stvari služe kao protivteža gorkim svedočanstvima ostatka albuma; one su sredstvo kojim se do blještavosti pojašnjava jednostavna poruka o poverenju u ljude. I to je prava osnova Marleyevog životnog pozitivizma, i njegova glavna misterija – bezuslovno i beskonačno poverenje u ljude, za koje ne znamo odakle je crpljeno.
Romantika Exodusa ostaje nezaboravna zbog svoje dečje opčinjenosti mogućnošću boljeg života negde, što je bila jedna od velikih do tad neispričanih priča u popularnoj muzici. Ali Exodus nipošto nije jedina romatičarska ploča depresivnih sedamdesetih, tokom kojih je slatki cinizam konzumerizma preovladao za dugo vremena – od drugih ona se razlikuje već samim tim što predstavlja, nasuprot opštem toku stvari, jedini veliki optimistički istup u krilu rok muzike tog doba, i jedini koji je svojim prikrivenim futurističkim nabojem davao nadu, veru i ljubav u vremenima u kojima je naša budućnost bila prodata. Bobu ništa drugo nije ni preostalo i on je ulio u ovaj album sav svoj pozitivizam, pokušavajući da savlada sve veći rascep između sveta patnje i sveta radosti u kojima je istovremeno igrao glavnu ulogu.
Tako je Exodus i sam postao poetska metafora traženja smisla. Bez obzira na to što je lako složiti se da i dalje ipak govorimo samo o regeu, za mene je relevantnija istina da je Exodus jedna od najboljih soul ploča ikada snimljenih, upravo zato što su ovde autorima pritekle u pomoć vizionarske sposobnosti koje su osnovne postulate soul muzike ukrstile sa karipskim muzičkim nasleđem i rokenrolom, napravivši novu formulu za univerzalno osećanje života i njegovo slavljenje. Nema mnogo ploča koje toliko slave život, nema ih ni tako puno koje mogu da se čitaju kao knjige.
POVRATAK BUDUĆNOSTI: Ploče kao što je Exodus kriju u sebi neku vrstu „poruke u boci“ koju treba uhvatiti u toku vremena koje neumitno prolazi, kao što je ubrzo isteklo za Boba Marleya. U regeu nije važno kako vreme ide, u kom smeru – neki put ide napred, neki put unatraške, a neki put vreme stoji! Nema boljeg opisa regea. I nema postmodernijeg stanja. U slučaju Exodus, efekat poništavanja toka vremena najbolje se oseća u zastrašujućoj naslovnoj pesmi i Natural Mystic, koja otvara album zavetom da se život poštuje u svakoj formi u kojoj se pojavi. Cikličnost stihova ovde nagoveštava cikličnost života i njegovo samoobnavljanje u raznim formama, odgovarajući na sva buduća pitanja o tome kako će se živeti sutra – onako kako se desi.
U verziji Boba Marleya, rege je tako postao neka vrsta optimističkog bluza koji je do maksimuma pojačao svoju spiritualnu dimenziju; u njemu su svi starozavetni i novozavetni događaji ne samo mogući nego su i jedina realna zbivanja, koja se u raznim verzijama zbiljski dešavaju danas, i još su unapred zapisana kao naša budućnost. Biblija je tu prisutna kao mogućnost koja se stalno ponavlja: čuda, drame, radosti, tragedije, spasenja, izdajstva, sve se to u rege tekstovima dešava sad i odmah, maltene iza ćoška, među ljudima koje znamo. Istinska vera u dobar ishod koja probija iza svega, zato je moralna podloga estetike regea. Vera iznikla u suštinskom očaju, naravno – jezik miliona koji su živeli nekad, sad i do pamtiveka – ali neuništiva vera u dobar ishod po sve nas.
Opojno gorki muzički svet Exodusa zato ne govori ništa o siromasima i slamovima, nego traži mudrost među ruševinama novogradnji, i nalazi razlomljenu svetlost u krahu modernog doba. Kartonske kućice Trenchtowna i danas su tamo, jače od bilo koje metafore, kao istorijska činjenica koja nas nadilazi, a okolnost da nikakvo spasenje ne dolazi do njih, moralo je da proizvede dolazak spasenja odande. Kao prva velika postmoderna pop ploča, Exodus je nadahnuo mirom i spokojem sve one koji su posmatrali taj kraj modernog doba izbliza; duhovni mir koji ova ploča donosi sa sobom zalog je njene prosvetiteljske uloge i u usijanim godinama koje se nemilosrdno protežu pred nama. Njena je budućnost, koju nam vraća.
Postoje ploče čija se transcedentalnost prosto vidi pred očima, ploče koje navode na pomisao da između onostranog i ovostranog postoji jedan stalan most, skriven upravo u tom muzičkom delu. Postoje ploče pred kojima se svi filistri sklanjaju, jer prodane duše nemaju šta da traže tamo gde se one čuju, a njihovu prodanost detektuju upravo ovakve ploče – oni se u njima ne vide. Postoje ploče koje ne možeš prevariti.
Bilo bi dobro kad bi više knjiga na našem jeziku popunilo neke očigledne praznine: beogradski izdavač Mono i Manjana upravo je objavio jedno nesvakidašnje izdanje koje odgovara takvoj ulozi: Uhvati plamen – Život Boba Marlija, prevedenu i priređenu od strane Mirka Bižića. Radi se o jedinstvenom izdavačkom poduhvatu, autorski skrojenoj kompilaciji sastavljenoj iz nekoliko izvornih knjiga, koje osvetljavaju sve faze u kreativnom razvoju Bob Marlija, u miljeu burnih događaja koji su jednom davno Jamajku od tropskog raja pretvorile u ostrvo rastočeno puzajućim građanskim ratom.
