Priznavanje nezavisnosti Kosova dovelo je u prvi plan jednu poznatu osobinu domaćih tv-kanala – višegodišnji autizam. Bilo da se radi o javnom servisu ili komercijalnim kanalima, televizija je kod nas u informativnom sektoru toliko okrenuta međupartijskim odnosima, što nas je paradoksalno dovelo na istu onu tačku na kojoj smo bili u eri Slobodana Miloševića.
Pokazuje se da imamo neobičnu sposobnost da svet prilagođavamo sebi umesto da pokušamo da učinimo promenu i u suprotnom pravcu. Međunarodni sud je postao domaći program namenjen glasačima i simpatizerima SRS-a i poštovaocima alternativne medicine, Fijat je danas podružnica kragujevačke Zastave, Nobelova nagrada se dodeljuje na naš račun, a UN je mesto naše pobede nad svetskom nepravdom. U Srbiji Gospodin Dinar pobeđuje Evro (sam ili uz pomoć NBS-a) a svetska ekonomska kriza na nas ne utiče.
Na nesreću, televizija je veoma zgodna za ovu mentalnu piruetu, gde svet prekrajate po sopstvenoj meri, ali vas realnost onda neprekidno iznenađuje i demantuje. Ne želim da kažem kako smo kao gledaoci žrtve nekakve kolektivne medijske manipulacije, već naprosto više ne umemo da sopstvene potrebe sagledamo u širem kontekstu.
Ovakav mentalni stav dovodi nas u situaciju začuđenosti – gde je reakcija auditorijuma uvek čuđenje. Sa stanovišta televizije – to je idealna dramatizacija realnosti gde je svaki događaj postao neverovatno dramatičan. Svojevrsni auto realiti gde se bavimo isključivo sobom iz sopstvenog ugla.
Da pojasnim. Mesecima nemamo ama baš nikakve vesti o životu i prilikama u Crnoj Gori, a o Makedoniji i da ne govorimo. Onda Milo Đukanović prizna nezavisnost Kosova, što je bilo veoma očekivano, i istog trenutka počinje kolektivno televizijsko zgražavanje. Usledilo je ritualno proterivanje ambasadora Crne Gore i Makedonije, kao u igri „zaleđenog čike“. Ambasadori ostalih zemalja u međuvremenu su se odledili i normalno rade u Srbiji. Igra se dakle nastavlja, a na ulicama nema više onih famoznih bilborda na kojima smo imali aktuelni rezultat ZA i PROTIV priznavanja Kosova.
Pokazuje se da ovaj sportski model prema kojem funkcioniše Srbija u odnosu sa svetom, postaje noćna mora bar u mom slučaju, utakmica bez kraja, agonija produžetaka i tajmbrejka.
U takvoj tv-atmosferi – ostaju uverljiva samo dva žanra. Prvi su realiti programi koji glorifikuju dramatiku trenutka ili vesti o komunalnim temama (beogradski program, lokalni tv-programi, tv-palma, tv-žirafa…) ili kombinacija sa crnom hronikom.
Šta će nam beli svet kad kod nas odbojkašice kluba Stampedo, gle paradoksa, na treningu napada stampedo huligana i letvama lomi ruke. Građevinski preduzimači umesto cunamija i zemljotresa izazivaju rušenje kuća širom Srbije, a kada želimo da se bavimo Istorijom, na javnom servisu u istom studiju polemišu fašisti i antifašisti.
Ukidanje viza očigledno nije osnovni problem našeg tv-autizma, sve više verujem da je problem u tome što nam je televizija postala surogat sveta. Jednostavno nemamo više repere za poređenje, eto više ne možemo da se uporedimo ni sa Crnom Gorom niti sa Makedonijom. Možda smo bolji, možda lošiji, ne znam. To vam je kao kada premijer posle 100 dana Vlade sam sebi da čistu peticu. Možda ju je zaista zaslužio, možda nije, ali bojim se da uskoro nećemo imati od koga da čujemo da li sebe vidimo dovoljno realno.
Zar nije bizarno da je jedina spoljno politička tv-emisija u Srbiji u ovom trenutku „Operacija trijumf“, gde su klinci sa ex-Yu prostora izolovani i gde pred međunarodnim žirijem pokušavaju da postanu estradne zvezde. Takođe, pokazuje se da su „naši“ neofašisti integralni deo svetskih organizacija, pa su time za prosečnog tv-gledaoca možda i „njihovi“. Na svim ostalim kanalima pevaju samo naši, samo naše pesme, za nas i naše širom sveta. Kada nemamo nesporazume sa strancima, onda se naši zakače sa našima, ili se od naših odvoji deo naših i osnuje samostalne naše. Obrni, okreni, na televiziji sve naši!
Bes i protest srpskih studenata poslužio je kao inspiracija za skulpturu u parku u srcu Londona. Nju je izradio srpski umetnik Vladimir Lalić i tako postao prvi savremenik u Srba čija će skulptura ostati u Velikoj Britaniji
Radovi na četiri od šest muzeja čije je otvaranje najavljeno za Ekspo, trenutno su tek u početnoj fazi. Zato deluje kao nemoguća misija da će taj plan biti ostvaren
Kao da kultura ove godine nje ostala bez materijalne pomoći države, do kraja meseca u Srbiji se održava čak sedam festivala, od kojih su četiri međunarodna
Postoji rizik da se konkurs za spomenik žrtvama nadstrešnice koji je raspisao Novi Sad instrumentalizuje kao zamena za izostanak pravnog razjašnjenja, navode u Nezavisnoj kulturnoj sceni Srbije
Na isti dan kad je prošle godine Vlada Srbije donela odluku o ukidanju statusa kulturnog dobra sa kompleksa Generalštab, Katastar Savskog venca je to potvrdio, dodavši i zgrade Kasarne sedmog puka i Starog Generalštaba
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Ko je od nas ikada pogledao svih 250 imena poslaničkih kandidata na listi za koju želi da glasa? Iako to nigde nije rečeno, jasno je da će studentska lista biti švedski sto. Ako je ikom bitno, moj glas imaju, sve i da mi se 249 imena ne dopadne
Dijana Hrka, Milomir Jaćimović i emocije građana
Ranjene duše na obodu Ćacilenda Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
