Ovladavanje autonomijom pojedinca

Koju poziciju danas zauzimaju kritika i kritičko mišljenje i šta uopšte znače ovi pojmovi? “To je kada mislim suprotno od Vas”, jasno (mi) je predočio jedan student. Kada bi se sprovela kakva studija savremene semantičke (zlo)upotrebe pojma kritike, nema sumnje da bi se pokazalo da je on, i pored sveprisutnog zagovaranja “kritičkog mišljenja”, potpuno ispražnjen od značenja, naročito ako se ima u vidu njegova bogata filozofska tradicija. Ispitivanje te tradicije u prvi plan istura dva nezaobilazna imena.

Deborah

Gorepomenute odrednice obuhvaćene su u, mirne savesti ćemo reći, odličnoj studiji poznate kanadske profesorke Debore Kuk, Adorno, Foucault i kritika Zapada. Takva pohvala dâ se utemeljiti s obzirom na više aspekata ovog dela. Pre svega, ono krajnje sistematično uvezuje sve važne dodirne tačke Fukoove i Adornove misli, pažljivo uvodeći i nadovezujući poglavlja i ispostavljajući, na taj način, zaokruženu i koherentnu celinu. Knjiga započinje “kritičkim matricama” u kojima se ocrtava Adornov i Fukoov kritički pristup, ali i ističu zajednički sagovornici koji su prevashodno uticali na njihovu misao: Kant, Niče, Hegel, Marks i Frojd. Zatim se imenuju i dva mesta ukrštanja, ka kojima misli Adorna i Fukoa gravitiraju: pitanje formiranja pojmova i pitanje koje se odnosi na zapadna društva i njihov uticaj na pojedince. U poglavlju “Da li je moć uvek sekundarna u odnosu na ekonomiju?” pokazuje se na koji način su pojedinci obuhvaćeni razmenskim odnosima i odnosima moći, ali se i suočavaju Adornovi i Fukoovi pogledi na ekonomiju i moć.

Adornova analiza pokazuje da su naši životi, životni impulsi i težnje postali opredmećeni, pretvoreni u beživotnu robu – “nešto opipljivo, razmenljivo” – te da kao takvi učestvuju u procesima razmene, robujući zakonima tržišta, zakonima kojima vlada “administracija”, odnosno sistem (danas poznat kao neoliberalni kapitalizam). Čitav spektar posebnih ljudskih aktivnosti “od proizvodnje do prava, od kulturnih do političkih tvorevina, ne isključujući ni psihu, kao ni maglovitije ‘ekvivalente’ nesvesnih želja”, podvedeni su pod jedan princip – u čemu Adorno vidi “identičnost i totalnost” zapadnog sveta. Fuko, s druge strane, ne prati potpuno marksističku polaznu tvrdnju o primatu “razmenskih odnosa”, ali ti stavovi, primećuje Debora Kuk, odgovaraju podjednako odlučnim tvrdnjama Fukoa o prodornosti odnosa moći. Nakon brižljive analize razlika, autorka zasnovano zaključuje da drugačiji pristupi Adorna i Fukoa vode ka sličnim, a u nekim slučajevima i ka istim zaključcima. I Fuko je, kao i Adorno, uveren da moć na Zapadu pokušava da ovlada autonomijom pojedinca. Pojedinci su “proterani u sferu privatnog postojanja i pukog konzumiranja” jer život u poznom kapitalizmu, konstatuje Adorno, odlikuje “izostanak autonomije i vlastite supstance”. Servilnost i konformizam posledice su prisilnih tehnologija, dopisuje Fuko, a evidentira Kukova. Pojedinci su tako navedeni da održavaju status quo, što na kraju vodi “negiranju autonomne subjektivnosti kojoj se ideja demokratije obraća”.

Da bi se mehanizmi prisile i njihov uticaj na oblikovanje onoga što doživljavamo kao “naše biće” ili “našu individuu” objasnili, potrebno je razmotriti kako Adorno i Fuko razumeju individuu, šta preuzimaju od psihoanalize i Frojda, a šta kritički odbacuju i zbog čega. Time se bavi treće poglavlje “Beleške o individuaciji”. Nakon analize problema slediće odgovori ili pokušaji rešenja, načini na koje se može pružiti otpor silama represije koje nas prožimaju. Ti odgovori smešteni su upravo u poglavljima “Otpor” i “Kritika” i oni nastoje da pozicioniraju značenje otpora, mogućnost slobode koji se krije unutar njega, kao i smisao kritike i njenu (možda i najznačajniju) ulogu u kontinuiranom odbijanju svakog normiranja mišljenja i obožavanja moći koja nas tlači.

Međutim, koliko je ovo delo usmereno na značaj “kritike”, koja je prikazana kroz “kritiku Zapada”, odnosno zapadne civilizacije, ono je takođe uporedna analiza dva bogata istraživanja izuzetnih savremenih likova filozofije. Ukoliko se u Fukoovoj i Adornovoj misli i može iznaći zajedničko ishodište, to zajedničko ishodište autorka je pronašla (svojstveno njima samima) ističući i naglašavajući njihove razlike. Debora Kuk temeljno je godine svog proučavanja uspela da iznese na jasan i prijemčiv način, pa je ova studija, osim što govori o krajnje aktualnim problemima našeg društva koji će biti zanimljivi čitaocima što se prvi put susreću sa Fukoom i Adornom, od velikog značaja i za samu teoriju i one teoretičare koji detaljnije istražuju čvorišta i rukavce u delima ovih mislilaca.