Otkup po plivajućem kursu

Pitanje rešavanja problema muzeja, posebno onih koji kao svoj primarni zadatak imaju izlaganje dela vizuelne, odnosno likovne umetnosti, bilo je kamen spoticanja mnogih vlasti, jer se na ovom, neko bi rekao beznačajnom problemu, očituje kulturna (ne)politika jedne sredine. Najvažniji domaći muzeji, Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti godinama su bili zatvoreni, uskraćujući znanje o prošlosti i kulturnom nasleđu generacijama mladih ljudi. Hteli mi to da priznamo ili ne, ali tek sa dolaskom novog, a sad već odlazećeg, nadležnog ministra, agonija zvana rekonstrukcija naša dva najveća muzeja je kako-tako okončana, i domaća publika je konačno dobila priliku da uđe u ove „hramove kulture“.

foto: tara radovanović / tanjug

Muzeji se u našoj sredini doživljavaju kao nepoželjno dete, balast od koga svi beže i retko mu se vraćaju. I dok Narodni muzej nastavlja sa starom navikom minimalnog rada, ovenčan lovorikama svojih osnivača iz davno prošlih vremena, Muzej savremene umetnosti pokušava da se sa nešto proaktivnijom politikom vrati u javni život. Posle velike retrospektive Marine Abramović, i te kako potrebne našoj sredini, u zainteresovanom delu javnosti se postavljalo pitanje šta će muzej uraditi sledeće, kako će nastaviti sa radom posle jedne ovakve izložbe, koja je silom prilika dobila status državnog – nacionalnog projekta. Čini se da je MSUB izložbom novih akvizicija, koje su bile realizovane u periodu od sredine devedesetih pa do danas, uspešno prebrodio mentalnu barijeru koju u manjim sredinama kao što je naša mogu da naprave velike, vanserijske izložbe poput pomenute retrospektive, i time pokazao da pored svih ograničenja može ponuditi sadržaj koji je vredan pažnje.

foto: tara radovanović / tanjug

Šta nam ovo izložba pokazuje? Pre svega, sjajno postavljene radove koji ponovo u igru uvode i sam prostor muzeja – umetničko delo po sebi. Ovo remek-delo domaće arhitekture, sa pravom proglašeno za spomenik kulture, svojim originalnim i autentičnim rešavanjem muzejskog enterijera, daleko od jednoličnosti „bele kocke“, nudi mogućnost izlaganja i postavljanja dela savremene umetnosti na način koji posmatraču ostavlja mogućnost jedinstvenog estetskog doživljaja – istovremenog sagledavanja dela i njegovog prostornog okruženja. U ovoj simbiozi posmatrač ima priliku i šansu da sagleda svaki rad u totalitetu, u jedinstvenoj sintezi prostora i formalno-sadržajnih odlika koji svaki rad poseduje.

foto: tara radovanović / tanjug

Sama postavka i izbor radova su daleko zanimljiviji i relevantniji za razumevanje umetničkih tokova od, recimo, nove stalne postavke (Sekvence), koja je pokušala da ponudi novo čitanje jugoslovenskog umetničkog i kulturnog nasleđa, koje čini najveći deo kolekcije MSUB-a. Kustoski tim se potrudio da radove grupiše u tematske celine koje oslikavaju i problematizuju osnovne fenomene oko kojih su formirani glavni narativi, a oni imaju za cilj validizaciju novootkupljenih radova. Akvizicije tako, manje ili više tačno, oslikavaju traumatično iskustvo devedesetih, promene umetničkih paradigmi i pojavu novih estetika, poput nove figuracije, nove beogradske skulpture, pojavu višemedijske umetnosti, i sve rašireniju praksu uključenja novih tehnologija u domaću umetničku praksu. Svakako treba napomenuti da su izloženi radovi samo deo otkupa koji ranije nije bio izlagan, i koji se ne pojavljuje na pomenutoj stalnoj postavci, te samim tim predstavlja novi materijal koji publika u ovom formatu nije imala priliku da vidi. Prisustvo inostranih umetnika u kolekciji takođe govori o potrebi da se sa sad već nepostojećeg jugoslovenskog, prebaci fokus na domaći i međunarodni kontekst. Pažljivi posmatrač će veoma lako uočiti činjenicu da su pribavljana dela nastala uglavnom u Beogradu i Novom Sadu, pa sa pravom možemo postaviti pitanje ima li savremene umetničke produkcije izvan Beograda i Novog Sada. Toliko pominjana i poželjna decentralizacija kulture i umetnosti, na ovom mikro nivou značila bi minimum interesovanja za ono što se dešava izvan centra, na periferiji, što do sada nije bio slučaj. Uprkos tome, ova postavka je zanimljiva, pročišćena, a opet dovoljno intrigantna da posetioca drži u prijatnoj neizvesnosti pri svakom novom susretu i otkrivanju sledećeg rada.

foto: tara radovanović / tanjug / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Sa druge strane, izložba pokazuje i veoma problematičnu otkupnu politiku muzeja. Takoreći hronološki možemo pratiti kako i šta se otkupljivalo i uvodilo u zbirke. Devedesetih su to bili radovi koji su uglavnom stizali preko Ministarstva kulture, dok su u skorije vreme to dela koja muzej direktno nabavlja od umetnika. Ako stavimo po strani hroničan nedostatak novca za kupovinu novih radova, jasno vidimo sve mane i nedostatke ovakve politike. Svaka promena direktora i rukovodstva MSUB uslovila je i promenu estetsko-političkog kursa, strategije izlaganja i otkupa. Skoro svi direktori muzeja od početka devedesetih do danas upravljali su ovom institucijom kao nekom vrstom nezavisnog kulturnog centra ili galerije, bez svesti o njegovoj pravoj funkciji i važnosti za kulturu i umetnost ove države. Da podsetimo, za razliku od privatnih galerija koje mogu (i treba) da sprovode manje izlagačke politike, zasnovane na ličnom ukusu i svetonazorima svojih vlasnika, državni muzej je reprezentativna institucija kulture, koja pažljivim odabirom dela reprezentuje kulturne vrednosti društva u kome deluje i čuva ih za potonja pokoljenja. U praksi to znači da ne možete sve tek tako staviti u muzeje i dati mu legitimitet kulturnog dobra. Uvođenje u korpus značajnih radova mora se vršiti prema stručnim i jasno definisanim kriterijumima, a ne prema ličnim poznanstvima, političkoj podobnosti ili nečemu trećem. To pokazuje i primer poklona, kao jednog, inače, poželjnog modela pribavljanja novih dela koji su ovde, međutim, primani od umetnika koji ničim nisu zaslužili da se tu nađu. Ne može se tek tako ući u muzej sa nepostojećim ili izmišljenim karijerama i radovima koji ne zadovoljavaju osnovne muzejske standarde. Naravno, vreme će pokazati verodostojnost ovakvih odluka i značaj pomenutih radova, ali kad stavite jedan takav rad pored dosad malo poznate monumentalne slikarske instalacije Miće Popovića iz 1971. godine ili višeznačnog i intrigantnog video-rada Jasmine Cibic, činjenice govore same za sebe. Znajući sve mane našeg sistema upravljanja muzejima, ostaje ipak upitna poslednja odbrana struke, odnosno uloga kustosa muzeja, budući da je odluka šta će biti izloženo samo njihova, uprkos tome što ne mogu uvek da utiču šta će ući u muzej. Svi oni bi morali da imaju svest o tome da samim činom prihvatanja pojedinih radova i njihovim uvođenjem u muzejske kolekcije, iste uvode u registar državnih kulturnih dobara, čime ih zvanično uključuju u korpus umetnosti i kulture jedne sredine.

foto: tara radovanović / tanjug

Uprkos nesumnjivo vrednim ostvarenjima, stiče se utisak jedne haotične situacije koja u kontinuitetu traje već skoro tri decenije. Nedostatak novca ili možda čak nedostatak validnih informacija o umetnicima ali i dešavanjima na sceni, uslovili su da su otkupljivani radovi koji se možda ne bi našli u ovoj kolekciji u nekim drugačijim okolnostima. Želja da se nešto po svaku cenu ima od pojedinih umetnika, dovela je do toga da neke privatne ili korporativne kolekcije imaju daleko bolje i reprezentativnije radove od samog muzeja. Naravno, na ovakve pojave i daleko veći muzeji nisu imuni, ali ono što bi MSUB trebao da radi je da daje aktivniju podršku umetnicima koji danas stvaraju i da, koliko je to moguće, prati i podržava njihov rad.

foto: tara radovanović / tanjug / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«