Zvezda 34. Beogradskog džez festivala: Chucho Valdes, 40 godina kasnije
Odrastanje u (pop)kulturnom Beogradu ‘70-ih godina prošlog veka podrazumevalo je bar navraćanje na jesenji džez-festival, makar samo da bi se nadriznalački konstatovalo Sine, nema džezijane bez crnaca; misleći, naravno, na Afro-Amerikance iz SAD. Sledeći dobru praksu knjiga-ulaznica (uz bioskopsku kartu često smo dobijali BIGZ-ova tada novotarijska, džepna izdanja, posebno iz edicije FEST), Dom omladine Beograda ponekad je uz kupljene ulaznice davao i LP-ploče učesnika festivala. Te vinile je u malim tiražima štampala državna disko-kuća PGP RTB iz iste ulice, i na blagajni svi su bili u istovetnim crno-belim omotima; čista lutrija šta’š dobiti a mrzovoljni blagajnici ni u ludilu ne bi zagledali, no glavna draž beše da ti albumi obično nikad ne bi licencno izašli u Jugoslaviji. Tako je ‘78. mene trefio LP grupe Irakere, bez detaljnijih podataka, moje prvo svesno iskustvo s kubanskom muzikom. Nisu mi se naročito dopali, ni uživo – već tad nisam bio ljubitelj džez-roka i fanka koji su činili znatan deo njihove podloge, no zapamtio sam tropski bujne duvače; nikakvo čudo, jer među njima su bili kasnije slavni alt-saksofonista Pakito D’Rivera i trubač Arturo Sandoval. Socijalistička razmena, al’ vanevropska srećom!
Iako su na Kubi isti orkestri još od 1920-ih svirali i severnoamerički džez glavne struje, i šlagere i pop-muziku svoje zemlje, stapanje u afrokuban-džez odvijalo se polako, uporedo u Njujorku i Havani. Za razliku od posetilaca iz SAD (muzičara, levičara…) ‘40-ih i ‘50-ih, te iseljenika i begunaca sa Kube na zapad, mladi džezeri na ostrvu tek ‘67. sastavili su Orquesta Cubana de Musica Moderna (OCMM, ili samo Moderna) koji je par godina predvodio D’Rivera, a među članovima su bili pijanista Čučo Valdes i još nekoliko kasnijih osnivača Irakere. U OCMM su završili (neki i klasičarsko) školovanje, pekli zanat, svirali u raznim manjim/skraćenim postavama…Smatra se da je komunistička vlast prećutno podržavala OCMM kao dokaz svoje liberalnosti. Čučo je momke ‘73. poveo da osnuju Irakere, gde će biti kvalijaturista i muzički direktor a D’Rivera njegov pomoćnik. Eklektični i električni, nehotice su započeli novi talas kubanske muzike, s promenljivom srećom mešajući tipične zvuke svoje domovine – od folklornih do modernih plesnih. Van krutih načela OCMM, koristili su široku lepezu udaraljki, npr. bata-bubnjeve (oblika peščanog sata, s membranom na obe – nejednake – strane) prvi put u Bacalao con pan, a ‘76. postmoderni Chekere–son kubanizovao je bi-bap i duvačke linije.
Jasno, i u samoj brojnoj postavi Irakere bilo je džez-čistunaca koji su folklor s Kube smatrali tek neophodnom maskom za ‘imeprijalističku muziku’, teg nasuprot ozbiljnim stvarima. Decenijama kasnije, Sandoval je rekao da su činele ocenjivane kao previše jazzy pa su zato koristili konge i druge perkusije. I bili spremni za džem-sešn kad su ‘77. – prvi put posle Kastrove revolucije – na džez-krstarenje došle žive legende Gilespi, Gec i Erl Hajns. Sledeće godine Irakere (ponekad: Iraquere) su predstavljali Kubu na 2 džez-festivala u bratskim socijalističkim zemljama – u Beogradu, i na Jazz Jamboree u Varšavi, Poljska; sa Weather Report i Džon MekLaflinom su ‘79. na Havana Jam Festival. Godinu potom na Montreux Jazz festivalu u Švajcarskoj i Newport Jazz u Njujorku napravljeni su snimci za njihovo prvo izdanje u SAD (Irakere, CBS/Egrem, istovremeno i na Kubi, s drugačijim tekstom – prirodno, na španskom – na omotu), koje dobija nagradu Grammy u Latin-kategoriji. D’Rivera je ‘80. prebegao u SAD, Sandoval sledeće napustio postavu (ali u SAD prebegao tek ‘90), a naredne dve decenije Irakere sve više pravili komercijalnu plesnu muziku s džez-deonicama, članovi se menjali, iz matičnog benda se granale popularne grupe (NG La Banda)… da bi ih Čučo ostavio ‘97. Doduše na istu stolicu je odmah seo njegov sin, nadimka Čučito, i direktorovao do ‘99. Irakere nebitno postoje i danas, a u njihovoj obimnoj diskografiji, među brojnim re-izdanjima, kompilacijama i koncertnim naslovima ‘98. pojavio se i CD From Havana With Love (Live in Belgrade 1978, West Wind 2223).
Rođen 1941. u kubanskoj provinciji, jedno od petoro dece, božanskih imena (Dionisio de Jesus Valdes Rodriguez) a nadimka Čučo (Chucho), klavir je počeo da svira već sa tri godine; pravi sin poznatog pijaniste, vođe orkestra, kompozitora i aranžera Bebo Valdeza (1918–2013). Priča za sebe, iz Zlatnog doba mamba, slavni Bebo – za kubanske pojmove nadprosečnog rasta, od milošte zvan Konjina (Caballon) – je 1960. izbegao iz Kastrovog karipskog raja i završio u Švedskoj. Tek ‘94. ponovo snima (sa D’Riverom), nabujalom energijom i žilavošću sejući ostvarenja i žanjući nagrade koje Čučo – iako ga je gabaritom nadmašio – tek ponavlja.
Čučo pod svojim imenom snima od ‘64. i uporedo sa Irakere izdavao je sopstvene albume, držeći se više klavira nego elektronike. U novom veku je s čuvenom etiketom Blue Note, pouzdano se vraćajući svojim kubanskim korenima i standardnom džezu. Ostao je da živi na ostrvu, kao zaslužni umetnik, vlasnik studija i profesor – i jedna od najvećih zvezda kubanske muzike, s ove strane Buena Vista Social Club. Čest je gost i evropskih džez festivala („Vreme“ 867), 2009. je s Bebom snimio CD Juntos Para Siempre (Zajedno zauvek), a pretresa i katalog Irakere (CD Tribute to Irakere: Live in Marciac, 2016). Aktuelnom turnejom s mladom ritam-sekcijom (kontrabas i udaraljke/glas) vraća se svom albumu Jazz Bata (‘72, Areito), zanemarenom pred osnivanje Irakere.
Premijer Đuro Macut je održao sednicu Vlade u Leskovcu da bi prisustvovao promociji projekta Prestonica kulture 2026. u kome je glavna stavka prenamena Doma vojske, za koju su uložena sredstva Evropske banke još prošle godine
„Vreme je učinilo da apsurd postane realnost naših života“, kaže Tihomir Stanić pred sutrašnju premijeru Beketove drame „Čekajući Godoa“, koja se uvek postavlja s razlogom
„Lazarus Fest“ je najnoviji program koji je Zrenjanin otkazao u godini u kojoj je Prestonica kulture Srbije i u kojoj nema novca da realizuje planirane projekte. Zna se zašto
Ne zna se da li će Narodno pozorište biti otvoreno u petak kao što je najavljeno. Do tad, Balet vežba u Sali na petom spratu, a dramske predstave gostuju na scenama drugih pozorišta i dobijaju velike ovacije
U najpoznatijem muzeju na svetu, Luvru, došlo je do pljačke, zbog čega je zatvoren, a policija sprovodi istragu
Svetislav Bule Goncić, koji podržava SNS i Vučića, solidarisao se sa zaposlenima Narodnog pozorišta koji traže smenu Dragoslava Bokana, uprave, i ministra kulture Nikole Selakovića
Od pouzdanog stabilokrate, Aleksandar Vučić je postao najveća pretnja stabilnosti u vlastitoj zemlji i time, čitavom regionu. Sada mu je to i Ursula rekla
Predsednikova savetnica za medija Suzana Vasiljević je kao novinarka „izmislila rat“ kako bi se što duže brčkala u moru u Crnoj Gori. Zato sada, kada je na drugoj strani, ima rešenje za sve one koji mora izmišljaju kao što je to ona činila
Kako je pukla Vučićeva politika vrdanja I: Srbija–SAD
Pet znakova neuzvraćene Trampove ljubavi Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
