Oštro i bez veze

Svet je otišao dođavola, samim tim stigao je i u Srbiju: u jednom hipermarketu je Trg Santane; D.M. Palma je glavni zaštitnik slobode medija; ulaznice za koncerte prodaju se samo u određenim bankama; SPC ekumenski propušta sponzoraj gostovanja papine najveće neprijateljice. A Srbija (više?) nema more, pa je Velika Gospojina Čikone (godinicu) pre stigla i do Crne Gore, cilja svakojakih plavuša. Turneja Sticky & Sweet plete dodatke po nepotrošenim delovima sveta kao da je njen povod, album Hard Candy (2008, WB/Mascom) zaista uspeo. Svakog poštovanja vredna poslovna žena, Madon(n)a je 2007. svojim multimilionskim decenijskim ugovorom s vodećom globalnom koncertnom agencijom Live Nation možda uvela u igru novi model ekskluzivne saradnje, budući je ta firma sad i njen izdavač i uopšte glavni eksploatator. S druge strane, nije isključeno da je ovom „integracijom“ sama zvezda osakatila vrednost firme i pre SEK-e. Kakogod, nisu im svi nastupi na S&S ni tako veliki, naročito ne rasprodati kako su očekivali, i pravo im budi: njena izdanja poslednjih deset godina bledi su repovi one provokativne i inovativne žene koju ćemo valjda najbolje pamtiti po razdoblju albuma True Blue Like A Prayer, ‘86/89, turnejama i hitovima Papa Don’t Preach i Live To Tell. Slično tome, povremena lascivnost njenog sadašnjeg turbo-brodvejskog scenskog nastupa je šljokičava tehno splačina spram žestoko erotizovanih sadržaja koje je ispucala ranih devedesetih.

Bez obzira na sve to, dobro nam je došla, pa se i velika, šarena, ipak pretežno mlađa i ženska publika slegla u odlično opremljen, organizovan i obezbeđen prostor na Ušću, sad već izbaždaren koncertima Rolling Stonesa, Policea i Beer Festa, a Cecu i onog stand-up tragičara da i ne pominjemo. Lokalni partner, korporativno razvijajući EXIT, knjiži ovo kao svoj najveći uzlet van Petrovaradina, jer je koncertu prisustvovalo sigurno više od 30.000 ljudi, dakle više nego za Police, a manje nego za Stones, i svakako manje od onih izmišljenih dva miliona koji su preozbiljno shvatili pomenutog tragičara. Od ulaznica po cenama 2990-9990 dinara najslabije su prodate one srednje, pa je i taj deo isparcelisanog/ograđenog prostora zjapio slabo popunjen – potpuno u skladu s istrebljivanjem srednje klase u našem društvu. U odnosu na zvanično ponavljan početak nastupa u 21h, Madona je predvidljivo zakasnila čitav sat, a pravo je čudo kako je slaba/nefunkcionalna muzika emitovana u toj praznini.

Gotovo dvočasovni koncert krenuo je s Candy Shop i uveliko poznatim asortimanom pozadinskih projekcija, lasera, pokretne scenografije, scenskih i svetlosnih efekata, te efemerne kostimografije desetina igrača i „levih smetala“ na bini. Tu dominaciju pratio je uglavnom elektronski zvuk sa čestim citatima i mešavinama pesama, premuljanih/remix starijih numera, a u par momenata osim DJ-a bilo je moguće primetiti i poneku osobu da rukuje muzičkim instrumentom, mada je očito nebitno da li je išta odsvirano/otpevano uživo, ili samo semplovano, ili je išlo kompletno sa matrica. Tako su prošli i Holiday i Celebration, da bi donekle odskočila tek Devil Wouldn’t Recognize You. Svakako postoji teorija/škola mišljenja koja će ne samo opravdati nego i veličati ovakav pristup (nešto oko postmodernizma, valjda), jer to je, bože moj, predstava, a ne (samo) koncert, no starinski ja bio bi zahvalan za ubedljivu interpretaciju, za pevanje s osećanjem, kao pomalo You Must Love Me (dok je bila Evita, a ne Ester). Inače je DVD dovoljan, i previše.

Olimpijada bi trebalo da ima discipline za selebritis u zamašnim godinama, kako bi nas poštedeli nadmetanja ko ima manje celulita i može više da se nogata ne gubeći dah. Kad pomenusmo Cecu, pravilnija je paralela Madona/Brena (neotesani provincijalni curetak samo – napravi se na bogatu metro gospođu), a Madonin glas služio je korektno, no ipak (starenjem?) osiromašen u bojama. Ah, da, ženski princip: ionako je sve to đuske radi, uzvišeno do filozofa Pilatesa. Njeno često figuriranje s gitarama (vitla kao Taunzend, a izgleda kao HM-grupi) isto je plitki pozeraj kao i projekcije svetske bede, gladi i drugih problema, ili upotreba Heringovih dela. Nekada pitki latino La Isla Bonita, još je jezgro kvaziromskog bloka za koji se na Live Earth 8 „ogrebala“ o Gogol Bordello, jednako bljutavo kao da je to uradio Bregović. Šta mislite o etno-uticajima u Madoninom radu, pošto se ova Italo-Amerikanka nikad nije zapravo pozabavila ni sopstvenim kulturnim nasleđem? Ako ona ne spase Dekadu Roma, niko neće…

Nekoliko numera izmene u odnosu na prošlogodišnji repertoar ove turneje uključuju i male, banalne dodatke (imitacija, glup citat) posvećene Majklu Džeksonu. Ukoliko ste i vi delić tihe (ogromne, ako ne) većine koja je odlazak Kralja Popa doživela kao olakšanje/kraj bruke, verovatno ste primetili da je samim tim Madona od najveće/najtiražnije ženske i bele zvezde unapređena u Kraljicu Popa. Problem je što su koncerti ovog kalibra takvom popu potpuno neprimereni: efektne i perfektne predstave neminovno su mu šuplje i hladne, a neke od najboljih tačaka Madoninog programa bile su one bez nje (koreografisani boks; mange uz Here Comes The Rain Again Eurythmicsa) potrebne joj pre svega za „presvlaku“. Koncert je priveden kraju oštro & bezveze, gruvanjem Give It 2 Me i sl. uz jeftinu kabala pompu. Uprkos kvantitativnoj prirodi (ne samo) muzičke industrije i zabavljačkih poslova, komercijala, tj. top-liste, nisu suština toga, a još je gore kad tabloidni kriterijumi nadvladaju i tiražne. Zato se milioni ljudi stalno odbijaju od takve popularne muzike. Svi razlozi ispoljili su se i pri Madoninom gostovanju.