Neovisno od slogana Novi svetski (pozorišni) poredak, u selekciji 36. Bitefa ipak postoji, na vrlo opštem planu, jedna uočljiva orijentacija. Na prvi pogled deluje kao da je ta orijentacija više geografske nego umetničke prirode. Ali, ovde je zaista reč samo o prvom pogledu, jer iza geografsko-nacionalnog postoji i umetnički plan
Novi svetski poredak definitivno se zapatio i na ovim prostorima! Na žalost nekih od nas (koliko u ovoj zemlji ima nekih od nas pokazaće predstojeći izbori), nije reč o onom pravom i sveobuhvatnom svetskom poretku, već samo o Novom svetskom (pozorišnom) poretku… Kao što, verovatno, pretpostavljate, upravo ovako glasi slogan ovogodišnjeg Bitefa, koji počinje 16. septembra u Narodnom pozorištu i to izvođenjem danske predstave Vojcek u režiji Boba Vilsona.
Kao i oni iz prethodnih godina, i ovaj slogan deluje vrlo efektno i provokativno (setimo se samo prošlogodišnjeg – Eros & Etos), pa kao takav provocira naše detektivske i enigmatičarske sklonosti; da li, pri tom, ima i nekog smisla moći će da se zaključi tek retroaktivno, tek kada se pokuša pronaći nit koja bi povezivala sve predstave iz ovogodišnje selekcije. Uostalom, to pitanje smisla Bitefovog slogana već je prevaziđeno jer je, valjda, odavno jasno da su ovi slogani neka vrsta hičkokovskog mekgafina; deluju kao važan i misteriozan ključ za razumevanje tajne, a zapravo se svode na vrlo pametne i duhovite pošalice. Oni ne mogu da budu ključ za otvaranje tajne iz jednog jednostavnog razloga – tajne više nema. Jedini –izam savremene umetnosti jeste pluralizam, tako da neko striktno grupisanje poetičkih tendencija, što slogan implicira, deluje prilično iluzorno.
REDITELJSKO POZORIŠTE: A sada da malo protivurečimo sami sebi: neovisno od slogana Novi svetski (pozorišni) poredak, u selekciji 36. Bitefa ipak postoji, na vrlo opštem planu, jedna uočljiva orijentacija. Na prvi pogled deluje kao da je ta orijentacija više geografske nego umetničke prirode; naime, ove godine je u programu festivala zastupljen znatno veći broj predstava iz istočne Evrope nego ranijih godina (dolaze Mađari, Slovaci, Poljaci, Rusi). Ali, ovde je zaista reč samo o prvom pogledu, jer iza geografsko-nacionalnog postoji i umetnički plan: sve ove predstave vezuje jedna važna teatarska tradicija, koja je karakteristična upravo za istočnu i srednju Evropu – tradicija rediteljskog pozorišta. Ako se tome doda činjenica da nam iz svih ovih sredina – računajući tu i jednu srednjoevropsku zemlju, Nemačku – dolaze predstave mladih reditelja, onda bi, preliminarno, moglo da se utvrdi da je najopštija umetnička tendencija ovogodišnjeg Bitefa – novo (istočno)evropsko rediteljsko pozorište.
Kao prvi u ovoj grupi mladih reditelja nesumnjivo se izdavaja Poljak Gžegož Jažina, koji je već duže vreme jedan od vodećih poljskih reditelja, ali i umetnik priznat u svetskim krugovima; njegove predstave učestvovale su, sa velikim uspehom, na prestižnim međunarodnim pozorišnim festivalima, kao što su Bonski bijenale, Avinjonski festival, Viner Festvohen itd. Na Bitef dolazi sa vrlo zanimljivim projektom: pozorišnom adaptacijom danskog filma Festen (bio je prikazan i u Beogradu na Festivalu autorskog filma), čija je tema postepeno i mučno otkrivanje mračne tajne iz porodične prošlosti – incestuozne veze između oca i njegovo dvoje dece. Inače, zanimljivo je primetiti da će na ovom Bitefu biti čak četitri predstave koje tematizuju problem seksualnog zlostavljanja dece ili dečje prostitucije; pored poljske, to su još ruska predstava Plastelin i dve postavke Supermarketa Biljane Srbljanović.
Drugi favorit, bar po mom ličnom izboru, jeste spomenuta ruska predstava Plastelin, autorskog tandema Sigarov–Serebrenikov, koju su, zbog njene izuzetne žestine, već prozvali „bomba za pozorišnu Moskvu“; uzgred, reklo bi se da predstava nije bila bomba samo za Moskvu, pošto je izazvala veliko interesovanje i na gostovanjima u inostranstvu, recimo na ovogodišnjem Bonskom bijenalu. Glavni adut predstave je dramski prvenac mladog Vasilija Sigarova, Koljadinog učenika, koji po svojoj smelosti, iskrenosti i provokativnosti asocira na senzibilitet savremene britanske drame. Na planu forme, komad odlikuju sirov urbani govor i krajnje slobodna fragmentarna dramaturgija, sa filmskim (ili romanesknim) shvatanjem prostora. Na tematsko-značenjskom planu, Plastelin vaja oporu, grubu, nemilosrdnu i potresnu priču o tinejdžeru razapetom između licemernog školskog sistema, rasturenih porodičnih odnosa, raznih oblika urbanog nasilja i dečakovih vlastitih mladalačkih vizija. Biće zanimljivo videti kako je mladi reditelj Serebrenikov savladao smele prostorne odrednice i još smeliji govor i ponašanje koje pretpostavlja komad Plastelin.
KURIOZITET: Program ovogodišnjeg Bitefa sadrži jedan mali kuriozitet: čak dva komada biće prikazana u dve različite scenske postavke. Pored dva Supermarketa, jednog našeg u režiji Alise Stojanović i drugog belgijskog u režiji Paola Mađelija, publika će imati prilike da vidi i dve postavke Hamleta, jednu nemačku i jednu slovačku. Od obojice mladih i vrlo perspektivnih reditelja koji na Bitef dolaze sa Hamletom – i od Nemca Nikolasa Štemana i od Mađara Roberta Alfoldija (koji je režirao slovačku predstavu) – može se očekivati veoma radikalno čitanje klasike. U nekim drugim Alfoldijevim predstavama ta radikalnost se obično ogleda i na planu forme i na planu značenja, jer je on često koristio izražajna sredstva savremenih medija (recimo, video-projekcije) da bi klasične dramske priče, pogotovu Šekspirove kojima je posebno sklon, doveo u kontekst našeg vremena. Ovakvim rediteljskim pristupom Alfoldi je podelio mađarsku stručnu javnost; nekima njegov rad deluje ubojito i provokativno, drugima površno i ilustrativno.
U ovoj priči o predstavljanju novog (istočno)evropskog rediteljskog pozorišta na 36. Bitefu ne bismo smeli da zaobiđemo naše predstavnike, naše reditelje mlađe generacije; pored već spomenute Alise Stojanović, na festivalu će učestvovati i Jagoš Marković sa svojom izuzetnom postavkom Držićevog Skupa, predstavom u kojoj se, putem maštovitog, originalnog i groteskno stilizovanog pozorišnog jezika, dekonstruiše romantični svet renesansne komedije. Nadajmo se da će učestvovanje na Bitefu poslužiti ovoj predstavi i kao pozivnica za neki strani festival.
PRVI VILSON: Pored ove struje koju smo, možda i krajnje subjektivno, izdvojili iz programa 36. Bitefa, ne treba zanemariti ni neke tradicionalne festivalske tendencije koje će i ove godine biti prisutne. Upoznavanje s tradicionalnim pozorišnim formama Dalekog istoka biće ostvareno gostovanjem Pekinške opere (mada se ovde baš ne može govoriti o „upoznavanju“, pošto je Pekinška opera već nekoliko puta bila predstavljena u Beogradu). Takođe, biće sačuvana i postojana festivalska orijentacija ka savremenom plesu, koji će ove godine biti zastupljen sa čak četiri predstave, dve slovenačke i po jednom nemačkom i jugoslovenskom (mada ovde opet treba primetiti da dve poslednje godine na Bitefu nismo imali prilike da vidimo rad nekog zaista velikog svetskog koreografa). Na osnovu materijala koji su nam bili dostupni, čini se da će na ovom festivalu najradikalnija biti italijanska predstava Rekvijem poznate trupe Fani i Aleksandar, koja predstavlja zanimljiv eksperiment u kome se, u skladu s nekim svetskim tendencijama, organski prožimaju teatarske i muzičke forme.
Poslednje, ali sigurno ne i najmanje bitno – 36. Bitef otvara jedan od najvećih umetnika svetskog avangardnog pozorišta, Robert (Bob) Vilson, koji dolazi s postavkom Bihnerovog Vojceka, rađenom u Kopenhagenu. Ovaj nastup spaja dve dugogodišnje tradicije Bitefa: prisustvo Boba Vilsona koji je nekoliko puta, bilo kao reditelj bilo kao predavač, učestvovao na festivalu i izvođenje Vojceka, komada koji se verovatno najčešće igrao na našem festivalu. Biće posebno zanimljivo videti kako će nova publika prihvatiti svog „prvog Vilsona“, autora sa čijih se predstava u Beogradu nekada masovno izlazilo, da bi danas postao jedna od najznačajnijih referenci u istoriji festivala i ujedno izgovor za diskvalifikaciju nekih novih pozorišnih formi i njihovih kreatora; koliko smo samo puta, u poslednje vreme, mogli da čujemo komentar u stilu „sve smo to već videli kod Vilsona“… Pravo je čudo taj, što bi rekao Jovan Ćirilov, optimizam pamćenja!
Često se u javnosti između imena Jovana Ćirilova i Bitefa stavlja znak jednakosti. Gospodin Ćirilov to ovako komentariše:
Da, znam za to. Intimno se identifikujem s Bitefom jer mi je polovina života prošla u tome, pa je normalno da sam krvno zainteresovan za njega. Ali to je zaista obaveza. Kad je Bitef osnivan i kad me je Mira Trailović pozvala, već sam imao 36 godina. To je dobra zrelost. I evo, u Bitefu sam već 35 godina. Što znači da sam u Bitef uneo jedno dobro pozorišno iskustvo. I pre Bitefa dosta sam putovao, bio sam obavešten o tome šta se u svetu dešava i znao jezika otprilike ovoliko koliko ih sada znam.
Svetski festivali poput Bitefa, za razliku od njega, raspolažu budžetom mnogo pre nego što počnu, pa mogu na vreme da pozovu i dobiju učesnike koji im odgovaraju. Kakvo je ovogodišnje iskustvo Bitefa? Nenad Prokić, direktor Bitefa, kaže:
Sada ipak može da se planira. Finansijska, ekonomska, politička situacija u zemlji to dozvoljva, što je za festival poput Bitefa, jednog od najuglednijih u svetu, neophodno. Ali, čekao sam godinama da kažem da sam zadovoljan organizacijom, programom, da su dobri odnosi sa svetom, kao što to mogu sad da kažem. Nemamo više tih problema na koje ne možemo da utičemo. Ove godine je to na dosta visokom nivou: oko 130.000 eura dobili smo iz inostranstva, a to je suma koja se približava onome što daju gradska skupština i Ministarstvo kulture. Od sponzora smo prikupili oko 50.000 eura. Zahvaljujući državnoj konsolidaciji, možemo da budemo ponosni zato što smo dobili jednu od najvećih donacija, radili smo na tome mesecima, sklopili smo ugovor s JAT-om. Ne možemo da se merimo s ostalim velikim festivalima u svetu po iznosu novca, ali način organizacije Bitefa postaje sličan svetskim festivalima.
S. Ć.
Ulaznice za balet „Krcko Oraščić“ i operu „Pepeljuga“ Narodnog pozorišta planule su za jedan dan, ali su se ubrzo pojavile na Instagram profilu ruske agencije Triptix po tri puta većoj ceni. Beograđanima se to nije dopalo
Naturalizam je prisutan kao zajednički sadržatelj u svih pet filmova o kojima će ovde biti reči
Film Susedna soba predstavlja novu fazu u karijeri sedamdesetpetogodišnjeg autora: u pitanju je njegov prvi dugometražni igrani film na engleskom jeziku i prvi film sa (uglavnom) nešpanskom glumačkom podelom
V13. Hronika suđenja teroristima, Emanuel Karer (Akademska knjiga, 2024)
Lusinda Vilijams je najveća kad se u maniru pripovedača dotakne one Amerike koju naslućujemo, zemlje u kojoj je sve daleko, pa i za najobičniji ljudski dodir moraš da pređeš čitavo prostranstvo, koje nekad može biti širine kuhinjskog stola, a nekad je veličine prerije. Ali, Lucinda Williams je veća i od najveće kad više ni to nije važno, nego je samo važno ko je na dohvat ruke i šta se dešava između dvoje, a njene pesme se vrte u tom vrtlogu koji često izbacuje i neke neželjene stvari. Poenta njenog izraza – da se s neželjenim stvarima neizbežno može živeti – daje epski ton svim pričama o malim ljudima koje je dosad ispričala
Dragan Ambrozić – Kantri danas, Lucinda Williams
(“Vreme” br. 662, 2003)
Šta se krije iza eksplozije u Vojnotehničkom institutu koja je u ponedeljak, 9. cecembra, uzbunila Žarkovo i dima koji se nadvio iznad Ceraka
Udobno je biti vođen. Pružiš ručicu i ideš kuda te vode. Ne misliš. Ne pitaš. Prepuštaš se. Slušaš vođu. Ne izlaziš iz samoskrivljene nezrelosti. Studenti Srbije to odbijaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
