Obreli smo se u godini u kojoj se obeležava manje slavni jubilej – dvadeseta godišnjica NATO bombarodovanja Srbije (tačnije, SR Jugoslavije), koje je, faktički, poslednji srpski rat… Iako su naši sugrađani imali razloga da se raduju i slave 10. juna 1999, Rezolucija 12/44 ipak nije tumačena kao pobeda. To dokazuje i antologija Pod NATO bombama koju priređuje Vasa Pavković. Ona obuhvata 23 priče „osetljivih svedoka“, kako priređivač u predgovoru naziva autorke (8) i autore (15) zastupljene u knjizi. Sam koncept Pavkovićevog priređivačkog rada nije „čisto“ antologijski: u knjizi su se našle pripovetke koje je on odabrao, ali i one čiji su se pisci odazvali pozivu da sastave svoju ratnu priču.
Tematski posmatrano, reč je o ličnim i kolektivnim dramama, vlastitim i tuđim iskustvima vezanim za dane kada su bombe padale po objektima od vojnostrateškog značaja, ali i po glavama civila slučajno zatečenih na mostovima, u vozovima, na pijacama, trgovima… Likovi iz pripovedaka knjige Pod NATO bombama su se, kako se to govorilo u vreme bombardovanja, „ničim izazvani“ našli u situacijama da brane svoje i živote svojih bližnjih bez oružja, bez strategija, pa čak, pokatkad, i uz pomanjkanje hrabrosti. Kako beleži narator pripovetke April u Beogradu noću Miodraga Raičevića, „život je postao opšta opasnost za vlasnike“. Inferiorna pozicija ovih junaka, običnih ljudi kako u odnosu na napadače tako i na političke prilike u Srbiji koje su doprinele vazdušnom napadu mogla bi se ilustrovati rečima naratorke Stane Dinić Skočajić: „A ko si pa ti da bi ti bilo lako?!“
Većinu priča odlikuje odsustvo epsko-patriotskih zanosa i herojstava, fokusiranost na pojedinca, mahom civila, čiji je život zaustavljen ili poremećen bombardovanjem. Bilo da su pisane realističkim (Slađana Ilić, Sonja Ćirić, Darko Tuševljaković, Stana Dinić Skočajić, Zoran Ćirić, Vasa Pavković i dr.) ili fantastičkim diskursom (Ljubica Arsić, Goran Skrobonja, Miodrag Kajtez), pripovetke opisuju događaje koji jesu (Sonja Atanasijević), ili su mogli biti (Zoran Pešić Sigma, Darko Tuševljaković, Slađana Ilić) fatalni po junake. Ponekad je biran hronotop puta, pa čak kada se on svodi na neverovatno savladavanje prepreka da bi se stiglo od posla do kuće (Vasa Pavković). Katkad se pak ispisuje iskustvo krajnje osetljivih svedoka, odnosno pripadnika tzv. „osetljivih grupa“ (dečak kod Gorana Petrovića, devojčica kod Sonje Ćirić, starica kod Milorada Grujića, mentalno obolela osoba kod Tatjane Janković).
U pričama srećemo odlomke iz dnevnika, pisama i drugih formi koje karakterišu dileme običnih ljudi čija je egzistencija ugrožena. Kao jedan od najznačajnijih tumača i znalaca savremene književnosti, Vasa Pavković bira one pisce koji umeju da se usredsrede na ključne trenutke u priči ili da psihološki nijansiraju svoje protagoniste, te da, poput Slavoljuba Markovića, povežu različite, vremenski distancirane događaje. Da je ratno, vanredno stanje odlična prilika za ispoljavanje različitih osobenosti kod ljudi koje u „normalnim“ okolnostima bivaju potisnute, dokazuju autori koji svoje junake smeštaju u podrume, stanove roditelja, barove i druge manje-više skučene prostore, kako bi ih, pojedinačno ili kolektivno, analizirali.
Kako se, dakle, beži od surove realnosti, vanrednih stanja i kriznih situacija? Jedan od rezigniranih korespondenata u priči Pismo iz 1999. Mihajla Pantića konstatuje: „Da bi se nekako preživelo, pragovi svih reakcija i svih osetljivosti moraju biti ili spušteni na nulu ili gotovo potpuno umrtvljeni.“ S druge strane, kada se uzme u obzir da je vremenska distanca od dvadeset godina premala da bi se potisnuli strahovi koje i danas mnogi naši sugrađani osećaju prilikom oglašavanja sirena, humor i ironija (Ilija Bakić, Milorad Grujić, Laura Barna, Aleksandar B. Laković, Saša Radojčić itd.) deluju lekovito na junake i na čitaoce antologije kojima takođe nije bilo lako. To je samo jedan od razloga zašto bi antologijski poduhvat Vase Pavkovića trebalo visoko vrednovati.
