Pod NATO bombama, priče srpskih pisaca o poslednjem ratu, priredio Vasa Pavković, Solaris, Novi Sad
Obreli smo se u godini u kojoj se obeležava manje slavni jubilej – dvadeseta godišnjica NATO bombarodovanja Srbije (tačnije, SR Jugoslavije), koje je, faktički, poslednji srpski rat… Iako su naši sugrađani imali razloga da se raduju i slave 10. juna 1999, Rezolucija 12/44 ipak nije tumačena kao pobeda. To dokazuje i antologija Pod NATO bombama koju priređuje Vasa Pavković. Ona obuhvata 23 priče „osetljivih svedoka“, kako priređivač u predgovoru naziva autorke (8) i autore (15) zastupljene u knjizi. Sam koncept Pavkovićevog priređivačkog rada nije „čisto“ antologijski: u knjizi su se našle pripovetke koje je on odabrao, ali i one čiji su se pisci odazvali pozivu da sastave svoju ratnu priču.
Tematski posmatrano, reč je o ličnim i kolektivnim dramama, vlastitim i tuđim iskustvima vezanim za dane kada su bombe padale po objektima od vojnostrateškog značaja, ali i po glavama civila slučajno zatečenih na mostovima, u vozovima, na pijacama, trgovima… Likovi iz pripovedaka knjige Pod NATO bombama su se, kako se to govorilo u vreme bombardovanja, „ničim izazvani“ našli u situacijama da brane svoje i živote svojih bližnjih bez oružja, bez strategija, pa čak, pokatkad, i uz pomanjkanje hrabrosti. Kako beleži narator pripovetke April u Beogradu noću Miodraga Raičevića, „život je postao opšta opasnost za vlasnike“. Inferiorna pozicija ovih junaka, običnih ljudi kako u odnosu na napadače tako i na političke prilike u Srbiji koje su doprinele vazdušnom napadu mogla bi se ilustrovati rečima naratorke Stane Dinić Skočajić: „A ko si pa ti da bi ti bilo lako?!“
Većinu priča odlikuje odsustvo epsko-patriotskih zanosa i herojstava, fokusiranost na pojedinca, mahom civila, čiji je život zaustavljen ili poremećen bombardovanjem. Bilo da su pisane realističkim (Slađana Ilić, Sonja Ćirić, Darko Tuševljaković, Stana Dinić Skočajić, Zoran Ćirić, Vasa Pavković i dr.) ili fantastičkim diskursom (Ljubica Arsić, Goran Skrobonja, Miodrag Kajtez), pripovetke opisuju događaje koji jesu (Sonja Atanasijević), ili su mogli biti (Zoran Pešić Sigma, Darko Tuševljaković, Slađana Ilić) fatalni po junake. Ponekad je biran hronotop puta, pa čak kada se on svodi na neverovatno savladavanje prepreka da bi se stiglo od posla do kuće (Vasa Pavković). Katkad se pak ispisuje iskustvo krajnje osetljivih svedoka, odnosno pripadnika tzv. „osetljivih grupa“ (dečak kod Gorana Petrovića, devojčica kod Sonje Ćirić, starica kod Milorada Grujića, mentalno obolela osoba kod Tatjane Janković).
U pričama srećemo odlomke iz dnevnika, pisama i drugih formi koje karakterišu dileme običnih ljudi čija je egzistencija ugrožena. Kao jedan od najznačajnijih tumača i znalaca savremene književnosti, Vasa Pavković bira one pisce koji umeju da se usredsrede na ključne trenutke u priči ili da psihološki nijansiraju svoje protagoniste, te da, poput Slavoljuba Markovića, povežu različite, vremenski distancirane događaje. Da je ratno, vanredno stanje odlična prilika za ispoljavanje različitih osobenosti kod ljudi koje u „normalnim“ okolnostima bivaju potisnute, dokazuju autori koji svoje junake smeštaju u podrume, stanove roditelja, barove i druge manje-više skučene prostore, kako bi ih, pojedinačno ili kolektivno, analizirali.
Kako se, dakle, beži od surove realnosti, vanrednih stanja i kriznih situacija? Jedan od rezigniranih korespondenata u priči Pismo iz 1999. Mihajla Pantića konstatuje: „Da bi se nekako preživelo, pragovi svih reakcija i svih osetljivosti moraju biti ili spušteni na nulu ili gotovo potpuno umrtvljeni.“ S druge strane, kada se uzme u obzir da je vremenska distanca od dvadeset godina premala da bi se potisnuli strahovi koje i danas mnogi naši sugrađani osećaju prilikom oglašavanja sirena, humor i ironija (Ilija Bakić, Milorad Grujić, Laura Barna, Aleksandar B. Laković, Saša Radojčić itd.) deluju lekovito na junake i na čitaoce antologije kojima takođe nije bilo lako. To je samo jedan od razloga zašto bi antologijski poduhvat Vase Pavkovića trebalo visoko vrednovati.
„Nevidljivi svet“ je izložba fotografija u Narodnom muzeju namenjena svima, a posebno slabovidima. „Kao slepi umetnik i pevač, i te kako razumem koliko je važno da kultura i umetnost budu dostupni svima, bez obzira na ograničenja“, poručio je Nemanja Crnatović
Svaki pokušaj kroćenja umetnosti je autogol za onoga ko to radi, ali postavljanje Bokana u Narodno pozorište je deo strategije vlasti da svakodnevno plasira neki senzacionalizam ili provokaciju – rekla je rediteljka Tatjana Mandić Rigonat za serijal „Kvaka 23“
Vlast Aleksandrovca preti ukidanjem „Bucinih dana“, jedinog pozorišnog festivala u okrugu, zato što su glumci svake večeri iznosili barjak Studenata Župe. Sve dok ga neko nije ukrao
Nebrojene su negativne reakcije povodom izbora Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta. Udruženje pozorišnih kritičara traži od Vlade Srbije odgovor na pitanje čime se Bokan nametnuo za to mesto, a SRCE kaže da je vlasti bitniji ćaćilend od kulture
Slovo nije samo znak koji deca treba da nauče, već njima bliska priča, kao što je pokazao Duško Radović – kaže glumac Ivan Jevtović, deo tima koji priprema mjuzikl po legendarnoj seriji „Na slovo na slovo“
Zaposleni u prorežimskim propagandnim glasilima osnovali su svoje udruženje – Asocijaciju novinara Srbije, još jednu tvorevinu paralelnog kosmosa odlazećeg režima
Mogu li studenti i opozicija da nadoknade 51 glas na ponovljenim izborima na biračkom mestu broj 25 u Kosjeriću? Da li je to nemoguća misija ili još jedan pokušaj koji menja sve
Srpska Vlada je izabrala komandanta „Belih orlova“ Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta ne bi li se u njemu orilo „Aco Srbine“ umesto „Ruke su vam krvave“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
