Odgovornost bez pomirenja

Putujuća izložba ratnih fotografija Rona Haviva pod nazivom „Krv i med“, čije su prikazivanje organizovali Dokumentacioni centar „Ratovi 1991-99“ i Kulturni centar Rex, potakla je već nekoliko incidenata u gradovima Srbije što na svoj način govori o nespremnosti ove sredine da se suoči s onim što se događalo na ratištima bivše Jugoslavije. U Beogradu se publika otimala oko mikrofona, u Užicu su nezadovoljni posetioci skidali fotografije sa zidova, dok je u Čački napadnut organizator uz povike – pederu i jevrejčino.

Ubrzo se, međutim, pokazalo da u nekim gradovima uopšte nije bilo moguće organizovati ovakav događaj, a ljudima koji su pokušali da organizuju izložbu rečeno je da nije trenutak da se o takvim stvarima raspravlja „jer rane još nisu zarasle“. Kada bi organizator upoznao potencijalnog domaćina s programom i temom izložbe, usledio bi negativan odgovor. Biće da ljudi iz lokalnih „organa vlasti“ nisu bili spremni da se upuste u nešto u šta ne žele ni „oni s vrha“. Šta ovu sredinu toliko iritira u radovima poznatog američkog fotografa?

Cilj projekta, kada je startovao u martu ove godine u Reksu, bio je da podstakne javni razgovor o ratnim zbivanjima, kako se navodi u tekstu Drinke Gojković, jedne od organizatora, a da se pri tom ne nudi njihovo konačno rešenje. Ideja je bila da na ovaj način doprinese dolaženju do nekih istina ne bi li se stvorila kompletna slika tragedije kroz koju je prošla nekadašnja država. Od prve tribine i prve izložbe u Beogradu organizatori su smatrali da su činjenice o ratu koji se ovde dogodio i racionalno suočavanje sa zločinima koji su počinjeni u ime čitavog naroda pokriveni pričom o očuvanju nacionalnog identiteta i države. Kako se navodi u materijalu koji je najavljuje, „izložba fotografija ‘Krv i med’ omogućava širok uvid u glavne događaje, kao i u lične unutrašnje drame običnih ljudi: Srba, Hrvata, Bosanaca, kosovskih Albanaca, Slovenaca i Makedonaca, i predstavlja svedočanstvo o raspadu njihovih života usled ratnih razaranja. Ova kompilacija fotografija premošćuje jaz između načina na koji je Zapad svedočio o ratu prikazujući samo slike vojnika, uništene gradove i izbeglice, i strašnih i upečatljivih slika svakodnevice rata i primirja.“

KO JE RADOVAN: Bilo je zamišljeno da ova postavka fotografija obiđe više gradova u Srbiji, pošto je već bila prezentovana u brojnim svetskim galerijskim prostorima. U saradnji s lokalnim nevladinim organizacijama organizatori su želeli da izložbu vide građani većih srbijanskih gradova, a planirano je da uz nju idu tribine otvorene za javnost na kojima bi se razgovaralo o ratnim zbivanjima. Posle Beograda, najavljeno je da će fotografije biti postavljene u Vršcu, Užicu, Čačku i Novom Sadu i to se, s manje i više uspeha, dogodilo.

Po rečima ljudi iz Reksa, u Vršcu je sve proteklo kako treba u smislu da nije bilo incidenata i veliki broj građana je posetio izložbu, a na otvaranju su se pojavili gradonačelnik i predsednik gradske vlade, što je događaju dalo važnu političku dimenziju u razumevanju same izložbe. Početkom juna usledilo je otvaranje izložbe u Užicu u holu Narodnog pozorišta. Bilo je zamišljeno da postavka traje deset dana, ali je negde na polovini došlo do incidenta. Najpre se pobunio lokalni ogranak SPS-a koji je pozvao građane da spreče održavanje ovakve manifestacije koja, po njihovom uverenju, kako su docnije naveli u krivičnoj prijavi podnetoj protiv organizatora, izlaže poruzi narode i narodnosti Jugoslavije. Potom su se pojavili aktivisti Udruženja Obraz koji su pokušali da preko fotografija nalepe poruke „Svaki je Srbin Radovan“, a sve je eskaliralo upadom „momaka sa trga“, bivših pripadnika vojske i policije, koji su poskidali fotografije sa zidova jer su ih vređale legende uz svaku od fotografija. Da bi izbegli incidente većih razmera, organizatori su odlučili da prekinu izložbu, ali je iste večeri u gradu održana tribina na kojoj su razgovarali gosti, pisac iz Beograda Vladimir Arsenijević, bivši aktivista Otpora Branko Ilić i foto-reporter Miloš Cvetković, i prisutni građani među kojima je bilo onih koji su izazvali zatvaranje izložbe. Organizator iz Užica Igor Bandović kaže da je tribina pored svih stvari koje su joj prethodile uspela jer je došlo do razgovora između ljudi sa suprotstavljenim stavovima. U tom smislu sagovornik „Vremena“ smatra da je dobro što je došlo do civilizovanog razgovora koji je uslovio promenu mišljenja kod nekih ljudi iz publike, pa je Bandović optimista kada je u pitanju mogućnost organizovanja ovakvih skupova u Užicu.

BATINE: Usledilo je gostovanje u Čačku koje se od samog početka izrodilo u ozbiljan incident. Još pre otvaranja izložbe u lokalnom Domu kulture prostor su „okupirali“ predstavnici omladine Ravnogorskog pokreta Sloboda koji su na samom ulazu napali organizatora izložbe Ivana Zlatića najpre povicima „pederu, jevrejčino“, da bi se zatim i fizički obračunali s njim. Zlatić je dobio batine od ovih čuvara srpskog nacionalnog dostojanstva, a izložba je docnije ipak otvorena. Međutim, izložba je živela kao vodeni cvet jer je ujutro bila skinuta sa zidova Doma kulture po odluci direktora Dragojla Jerotijevića, koji je javnosti prosledio saopštenje u kome se između ostalog kaže da predstavnici ove institucije osuđuju svaku vrstu fizičkog nasilja ali i mentalne presije. Predstavnici Doma kulture „jedinstveni su u stavu da ne učestvuju u politizovanju nastalog događaja što organizatori uporno pokušavaju, jer je evidentno da su rane iz bliske prošlosti još isuviše duboke i da je potrebno dosta vremena za duhovno, duševno i telesno očišćenje od ostrašćenosti i gorčine da bi se bez ekscesa moglo govoriti o opštim ljudskim i hrišćanskim tekovinama, kao što su istina, odgovornost i pomirenje“.

KSENOFOBIJA: Tako se dogodilo da sa lokalnog nivoa dobijemo jedini odgovor na pitanje zašto ova izložba smeta nekome u Srbiji i zašto nije trenutak da se o bolnim temama raspravlja. Pitanje je samo koliko je ovakav stav indukovan od strane delova aktuelne vlasti, a koliko je pojedinačna procena i stav ljudi koji su odlučili da o tome makar i na ovaj način progovore. Čini se da se stalno nameće pogrešna teza o tome da je potrebno da ljudi i javnost shvate šta se zapravo dogodilo u poslednjih desetak godina, dok oni koji odlučuju o sudbini zemlje ostaju nezainteresovani i još nisu u stanju da artikulišu jasan stav. Događaji koji su pratili izložbu fotografija Rona Haviva pokazuju da je Srbija pogodno tlo za razvoj ksenofobičnih pokreta i ostrašćenih ljudi koji ne žele da vide „kako su nas to godinama strani mediji demonizovali“ pa da na osnovu toga donose određene zaključke. Izgleda da bi toliko pominjana katarza, šta god značila, morala da se desi u glavama onih koje je narod izabrao, a za to je potrebno više reči bez dela.