Izložba ratnih fotografija pod nazivom "Krv i med" potakla je već nekoliko incidenata u gradovima Srbije. U Beogradu se publika otimala oko mikrofona, u Užicu su nezadovoljni posetioci skidali fotografije sa zidova, dok je u Čački napadnut organizator uz povike – pederu i jevrejčino. Šta ovu sredinu toliko iritira u radovima poznatog fotografa
Putujuća izložba ratnih fotografija Rona Haviva pod nazivom „Krv i med“, čije su prikazivanje organizovali Dokumentacioni centar „Ratovi 1991-99“ i Kulturni centar Rex, potakla je već nekoliko incidenata u gradovima Srbije što na svoj način govori o nespremnosti ove sredine da se suoči s onim što se događalo na ratištima bivše Jugoslavije. U Beogradu se publika otimala oko mikrofona, u Užicu su nezadovoljni posetioci skidali fotografije sa zidova, dok je u Čački napadnut organizator uz povike – pederu i jevrejčino.
Ubrzo se, međutim, pokazalo da u nekim gradovima uopšte nije bilo moguće organizovati ovakav događaj, a ljudima koji su pokušali da organizuju izložbu rečeno je da nije trenutak da se o takvim stvarima raspravlja „jer rane još nisu zarasle“. Kada bi organizator upoznao potencijalnog domaćina s programom i temom izložbe, usledio bi negativan odgovor. Biće da ljudi iz lokalnih „organa vlasti“ nisu bili spremni da se upuste u nešto u šta ne žele ni „oni s vrha“. Šta ovu sredinu toliko iritira u radovima poznatog američkog fotografa?
Cilj projekta, kada je startovao u martu ove godine u Reksu, bio je da podstakne javni razgovor o ratnim zbivanjima, kako se navodi u tekstu Drinke Gojković, jedne od organizatora, a da se pri tom ne nudi njihovo konačno rešenje. Ideja je bila da na ovaj način doprinese dolaženju do nekih istina ne bi li se stvorila kompletna slika tragedije kroz koju je prošla nekadašnja država. Od prve tribine i prve izložbe u Beogradu organizatori su smatrali da su činjenice o ratu koji se ovde dogodio i racionalno suočavanje sa zločinima koji su počinjeni u ime čitavog naroda pokriveni pričom o očuvanju nacionalnog identiteta i države. Kako se navodi u materijalu koji je najavljuje, „izložba fotografija ‘Krv i med’ omogućava širok uvid u glavne događaje, kao i u lične unutrašnje drame običnih ljudi: Srba, Hrvata, Bosanaca, kosovskih Albanaca, Slovenaca i Makedonaca, i predstavlja svedočanstvo o raspadu njihovih života usled ratnih razaranja. Ova kompilacija fotografija premošćuje jaz između načina na koji je Zapad svedočio o ratu prikazujući samo slike vojnika, uništene gradove i izbeglice, i strašnih i upečatljivih slika svakodnevice rata i primirja.“
KO JE RADOVAN: Bilo je zamišljeno da ova postavka fotografija obiđe više gradova u Srbiji, pošto je već bila prezentovana u brojnim svetskim galerijskim prostorima. U saradnji s lokalnim nevladinim organizacijama organizatori su želeli da izložbu vide građani većih srbijanskih gradova, a planirano je da uz nju idu tribine otvorene za javnost na kojima bi se razgovaralo o ratnim zbivanjima. Posle Beograda, najavljeno je da će fotografije biti postavljene u Vršcu, Užicu, Čačku i Novom Sadu i to se, s manje i više uspeha, dogodilo.
Po rečima ljudi iz Reksa, u Vršcu je sve proteklo kako treba u smislu da nije bilo incidenata i veliki broj građana je posetio izložbu, a na otvaranju su se pojavili gradonačelnik i predsednik gradske vlade, što je događaju dalo važnu političku dimenziju u razumevanju same izložbe. Početkom juna usledilo je otvaranje izložbe u Užicu u holu Narodnog pozorišta. Bilo je zamišljeno da postavka traje deset dana, ali je negde na polovini došlo do incidenta. Najpre se pobunio lokalni ogranak SPS-a koji je pozvao građane da spreče održavanje ovakve manifestacije koja, po njihovom uverenju, kako su docnije naveli u krivičnoj prijavi podnetoj protiv organizatora, izlaže poruzi narode i narodnosti Jugoslavije. Potom su se pojavili aktivisti Udruženja Obraz koji su pokušali da preko fotografija nalepe poruke „Svaki je Srbin Radovan“, a sve je eskaliralo upadom „momaka sa trga“, bivših pripadnika vojske i policije, koji su poskidali fotografije sa zidova jer su ih vređale legende uz svaku od fotografija. Da bi izbegli incidente većih razmera, organizatori su odlučili da prekinu izložbu, ali je iste večeri u gradu održana tribina na kojoj su razgovarali gosti, pisac iz Beograda Vladimir Arsenijević, bivši aktivista Otpora Branko Ilić i foto-reporter Miloš Cvetković, i prisutni građani među kojima je bilo onih koji su izazvali zatvaranje izložbe. Organizator iz Užica Igor Bandović kaže da je tribina pored svih stvari koje su joj prethodile uspela jer je došlo do razgovora između ljudi sa suprotstavljenim stavovima. U tom smislu sagovornik „Vremena“ smatra da je dobro što je došlo do civilizovanog razgovora koji je uslovio promenu mišljenja kod nekih ljudi iz publike, pa je Bandović optimista kada je u pitanju mogućnost organizovanja ovakvih skupova u Užicu.
BATINE: Usledilo je gostovanje u Čačku koje se od samog početka izrodilo u ozbiljan incident. Još pre otvaranja izložbe u lokalnom Domu kulture prostor su „okupirali“ predstavnici omladine Ravnogorskog pokreta Sloboda koji su na samom ulazu napali organizatora izložbe Ivana Zlatića najpre povicima „pederu, jevrejčino“, da bi se zatim i fizički obračunali s njim. Zlatić je dobio batine od ovih čuvara srpskog nacionalnog dostojanstva, a izložba je docnije ipak otvorena. Međutim, izložba je živela kao vodeni cvet jer je ujutro bila skinuta sa zidova Doma kulture po odluci direktora Dragojla Jerotijevića, koji je javnosti prosledio saopštenje u kome se između ostalog kaže da predstavnici ove institucije osuđuju svaku vrstu fizičkog nasilja ali i mentalne presije. Predstavnici Doma kulture „jedinstveni su u stavu da ne učestvuju u politizovanju nastalog događaja što organizatori uporno pokušavaju, jer je evidentno da su rane iz bliske prošlosti još isuviše duboke i da je potrebno dosta vremena za duhovno, duševno i telesno očišćenje od ostrašćenosti i gorčine da bi se bez ekscesa moglo govoriti o opštim ljudskim i hrišćanskim tekovinama, kao što su istina, odgovornost i pomirenje“.
KSENOFOBIJA: Tako se dogodilo da sa lokalnog nivoa dobijemo jedini odgovor na pitanje zašto ova izložba smeta nekome u Srbiji i zašto nije trenutak da se o bolnim temama raspravlja. Pitanje je samo koliko je ovakav stav indukovan od strane delova aktuelne vlasti, a koliko je pojedinačna procena i stav ljudi koji su odlučili da o tome makar i na ovaj način progovore. Čini se da se stalno nameće pogrešna teza o tome da je potrebno da ljudi i javnost shvate šta se zapravo dogodilo u poslednjih desetak godina, dok oni koji odlučuju o sudbini zemlje ostaju nezainteresovani i još nisu u stanju da artikulišu jasan stav. Događaji koji su pratili izložbu fotografija Rona Haviva pokazuju da je Srbija pogodno tlo za razvoj ksenofobičnih pokreta i ostrašćenih ljudi koji ne žele da vide „kako su nas to godinama strani mediji demonizovali“ pa da na osnovu toga donose određene zaključke. Izgleda da bi toliko pominjana katarza, šta god značila, morala da se desi u glavama onih koje je narod izabrao, a za to je potrebno više reči bez dela.
Ron Haviv je diplomirao novinarstvo na Univerzitetu u Njujorku. Pratio je pad Berlinskog zida, oslobađanje Nelsona Mandele, kokainske ratove u Kolumbiji, Zalivski rat, borbe Kurda iz Iraka, konflikte u Rusiji, izbeglice u Ruandi i politički prevrat na Haitiju. Bio je jedan od prvih novinara fotografa koji je pratio rat u Jugoslaviji, a njegova knjiga Krv i med (Blood and Honey) svedočanstvo je o stradanjima na tim ratištima. Dobio je nekoliko nagrada: Vorld pres, Slika godine, Oversiz pres klub (Overseas Press Club), kao i Medalju za izuzetnost „Lajka“.
Njegove fotografije, usmerene isključivo na ratne tragedije, objavljivali su na svojim stranicama časopisi poput „Tajma“, „Njusvika, „Pari Mača“ i „Šterna“. Izložba „Krv i med“ svedoči o periodu balkanskih sukoba, od njihovih početaka raspadom Jugoslavije 1991. godine pa sve do 2001. sa početkom nasilja u Makedoniji.
Ono što se često navodilo kao razlog za zabrane izložbi Rona Haviva odnosi se na tekstove, legende, koje idu uz svaku od fotografija, pa su one tumačene kao eksplicitan politički stav. Ovde prenosimo neke od njih.
1. Kosovski Albanci stižu u Albaniju sa kolonom žena i dece. Srpske snage su, prema svedočenjima, pucale i ubile mnoge muškarce u grupi. Delovi njihovih tela i dokumenta kasnije su nađeni na mestu egzekucije. Proleće 1999.
2. Srbi brane svoje domove od napada hrvatskih snaga. Više od 10.000 ljudi je ubijeno, a još desetine hiljada su postale izbeglice za manje od šest meseci tokom hrvatskog rata za nezavisnost. Leto 1991.
3. Jedan Bošnjak traži put kroz Sarajevo. Snage bosanskih Srba su držale pod opsadom glavni grad Bosne skoro četiri godine. jesen 1993.
4. Bošnjakinja u izbegličkom kampu posle upada srpskih snaga u mirovnu zonu Ujedinjenih nacija u Srebrenici. Više od 7000 Bošnjaka je ubijeno, a još desetine hiljada su bile primorane da pobegnu tokom napada. Leto 1995.
5. Srpske paravojne snage – Tigrovi, ulaze u Bijeljinu, prvi grad u Bosni koji su srpske snage osvojile. U narednih nekoliko meseci, Tigrovi i druge srpske trupe osvojili su veći deo istočne Bosne. Proleće 1992.
6. Ostaci kosovskog Albanca kojeg su spalile srpske snage. Leto 1999.
U vezi sa ekscesima koje su ekstremističke organizacije pravile u Užicu i Čačku i onemogućile normalnu odvijanje izložbe fotografija Rona Haviva čula su se mišljenja da ćutanje političkih elita u Srbiji o zločinima počinjenim od strane Srba 1990-ih ohrabruju ekstremiste da prave takve ekscese. Ne slažem se sa tim mišljenjem. Ekstrimisti postoje svugde, u svim evropskim zemljama i stalno prave ekscese. Sprečavanje delovanja neonacista je pitanje efikasnosti policije u održavanju reda i mira a ne zvanične politike vlade. Moramo, ipak, imati u vidu da smo pre samo 18 meseci izašli iz jednog bolesnog stanja u kome su ekstremisti slični nacistima držali vlast u ovoj zemlji i vršeći tu vlast činili upravo zločine o kojima je izložba Rona Haviva jedno od svedočanstava. Za očekivati je bilo da će predstavnici tih bivših ekstremističkih vlasti praviti ekscese i sprečavati svedočanstva o svojim zločinima. Ipak, ta svedočanstva su nam potrebna, i nastala je politička šteta što se snage reda nisu blagovremeno pripremile da onemoguće ekstremiste nacističke prirode da prave ekscese na izložbi. Sa druge strane, i na Zapadu je tokom devedesetih počinjena velika greška time što je previše dugo davana podrška zločinima tadašnjih srpskih vlasti i to na dva načina: prećutkivanjem i zabašurivanjem u vodećim medijima zločina koji su činjeni nad Srbima od strane pripadnika drugih suprotstavljenih etničkih grupacija i previše dugim ignorisanjem postojanja u samoj Srbiji vrlo jakog centra otpora ratnoj politici tadašnjeg srspkog režima. Ovo prvo je samo pomagalo opasnoj antizapadnoj propagandi tadašnjeg režima i podsticanju politike samoviktimizacije koju je režim obilato koristio radi zaluđivanja masa. Ovo drugo je antiratnu opciju u Srbiji previše dugo nezasluženo držalo na marginama politike.
Komisija za istinu i pomirenje nije nadležna da održava red na manifestacijama koje imaju za cilj da pruže svedočanstvo narodima Srbije i Crne Gore o užasnim zločinima počinjenim na teritoriji bivše SFRJ. Osnivanje i rad Komisije za istinu i pomirenje su izraz nastojanja vlasti u Srbiji i Crnoj Gori da aktivno učestvuju u procesima istraživanja i širenju istina o ratnim sukobima i stradanjima građana na teritoriji bivše SFRJ, suočavanja naroda Srbije i Crne Gore sa tim događajima i na tome zasnovanom pomirenju. Trenutno se rad Komisije odvija u podgrupama. Istoričari skupljaju do sada neobjavljivanu arhivsku građu i izdaće zbornik do kraja 2002.g. Grupa za javna svedočenja o najvažnijim epizodama sukoba (Srebrenica, Sarajevo, Dubrovnik, Bljesak, Oluja, Kosovo) sprema javno svedočenje o Srebrenici za septembar 2002.g. Grupa za analizu rada medija u vezi sa sukobima sprema svoju analizu koja treba da bude objavljena sredinom sledeće godine. Grupa za analizu pravnih i ekonomskih karakteristika državnog i društvenog uređenja bivše SFRJ koje su omogućile dolazak ekstremističkih snaga na vlast priprema seriju razgovora o uzrocima sukoba koja treba da započne krajem ove godine. Isto važi i za grupu koja ispituje teže povrede ljudskih prava u Srbiji i Crnoj Gori u periodu 1998-2000.g. Već je poodmakao rad na bibliografiji i analizi domaće i strane literature o sukobima i rezultat rada te grupe očekujemo u martu 2003.g. Komisija za istinu i pomiirenje, formirana krajem marta 2001.g. je počela sa svojim radom nakon neophodnih logističko tehničkih priprema u februaru 2002.g. i treba da završi svoj rad sveobuhvatnim izveštajem i preporukama u roku od 3 godine od početka rada. Komisija je počev od februara 2002.g. o svom radu organizovala više okruglih stolova, konferencija za štampu, kao i javne prezentacije holandskog izveštaja o Srebrenici. U istom periodu zvanični predstavnici Komisije i članovi Komisije su dali više desetina intervjua domaćoj i stranoj štampi i imali su brojne zapažene nastupe na elektronskim medijima. Osnovna dokumenta Komisije i jedan deo dosadašnjeg rada prezentiran je domaćoj i stranoj javnosti preko interneta na web stranici Komisije na adresi www.komisija.org. O radu Komisije izveštavale su sve dnevne i nedeljne novine i sve veće TV i radio stanice u preko stotinu natpisa i TV i radio emisija. Prema istraživanjima nezavisne agencije Ebart tema istine i pomirenja vezano za sukobe devedestih bila je jedna od najvažnijih tema u medijima u periodu od početka rada Komisije do danas, i nema nikakve sumnje o tome da je Komisija svojim radom značajno doprinela toj činjenici.
Aleksandar Lojpur,Koordinator Komisije za istinu i pomirenje
Uprava pozorišta u Vranju otkazala je izvođenje predstave „Galeb“ navodno zbog tehničkih razloga, čim je saznala da će glumci javno uputiti podršku studentima. Pre Vranja, i upravi Narodnog pozorišta u Beogradu se nije dopalo što su glumci javno iskazali svoj stav
Ministarstvo kulture je objavilo da će Vlada na prvoj sednici glasati o njihovom Rešenju o obustavi izvršenja Tarife, te da će preispitati nepravilnosti u radu OORP među kojima se najviše njih odnose na advokata Dušana Mijatovića
Dokumentarac Srđana Šarenca prikazuje se ove sedmice u Beogradu i Valjevu , a „Vreme“ vodi čitaoce na projekcije
Prva retrospektivna izložba Miodraga Dade Đurića otvorena je u Galeriji SANU. Amaret Zidon, autorka izložbe i umetnikova ćerka, odabrala je 50 radova od kojih se mnogi od njih prvi put prikazuju
Aleksandra Zantaki specijalna izvestiteljka UN za oblast kulturnih prava, tražila je od Vlade Srbije odgovore povodom zabrinjavajućih informacija o Generalštabu, Savskom mostu, Sajmu i Kalemegdanskoj tvrđavi
Subvencionisani stambeni krediti za mlade koje najavljuje Aleksandar Vučić su obmana. Šta se krije iza ove “darežljive” ponude predsednika Srbije usred studentske pobune
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
