foto: promo
Iako vizuelno i uslovno faktografski ukorenjena u ne tako davnu prošlost, ova serija ima dosta toga da kaže o neuralgičnim tačkama i aspektima uvek varljivog sveukupnog, nadrasnog i nadetničkog panameričkog identiteta
Izrazito je zanimljiv i za analizu veoma podatan tok i razvoj karijere Džordana Pila, koji nam je ovde bitan u svojstvu jednog od ključnih autora Lavkraftove zemlje, nove serije iz ponude ponovo kreativno upadljivo razmahanog HBO-a.
Pil je sveobuhvatniju pažnju na sebe skrenuo kao polovina komičarskog dvojca Ki i Pil (Key and Peele), gde je baštinio raspojasano-beslovesni humor sa primesama zauzdane političke korektnosti, da bi samo par godina docnije bio kovan u zvezde na račun onoga što je pokazao režijom horor filma Beži (Get Out). Beži je bio horor po meri preferenci i trpeljivosti mahom glavnotokovske kritike prema hororu kao izrazu, ali su ubrzo i oni suzdržaniji morali da krenu put rafalnih i bezrezervnih pohvala na njegov račun kada je u bioskope stigao njegov odličan zono-sumrakasti (a Pil je oživeo i Zonu sumraka, u TV mediju) film Mi (Us), gde je postalo kristalno jasno da je žanrovski film dobio važnog autora, koji se, uz sve to, domogao pozicija sa kojih može da bira šta će i kako naredno da radi.
Tako je posle Zone sumraka, na manje ekrane nedavno pristigla i serija Lavkraftova zemlja (Lovecraft Country), ekranizacija i u prevodu na srpski jezik prisutnog istoimenog romana Meta Rafa (u izdanju Čarobne knjige). U slučaju ove nove serije iz kataloga HBO-a, Džordan Pil je, uz nezaustavljivog udarnika Dž. Dž. Ejbramsa, jedan od najprepoznatljivijih kreatora ove već sada gotovo pa unisono hvaljene premijerne serije. I zaista – mimo literarnog predloška kao osnove i nekakvog graničnika, Lavkraftova zemlja pred gledaoce donosi Pilov filmski svetonazor, odnosno, ono što su strpljiviji i usredsređeniji poznavaoci i poštovaoci horora kao autohtonog žanra primetili i prepoznali kao već sada potpuno zaokruženu autorsku poetiku Pila u pomenutim filmovima Beži i Mi, te i u njegovom, osveženo-remiksovanom viđenju čuvene Zone sumraka. Naime, serijska Lavkraftova zemlja iznova donosi (moglo bi se već u ovom trenutku to ustvrditi i naglasiti – tipičan pilovski) balans između žanrovske čistote i ideološke osvešćenosti u finoj međusobnoj razmeri, a sve pod krovom višeslojne priče koja funkcioniše i kao smisleno-promišljena angažovana parabola, i kao ekranizacija romana, i kao samosvojan televizijsko-serijski „proizvod“ jasnog žanrovskog belega. Naravno, uz lako primetno prisustvo Lavkrafta i njegovog zavodljivog fantazmagoričnog mraka kao krunskog nadahnuća – i za romanopisca Rafa, i za autore ove vrsne nove serije.
Na planu, nazovimo ga u prenesenom značenju tako, pukopojavnog zapleta, Lavkraftova zemlja kreće od priče o pokušajima mladog američkog tamnoputog povratnika iz rata u Koreji da uđe u trag misteriozno nestalom ocu, da bi uskoro, u društvu svoga strica i devojke koju je doskora gorljivo voleo, naleteo na svet arijevskih okultista, ala, karakondžula i ostalih nemani, a sve to u okruženju lako osetne i vidne rasne netrpeljivosti u Americi tih dana i godina. Za ljubitelje avanturistički intoniranih i postavljenih priča već to bi moglo da bude dovoljno; ali tu na „scenu“ stupa već pominjana višeslojnost, koja priču, ono što je prate, propratna i naknadno pridodata značenja, kao i sveukupno „pakovanje“ usmerava put sveobuhvatnog vibrantnog prikaza uzbudljive identitetske pometnje u intrigantnom društvenom kontekstu, čime stižemo do druge važne kote u priči o idejnoj arhitektonici Lavkraftove zemlje. Ova serija zadovoljava i na tom planu, iako vizuelno i uslovno faktografski ukorenjena u ne tako davnu prošlost, ova Lavkraftova zemlja ima dosta toga da kaže o neuralgičnim tačkama i aspektima tog uvek varljivog sveukupnog, nadrasnog i nadetničkog panameričkog identiteta.
Tu, pak, nailazimo na sijaset fino ukomponovanih i inteligentno pozicioniranih finesa koje su posejane za pažljive gledaoce i/ili one koje u pričama ovog profila idu više koraka dalje u odnosu na brzopotezne i kvazistručne analize viđenih CGI/VFX ukrasa pri prikazu onoga što bi bio prvoloptaški očigledan danak pripadnosti žanrovskom opsegu horora uz melanž fantastike. Po pitanju tih finesa, u Lavkraftovoj zemlji tako zatičemo nisku sjajnih i dragocenih detalja – minimalističke a efektne prikaze zakonski tek privremeno i ovlaš zauzdane netolerancije kada je o integraciji crne rase u dominantni belački poredak stvari reč, teskobe kod afroameričkog stanovništva kada su u pitanju njihove identitetske „neravnine“, otvoren prezir višegeneracijski ekonomski krajnje relaksirane visoke belačke klase, koja uvek može da računa na nežan zagrljaj i otvorenu zaštitu i organa zakona, reda i mira, prema beloj sirotinji, bez obzira što je baš ona počesto i prva i poslednja linija odbrane ako dođe do potresa i korenitijih društvenih promena. Amerika u ovom serijskom viđenju (a ta je dimenzija dodatno naglašena u odnosu na ono što se može naći na stranicama Rafovog romana) zemlja je sveprisutnog mraka, ali i konstantne borbe da se taj mrak zatomi, da se njime ovlada… A premda očekivano prpošni i proaktivistički skočni i preduzetni, glavni junaci ipak su zarobljenici nametnutih klasnih, društvenih i nazovi-identitetskih uloga, iz čijih se mengela ipak ne da tek tako uteći. Čak i u oblandi žanrovski precizno postavljenog i predočenog dela, nametnuta nelagoda ostaje vid represije kojom je lako manipulisati, dok pobeda nad tlačiteljima i u tako obojenoj Lavkraftovoj zemlji nosi utisak silovite transformativne moći. A što ne mora nužno da dovede do srećne završnice (radi se o deset jednosatnih epizoda, serija je u ovom trenutku tek u prvom mesecu prikazivanja, te je prerano za predviđanja glede krajnjeg ishoda).
Kao moguće a skorije analogije i referentne tačke ovde bi mogle da budu navedene serije Američki bogovi (po romanu Nila Gejmena) ili Propovodenik (po grafičkim novelama); međutim, Lavkraftova zemlja je (na dosadašnjem uzorku, naravno) sasvim samosvojan rad, čiji dometi lako prevazilaze i polazne okvire romana čija je ovo ekranizacija. U odnosu na gorenavedene, ova serija se izdvaja i po pitanju lako primetne ambicioznosti, koja očito seže duboko u koren svih iole značajnijih dimenzija ovog dela, ipak skrojenog za širu upotrebu. I upravo ta ambicioznost, baš kao i umerenost pokazana u izradi finog i diskretnog veza na spoju ta dva značenjska pola priče – žanrovskog i ideološkog, čine da Lavkraftova zemlja već sada figurira kao jedan od najuspelijih serijskih radova u 2020. godini, pritom ponosno i zaslužno stajući u red sa Pilovim ranije i u ovom prikazu već navođenim radovima, što se ponajpre odnosi na izvrstan film Mi, a u kome Džordan Pil problematizuje dosta toga o čemu je u nekom vidu i u nekoj meri reč i u ovoj seriji. Američki ogranak horora na filmu je tako, možda i nenadano, definitvno dobio značajnog autora krupnih i sve odvažnijih ambicija. Pitanje je samo koliko su oveštale žanrovske matrice, kao i fanovski doživljaji sveta, kadri da u sebe integrišu jedan tako ozbiljan prevratnički zahvat.
Međunarodni savet za spomenike i spomeničke celine ICOMOS poslao je pismo predsedniku Vučiću i raznim ministarstvima, u kojima ih podseća da su prema Deklaraciji o nasleđu dužni da sačuvaju i Generalštab i Beogradski sajam
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
