Odbijam da sebe ograničim zbog političke korektnosti

Njen roman Lažljivica i grad, u prevodu Dušice Stojanović Čvorić i izdanju Clia iz Beograda, na crnohumoran način otvara pitanja koliko daleko laž može da ide i da li status žrtve može da donese privilegije na onaj način na koji privilegije donosi status heroja. Ajelet Gundar-Gošen govori za “Vreme” o vezama između psihologije i književnosti, o sveprisutnosti seksualnog nasilja, o granicama između žrtve i agresora, o ulozi masovnih medija i o važnosti roditeljskih odluka.

...

“VREME”: Likovi romana Lažljivica i grad ubedljivo su izgrađeni. Da li sebe smatrate predstavnicom psihološkog realizma?

AJELET GUNDAR–GOŠEN: Ovaj roman je zasnovan na stvarnom događaju koji se dogodio u mojoj zemlji, Izraelu. Glavna junakinja, Nofar, obična je tinejdžerka koja radi u poslastičarnici. Desetine mušterija dolaze u radnju svakog dana, ali niko ne obraća pažnju na Nofar: ona nije jedna od onih devojaka na kojima se oko zadržava. Nofarin svet se potpuno menja kada je bahata mušterija uvredi i ponizi. Nofarin plač upozorava komšiluk, a na njeno iznenađenje svi su uvereni da je taj čovek – ogorčena bivša rijaliti zvezda – pokušao da je seksualno napastvuje. Nofar se uživljava u ulogu seksualne žrtve i počinje da laže. Iako sam promenila mnogo detalja, ipak sam se držala osnovnog psihološkog pitanja koje me je proganjalo otkako sam čula za ovaj slučaj: šta motiviše jednu devojku da ovako laže?

U romanu Lažljivica i grad pokušala da promenim uzvičnik u znak pitanja. Umesto da vičem “Ovo je žrtva!” i “Ovo je predator!”, pitam – “Ko je žrtva? Ko je predator?” Mislim da je književnost uvek zanimljivija kada nema pozitivnog i negativnog lika, već se u svim likovima ispoljava i dobro i loše.

Klinička ste psihološkinja. S obzirom na to da su lažne optužbe za silovanje zapravo izuzetno retke, koliko je vaše iskustvo u psihologiji uticalo na odabir teme za ovu knjigu?

Dok sam radila kao terapeutkinja susrela sam se sa mnogim slučajevima seksualnih napada koji su prećutkivani, ili sa žrtvama kojima je uskraćena podrška koju su zaslužili i koja im je bila neophodna. Međutim, takođe sam shvatila da postoje i drugi, vrlo retki slučajevi, u kojima dihotomija žrtva-napadač nije tako jasna. Zainteresovali su me ovi retki slučajevi.

Pre pokreta #Metoo, žena koja je bila dovoljno hrabra da prijavi seksualno nasilje često je nazivana “lažljivicom”. U #Metoo eri, naša feministička svest zahteva od nas da verujemo ženama. Žena koja izmišlja da je napadnuta smatra se psihopatom, ili se veruje da je reč o nečemu što se ne događa, što su izmislili muškarci. Ali ove žene postoje. I nisu psihopate. Upoznala sam jednu od njih. I ona ima priču koju treba čuti.

Sebe smatram feministkinjom. Kao većina žena i ja sam iskusila seksualno uznemiravanje na radnom mestu i nikada se nisam žalila. Osećam da je jedna od stvari koja me je ućutkala strah da će ljudi reći da izmišljam, kao što to često rade u Izraelu. Ipak, napisala sam priču o devojci koja “izmišlja”. Kao feministkinja znam da je uobičajena reakcija muškarca optuženog za seksualni napad “Ona je sve izmislila!” – i besna sam zbog toga, a istovremeno, kao književnica, biram da napišem priču o takvoj devojci. To je retka situacija, ali može da se dogodi, a ja odbijam da sebe, kao spisateljicu, ograničim zbog političke korektnosti. Dostojevski ne kaže da su svi studenti ubice, Nabokov ne kaže da su svi muškarci pedofili, a ja svakako ne mislim da sve žene izmišljaju napade.

Kada je Lažljivica i grad izašla u Izraelu jedan novinar mi je rekao da je trebalo da sačekam i da još ne objavljujem roman. “Vi štetite feminističkoj borbi”, rekao mi je. Uvek je lepo kada vam muškarci naređuju o čemu da pišete. Ipak, narednih nedelja sam se pitala da li sam loša feministkinja.

Pišete o moći žrtve i primećujete da “kada žrtva ima lice, priča je jača”…

Rijaliti zvezda ponižava Nofar rečima, a ona kasnije koristi svoje reči da se obračuna sa njim. Svi znamo da neki od najvećih bolova koje smo doživeli nisu bili fizički, već su bili izazvani rečima koje nam je neko uputio. Nofar je na dnu gradskog lanca ishrane – bucmasta devojka. Ona je žena i smatra se slabom, ali koristi svoju slabost da dobije novi oblik moći – jedini koji joj je dostupan – moć žrtve. Prvi put u životu Nofar se našla u centru pažnje. Podrška koju dobija od zajednice pretvara je u neku vrstu Pepeljuge, pošto prodavačica sladoleda postaje medijska princeza. Ali magija iza ove priče o Pepeljugi potiče od Nofarinih reči o seksualnom napadu koji se nije dogodio. Uvek mi se sviđala priča o Pepeljugi, ideja da se odjednom možeš pretvoriti u nekoga značajnog, pa sam želela da stvorim mračnu verziju Pepeljuge. A u Lažljivici i gradu magija društvenih mreža, koja čistačicu pretvara u princezu, jeste mračna magija – magija laži.

Slobodno vreme Nofar provodi uglavnom na društvenim mrežama ili gledajući TV serije. Da li ona uopšte pravi razliku između istine i laži? Može li tu umetnost nešto?

Želela sam da istražim osnovnu ulogu koju laž igra u našim životima: ponekad je laž materijal od kojeg je napravljena nacija. Ponekad je ona lepak koji održava nečiju vezu. Kao što sugerišete, umetnost može biti način da se kroz izmišljenu priču otkrije skrivena istina. Ponekad je laž mnogo stvarnija od “istine”. Na primer, kao psihološkinji snovi su mi zanimljiviji od dnevnih događaja. Snovi nisu istiniti, ali saopštavaju prave želje i strahove daleko više od objektivnih činjenica. Kada pacijent laže o nečemu, osećam da je laž još važnija od istine, jer laž ukazuje na stvarnu želju ili na istinski strah. U lečenju laž često otkriva istinu koja je bila toliko nepodnošljiva da čovek jednostavno ne može da se nosi s njom. Najbolji način da saznate najvažnije skrivene aspekte života pacijenta je da ga pitate o čemu bi lagao.

Kakav je odnos istine u laži u stvarnosti, a kakav u pisanju?

Lažljivica i grad je priča o tome kako jedna mala laž može napraviti ogromnu razliku. U svetu postistine vrisak jedne devojke može da natera ceo grad da tvituje i urliče. Termin “postistina” obično se odnosi na današnju politiku, kada su stvarne i objektivne činjenice manje važne od emotivnih argumenata. Ovaj globalni fenomen prisutan je i na ličnom planu, u Lažljivici i gradu. Nikoga nije briga šta se zaista dogodilo – svi samo žele dobru priču. Konzumiramo priče kao što konzumiramo čokoladu. Volimo da je gorko-slatka i nije nam bitno odakle je, da li je neko patio dok ju je pravio ili kako ona utiče na naše zdravlje. Kao što ljude ne zanimaju stvarne činjenice o eksploataciji radnika u fabrikama čokolade, nije ih briga ni za eksploataciju “tvoraca priča”.

Volimo “dobre” i “loše” likove, priče sa žrtvom i predatorom. Stvarnost je komplikovanija od onoga o čemu čitamo u vestima. Da li je Nofar – devojka koja je izmislila priču – loša osoba? Ona je učinila užasnu stvar, ali nisam sigurna da je loša osoba. Kao društvo, mi mrzimo laži – osim ako nam ih ne saopšte pripovedači. Dajemo Džejmsu Bondu dozvolu da ubija, a autorima dajemo dozvolu da lažu. Pisci su profesionalni lažovi – ali su i profesionalni istinoljupci. Vezujemo se za priče jer nam one ponekad govore istinu o nama samima u mnogo većoj meri od onoga što se “stvarno dogodilo”.

Dvoje glavnih likova, Nofar i Lavi, osećaju da nisu ispunili implicitna očekivanja svojih roditelja. Da li mislite da se uloga roditelja, s uplivom novih tehnologija, promenila i da li je danas postala zahtevnija?

Kao majka, pitala sam se šta bih uradila da sam otkrila da je moja kći izmislila takvu laž. Prva reakcija bila je da bih je odvela u policijsku stanicu i tako stala na kraj toj priči. Ali da li je zaista tako jednostavno naterati svoju kći da prizna laž, imajući u vidu reakciju javnosti sa kojom će morati da se suoči? Lažljivica i grad je i priča o majci i odlukama koje roditelji moraju da donesu. Danas, u javnom govoru, preovladava želja roditelja da im deca budu srećna. To se mnogo češće čuje nego želja da oni postanu dobri ljudi. Možda je to zbog porasta individualizma i opadanja uticaja “velikih ideologija”.

Kao majka pitam se – ako bih otkrila da je moja kći izmislila takvu laž – da li bih više marila za osobu koja trpi posledice te laži, ili za posledice koje će lažljivica morati da ima ako prizna? Mislim da se književnost uvek vraća na ovo pitanje: šta znači biti čovek? Koje moralne odgovornosti nosimo sa sobom? Postoji li nešto veće od želje da se bude srećan? Da li želimo da odgajamo dobru osobu, ili želimo da odgajamo osobu koja se oseća dobro?