Oda zaturenoj lepoti svedenosti

Nedavno je, a povodom 25. rođendana tog planetano popularnog hita, doduše na bis, pukla bruka u vezi sa filmom Veštica iz Blera (The Blair Witch Project) – naime, troje glavnih glumaca ponovilo je optužbe/jadikovke da su mahinacijama producenata, a posebno kasnijih vlasnika prava, zakinuti za ozbiljan novac od tog filma koji je uz budžet od samo nekoliko desetina hiljada američkih dolara zaradio čak četvrt milijarde iste valute, te da su za svoj trud i doprinos dobili praktično džeparac. To neka ostane esnafska muka, a mi možemo da se podsetimo sledećeg na temu tog filma: premda to nije bio prvi horor uz koji bi s punim pravom mogla i trebalo da ide pododrednica found footage (pronađen snimak) – jer prvi film tog jeftinijeg ali u isti mah zahtevnijeg izraza svakako je Deodatov Canninbal Holocaust – Veštica iz Blera jeste film koji je temeljno redefinisao ponajpre žanr u okviru kog je nastao i u sklopu kog se i dalje šepuri kao jedno od prevratničkih dela. Prilikom jednog od ranijih jubileja, reditelji tog filma Merik i Sančez istakli su da je taj izraz, osim što je bio skromna prečica da se taj film uopšte i desi, bio i najpodseniji, a da je sveukupna estetika (POV, to jest point of view – tačka gledišta, ugođaj kućnog videa, drhturava kamera sa ramena, sinkopična montaža, lo-fi kao ključna estetska paradigma, VHS verizam), u stvari, bila najprikladnije ruho za tu priču sa mikrozapletom, a sa opštim ciljem da se na velika platna prenese užas opstanka u neuslovima.

foto: promo

Ovde se stiže do poveznice sa bioskopskim novitetom od ovog četvrtka i istinskim čudom od filma, i to ne samo mereno aršinima za ovdašnje pregaoce i njihova filmska dostignuća; film 78 dana predstavlja celovečernji igrani prvenac mlade srpske rediteljke (delimično obrazovane i u SAD, toj i dalje prestonici found footage izraza) Emilije Gašić (1991), u tom slučaju očito nadahnute i motivisane ličnim uspomenama i traumama iz formativnog perioda. I ovde, nalik gorepominjanom klasiku potpuno različitog žanrovskog i ostalog ustrojstva, imamo rudimentaran zaplet – tri malodobne sestre u seoskoj kući, sa već izraženom strašću ka toj igrariji, a nakon očeve mobilizacije, beleže svoju i porodičnu svakodnevicu tokom narečenih 78 dana NATO agresije na Srbiju i Crnu Goru. U pogledu tretmana običnog i stvarnosnog, ovaj film Emilije Gašić čini kompatibilnu celinu sa Đorđevićevim Za danas toliko, u smislu da svakodnevni život, uz podosta praznog hoda, neuzbudljivih segmenata, izlišnih nadgornjavanja i ubeđivanja pa i eholalija u jednom običnom, a ovde ne nužno mirnodopskom danu, ima biti izveden pred oko kamere (a onda i gledaoca-namernika) u svoj svojoj jednostavnosti, nedorečenosti, katkad i profanosti, a da to ipak ne bude tek puka romantizacija i objektivizacija nečega u čemu uzbuđenja i uzbudljivosti obično nema ni u tragovima. Jednostavno, slično Đorđeviću iz iste ove kalendarske i kinematografske godine, Emilija Gašić kroz 78 dana nastoji da fokusom na obično iz života neznatnih civila iznađe filmski ekvivalent onoj tihoj i tananoj lepoti življenja, neretko potpuno skrajnutoj a posebno stigmatizovanoj u filmu u društvima (površnih i sve površnijih i onda i još površnijih) spektakala. Dakle, i 78 dana, ali u drugom stilu i maniru, povrh svega ostalog, sebe nameće i kao svojevrsno ljubavno pismo upućeno na poviše adresa, odnosno nadahnuća – naturalističkom filmskom izrazu, porodičnoj bliskosti i toplini, filmu kao jednom od pojavnih vidova intimnih i jasno intimistički intoniranih dnevničkih zapisa, ali i oruđu u stalnoj borbi protiv zaborava, i na mikro i na makronivoima.

foto: promo

Ovde dolazi do razilaženja između ta dva filma, i, naravno, dobro je što je tako, i to ne samo stoga što je upitno koliko ovde ima čak i verziranijih filmofila sa do te mere izgrađenim ukusom da pojme i umeju da cene taj nekako uvek eluzivan spoj nedvojbenog arthaus profila i sasvim opravdanog poriva da se istovremeno stvori i dovoljno komunikativan (i, dabome, emotivan) film, lišen i najbleđeg cinizma, cinizma prema priči, idejnom ustrojstvu te iste priče, njenim akterima, a na koncu i cinizma prema pretpostavljenom ili pak realnom gledaocu.

Dakle, 78 dana ovde stupa na svojevrsno minsko polje po pitanju izabrane forme, ali na kraju izlazi kao pobednik iz većeg broja bitaka koje je valjalo izvojevati na tom dugom i neizvesnom putu ka ciljanoj estetizaciji atipičnijeg vida. Konkretnije, autorka 78 dana odvažno se odlučila da čitav film, i to krajnje konsekventno i nadasve artikulisano, sprovede u delo u formi pomenutog obrasca zvanog found footage, odnosno u maniru VHS tehnike, koja je, ako treba podsećati na to, i dalje bila najdostupnija i najdominantnija forma u “epohi” u kojoj se zbiva radnja ovog filma. Ovde je kanda neophodno precizirati da se, izuzmemo li Vešticu iz Blera i tek nešto hitrih “epigona”, found footage retko javlja kao sveobuhvatan pristup celim tokom filma, nego je mahom povremeni ukras ili eksces. Razlog je jednostavan – teško je stvoriti ubedljivu situaciju u kojoj bi se akteri priče neprekidno snimali, ispovedali i stupali u interakciju ispred kamere koja ne mora nužno biti prikrivena, a tu je, kao pokrupan kamen spoticanja i mimo jeftinije produkcije barem krajem prošlog veka, i tehnička zahtevnost tog pristupa u kontinuitetu.

foto: promo

Dobra vest je što su Emilija Gašić i ekipa junački izašli iz tog megdana sa samonametnutom formom; taj okvir intimnog i intimistički obojenog porodičnog dnevnika ovde zbilja radi u korist i priče i projektovane atmosfere, a naoko obična priča o običnim ljudima, a ponajpre malim ili mladim i svakako nežnim dušama koje moraju da bitišu i nose se čak i sa efemernostima svakodnevnog života, u 78 dana definitivno funkcioniše i kao oda pomalo zaturenoj lepoti svedenosti, u čijem je središtu i srcu i dalje učinkoviti naturalizam. Osim toga, autorka uspeva da stvori upečatljivu a veristički postavljenu iluziju porodične bliskosti (uključujući tu zaludne ali neizbežne sukobe oko trivijalnosti), gde posebno treba čestitati nehinjenom glumačkom šarmu i nervu četiri devojčice čije zgode i trenutke dokolice mahom i pratimo budnim okom te ljubopitive i neumorne kućne kamere, dok ravnotežu sasvim prikladno i nenametljivo održava iskusniji deo glumačke podele (Jelena Đokić, Goran Bogdan, Pavle Čemerikić).

Međutim, taj izabran estetski i stilski okvir, sa kojim je autorka delimično uspešno izašla na kraj, ipak je bio i snažna prepreka da se ova živopisna i uverljiva crtica iz dimenzije svakidašnjeg dodatno razmahne u aspektu emocionalne potentnosti. Ili je u toj ravni izbor Emilije Gašić bio tvrdokorniji vid takozvanog understatementa, tj. ciljane suzdržanosti? Što se ideologije pak tiče, od nje ionako nema bekstva, baš kao ni pred fatumom koji će se i pri kraju ove filmske priče očitati u svoj svojoj nepokolebljivoj arbitrarnosti, i u toj se dimenziji značenja autori ovog filmskog ostvarenja drže svesne i hladnokrvne diskretnosti – kontekst je implicitno dat a ipak istovremeno kristalno jasan, te u žiži ostaje ono što je, premda načelno opštemestaško, počesto i bezočno skrajnuto, a to je istorija privatnih života, ovde u brižnom i pravovremenom zagrljaju VHS kamere.

foto: promo

I kada kucne čas da onaj metaforični kantar pokaže što precizniju meru dostignuća i dometa, 78 dana biva vrlo, vrlo dobar mlad i hrabar film, podvig koji to zbilja jeste, i na kraju ove zaključne pohvale – i dovoljno sugestivan nagoveštaj, ako kismetske pravde bude (jer zanat je već tu), jedne ozbiljne autorske karijere, nesporno vredne praćenja.