Oda krhkosti duše i jezika

Svaki je kino repertoar u verovatno ama baš svakom trenutku puki slučaj distributivnih, prikazivačkih i odabrano-uslovljenih okolnosti, ali katkad nam iole detaljnija analiza samo noviteta u bioskopskoj ponudi pruži podsećanje na šizofrenost našeg kolektivnog postojanja i u širem egzistencijalnom okviru. Uzmimo za primer vikend za nama – u bioskope Srbije pristigli su: raskošni ali suštinski nepotreban prednastavak nekada uspešne distopijske franšize Igre gladi, francusko-belgijska plesna arthaus drama na alžirske teme Hurija, srpski rokumentarac YU grupa – Trenutak sna, tehnofobični britanski psiho-triler T.I.M., te svakako najvaljaniji i najprivlačniji novi naslov – Na brodu Adaman iskusnog autora Nikole Filibera, tokom zime za nama nagrađen Zlatnim medvedom za sveukupno najbolji film Berlinskog filmskog festivala. Ta hiperekletična (naravno, posve nenamerna) šizofrenost aktuelne kino ponude intrigantnu rimu je našla upravo u poslednjem pomenutom naslovu.

Kako i otkud to? Na prvi pogled jednostavno – ovo je opservaciona dokumentaristička priča o psihijatrijskoj ustanovi pozicioniranoj na ukotvljenoj barži na Seni u Parizu, osnovanoj 2010. godine, a osmišljenoj po sugestijama lekara i korisnika usluga pomoći i podrške koje se tamo pružaju. Jer, nimalo iznenađujuće, tamo okupljene očito izmučene duše na izdisaju ne samo metaforički shvaćenih snaga ukazuju na širok i nijansama i podsojevima bogat raspon duševnih i psihičkih oboljenja koja je krajnje lako zamisliti kao nešto prisutno, možda i ukorenjeno i na ovdašnjim adresama i u ovdašnjem kontekstu, ma koliko on načelno ne bio saobrazan pariskim socioekonomskim i drugim okolnostima. Kako nas istorija čovečanstva nepokolebljivo i istrajno uči, bol je univerzalna kategorija, a sva raslojavanja unutar njega i njegovog prepoznavanja i poimanja samo su nijanse kojima barataju oni istrajni u tome da stvari dodatno i dodatno pojašnjavaju, preciziraju i ilustruju novim i novopristiglim primerima. I upravo tako – u filmu (dakako, odličnom) Na brodu Adaman, bez ijednog primera zalaženja u zvanične anamneze pacijenata-sagovornika filmske ekipe, pred očima gledalaca tka se slika univerzalnog bola sa posledicama u sijaset pojavnih oblika, ali sa željom za spokojem i isceljenjem, što je opet lako i pojmljivo na različitim geografskim i društvenim koordinatama. Već to ovaj film Nikole Filibera čini dobrodošlim delom, a pritom i integralnim delom sveže bioskopske ponude – naprosto, kroz sve gorenavedene žanrovski, stilski i na druge načine međusobno različite filmove provejava taj strah od gubitka identiteta, koji je, kako nas hitre psihološke istine podučavaju, uz strah od smrti, definitivno jedan od najprobitačnijih i najzastupljenijih strahova. Mada se to, sva je prilika, nekako i podrazumeva (imajući profil i autora i filma u vidu), a premda u potpunosti lišen čak i bledih primesa aktivističke oblande, ovaj je Filiberov film, povrh svega drugog, i rečito i sveobuhvatno podsećanje na moć i značaj empatije, odnosno, onoga što je i dalje zbilja ostalo i preživelo u korenu iza tog danas suštinski semantički potrošenog i popraznog koncepta.

Osim o empatiji, ovaj film progovara i polemiše sa pojmom granica koje su dragovoljno i/ili sudbinski prekoračene; akteri ove Filiberove živopisne dokumentarističke povesti u nekom su trenutku očito iskoračili van omeđenih okvira, evidentno nespremni da se nose sa onim što će tamo zateći. Druga opcija, zapravo, drugi ekstrem je, naravno, građanska krotkost i uprizorenost ogromne većine nas odveć bojažljivih da preispitamo te kognitivne graničnike i ukupne potencijale i naših duša i naših psiha. Kako je u nadaleko čuvenim Razgovorima s đavlom (prevela Slobodanka Poštić, objavila zagrebačka Zora, davne 1983. godine) naveo Lešek Kolakovski: “… znati savršeno granice znači prekoračiti ih spoznajom, dotaknuti granicu, to onda znači dotaknuti ono što se nalazi s onu strane granice.” Prave i dalekosežne spoznaje su osvedočeno bolne, a ovo je film i o tome – o prikrivenoj i najčešće prokazanoj lepoti bola, izniklog iz krhosti duše koja će neizbežno u jednom trenutku krenuti da istinski pati, a da je najteže spoznati ono u toj postavci stvari najosnovnije i najpotrebnije – koliko boli i koliko patnji smo kadri da iznesemo na vlastitim plećima, ali i da otvorimo um ka mogućnosti blagotvornih spoznaja koje bi na kraju puta iz tog rasula ipak mogle da se izrode. S tim u vezi jedna izrazito važna napomena – Filiber i ekipa vode razgovore i detaljistički beleže grupnu dinamiku pacijenata a da film nijednog trena ne zabasa u virove i mulj nikada opravdanog misery porna (što će reći – filma koji se eksploatacijski ostrašćeno odnosi prema jadu/čemeru/mukama ove ili one podvrste). Možemo da produžimo i koji korak dalje pa da ukažemo i na to da se ovaj film nijednog momenta ne bavi pitanjima, tegobama, neizbežnošću društvene stigme koja zna da bude pratilja takvih stanja. Nasuprot tome, Filiber nudi nepatvorenu toplinu, toplinu sapatnje, ali i toplinu iskrenog ljudskog dodira, sve i da se brzo istinski ogoli i na površinu izroni njegova suštinska jalovost, odnosno nepobitna nemogućnost da zbilja vida i pomogne u zaceljenju.

Filiberovi akteri, nasuprot očekivanjima, pokazuju vitalistički zdrav razum, jer podno njihovih poprilično konfuznih verbalnih tirada i mahom gorljivih ispovesti stiče se jasan i dovoljno snažan utisak da oni žele da ozdrave i da su spremni na žrtve nužne na tom neizvesnom putu. A na to se nadovezuje impresija da je Na brodu Adaman istovremeno i svojevrsna oda krhkosti jezika, ne tako retko nedovoljno sposobnog da isprati te korenske damare napaćenih duša, a uz jasnu svest barem nas kao gledalaca sa sigurne distance da je jezik možda i jedino preostalo oružje koje ima ikakve realne šanse za pobedu u tom mučnom boju sa vlastitim demonima i nedostatnostima.

Ukupno uzev, ovo je odličan i izrazito referentan film (ne samo zbog ovih poslednjih leta medijski potencirane i inače rastuće svesti o važnosti mentalnog zdravlja), kome na putu ka neupitnoj i besprekornoj najvišoj oceni stoji utisak koji stiže iz prikrajka – u slučaju ovog filma makar se povremeno dovoljno jasno nazire formula koju je Filiber primenio u svom ranijem, ipak superiornijem (takođe dokumentarističkom) delu, filmu Kuća radija, koji je takođe kroz dramaturšku strukturu skrajnute a dinamične košnice preispitivao granice jezika i ostalih zvukova. A oba filma, uz to, vezuje i svest o neizbežnom kraju krajeva vremena – u Kući radija kroz snažnu vezanost za ideju značaja (visoke/elitne) kuture u eri sveopšte brzopoteznosti i poroznosti, u Adamanu, recimo, i u srčano otpevanoj pesmi La bombe humaine (Ljudska bomba) benda Telefon, koju izvodi jedan od pacijenata na samom početku ovog, ponovićemo, vrsnog filma i bitnog dokumenta današnjice.