Najvernija tv publika prema mnogim istraživanjima su – deca. Televizije im tu ljubav različito vraćaju – uglavnom mućkovima. Glavno je da deca počnu da pevuše hitove, da obuku majice sa imenima sponzora, da okreću one brojeve telefona sa skupim impulsima, a za uzvrat će moći da pozdrave familiju i sve koji ih znaju. Pink je subotom uveo dečije izdanje raspevanih amatera (Niko kao ja) koje nosi naslov „Pop rock klinci“. Istina, poneka tinejdžerka i otpeva pesmicu na engleskom, ali deca piče polunarodnjake, sve uz živu muziku. Brkati Kanal stanovite braće već najavljuje da će pokrenuti novu emisiju – treba li reći po licenci – gde deca imitiraju svoje idole. Što bolje imitiraš, dalje ćeš dospeti, pa se prvo nadmećeš u zemlji, a posle se nadmećeš u inostranstvu. Druga deca glasaju za tebe ako im se sviđa tvoje imitiranje. Fora je stara koliko i Minja Subota. Svaki tobogandžija pamti rubriku „Mali imitatori u kojoj su se deca krvila za Bambi nagrade. Danas Minja guli nemilu tezgu na Dečijem kanalu – opet neke toboganske igrarije, samo u bednoj scenografiji i pod surovim diktatom sponzora. Zato je hrvatski izraz za tezgu dosta prikladan – kuruza.
Nije bolje ni u Evropi, nemojte da se zavaravamo. Video sam izvesnog mutanta od sto kila, ceo izblajhan, pod umetničkim imenom DJ OTCY, ima šou na jednom nemačkom satelitskom kanalu. Kreatura peva, deca pljeskaju ručicama, a hit se zove „Burger dance“. Ceo tekst je ponavljanje McDonalds, Pizza Hut i oni pilići iz Kentakija. Nije u pitanju antiglobalizam, verujte – samo zdrav razum.
A nekada, nekada su u Srbiji, naročito uz Moravu, deca stalno viđala zmajeve i vampire. Danas su to dede i babe, pa evociraju uspomene na TV NS. Niko mator nije imao ta paranormalna iskustva, a današnja deca ne pominju ni veštice ni vampire. Valjda se navikla na manijake, kriminalce, političare i pomenute estradne umetnike. Iskreno se nadam da će oni svojim unucima prepričavati kako su kao mali na televiziji (ili daleko bilo uživo) videli čika Slobu, ili recimo čika Mrku. Eto, ja ga video na Košavi – pričao onim svojim baritonom o legalizaciji bespravne gradnje. Koristi čovek istu terminologiju, šamare više ne lupa, ali vidi se – razume se u vlast. U tom čudesnom svetu srpske politike (Mrka samo glasno razmišlja i govori ono što drugi nespretno uvijaju) porez se – uzima, izbori – daju il’ ne daju, predlog se – progura, itd. Možda bi pre godinu dana malo parao uši, ali danas ništa ne smeta – već smo navikli. Možda se ni deca više ne boje tog čike.
Dok ovih večeri redovno obnavljam gradivo iz „Otpisanih“, shvatio sam da posle te serije nema šanse da smo ostali normalni. Ti ilegalci su žešće podmetali nepartijcima, deci, a oni se krili u stanu predratnog generala. Pošto su to apsolutno živi likovi u mašti (mojoj i mojih prijatelja) pitanje svih pitanja je šta je bilo posle rata? Tihi (što se cima od Komiteta), on je završio u SUBNOR-u, smuvao se sa Marijom, Mrki je posle bio akademik i član SPS-a, a jedino je možda Prle ostao bez privilegija zbog partijske nediscipline. Agent Mikula je posle godina egzila možda završio na Ravnoj gori. E, moji otpisani!
Zgodan način da zaradite nagradu, a beba ste i ne znate da hodate – jeste da učestvujete u emisiji „Ovo je Srbija“. Pošto je RTS sišla u narod, čuveni serijal se snima po turističkim atrakcijama naše zemlje. Eto u Vrnjačkoj banji, tri bebe su učestvovale u trci u brzom puzanju. Imale su majice sponzora, pripremljenu stazu, objektivnog sudiju i majke koje su ih mamile da puze ravno ka cilju. To da se u životu stremi ka cilju – to mogu da razumem, samo imam problem sa puzanjem – da se deca mnogo ne naviknu.
Na kraju – ekskluzivitet domaće privatizacije za koji sam čuo u vestima televizije B92. U okolini Šapca, neki Englez je kupio jezero za manje od pet miliona dinara pod firmom – šljunkare. Tu je pre 20 godina stvarno bila šljunkara, ali posle postalo jezero sa čistom, gotovo pitkom vodom. Prvo, to je za Engleza džabalesku, mislim, ako već nije pravi budža pa da kupi ostrvo u Karibima. Drugo, uopšte nije loša ideja to sa prekrštavanjem. Evo, ima starih robnih kuća (oni relikti iz sedamdesetih), koje bih ja kupio kao montažni objekat, da ne kažem kiosk (uz mogućnost proširenja). Brdo mu onda dođe – gomila neobrađene, da ne kažem zaparložene zemlje, a potočić – presahli rashlađivač piva. Sve je stvar ugla posmatranja, ali i ljudskog dogovora.
