Zafir Hadžimanov je jedan od onih ljudi s kojima se može pričati za novine i bez aktuelnog povoda: deo je ovdašnje estrade i kulture 45 godina, za to vreme je dobio mnogo glavnih nagrada na festivalima zabavne muzike, pesma Bio je maj jedna je u nizu koje su postale antologijske zbog njegove interpretacije, snimio je desetine ploča, pevao svuda po svetu pa i u pariskoj Olimpiji i moskovskom Boljšom teatru, po njemu se pamti nekoliko mjuzikala. Najnoviji, Jadnici u Madlenianumu, jedna je od najgledanijih beogradskih predstava, autor je mjuzikla Halo buđenje postavljenog u Skoplju, igrao je u gledanim filmovima, njegova poezija je hvaljena i nagrađivana, lepota makedonskog melosa nalazi se u verovatno svim pesmama koje komponuje, postavljen je za počasnog ambasadora makedonske kulture u Srbiji – i nekako, ima se utisak da Zafir stalno nešto radi i da je stalno tu. Pa ipak, neposredan povod za razgovor s njim jeste objavljivanje koncertnog DVD-ja Zafir i sin, i najava njegove knjige Raspevane pesme koju će Zavod za udžbenike objaviti do ovogodišnjeg Sajma knjiga.
„VREME„: Koncert snimljen na novom DVD–iju deluje kao zbirka pesama koje su vaš zaštitni znak, ali i kao autobiografija. Na njemu osim što pevate i govorite svoju poeziju, pričate o sebi, o slavnim festivalima diljem Jugoslavije, o vašoj supruzi Senki Veletanlić, svom ocu etnomuzikologu i porodici iz koje potičete… U svemu tome, sve vreme, prati vas na klaviru Vasil, vaš sin i naslednik muzičke tradicije Hadžimanov.
ZAFIR HADŽIMANOV: Moglo bi se reći da je ovaj DVD moj amanet, neko svođenje računa. Evo, da objasnim: ja sam, u ovim mojim godinama, dostigao nivo da mi niko ne treba na sceni osim jednog dobrog gitariste ili pijaniste koji će da me prati, a da ja sobom, svojim glasom, manirom, posvećenjem, dočaram sve ostalo: sve filharmonije sveta, sve violine sveta, sve gajde sveta, da se sve to čuje i donese u tom jednom jedinom usamljenom glasu. Smatram da je vrhunac umeća postići najlepše pomoću jednostavnosti. Pogledajte, na primer, platna Miroa: četiri linije u četiri boje, a platno prepuno – suza nema gde da kane. Dakle, kad se u toj mojoj fazi pojavio Vasil, mlado čeljade, izvanredan interpretator, i kad je počeo da prati to što je radim, kad je u našim koncertima bilo sve više i više sadržine a sve manje i manje efekata, pomislio sam da je red da nešto od toga i zabeležim, da ostavim amanet. Naravno, kako to biva, tu su se pojavili fini momci iz „Take it or leave it records“ i realizovali tu moju želju, moju muzičku ličnu kartu.
U pesmi Teatar, koju ste napisali i komponovali, kažete „moj život je teatar„. Da li biste ga tom istom metaforom opisali i u realnosti?
Da, ali ne samo zbog sticaja životnih okolnosti nego i – namerno. Pozorište je moje životno opredeljenje, na kraju krajeva ja sam diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti, ali se nisam zadržao u njemu nego sam otišao u čergare, u muzičare-čergare. Međutim, ispostavilo se da ja od svakog nastupa, pa bilo to u podrumu, na stadionu ili u koncertnoj dvorani, pravim teatar, da svaku numeru pokušavam da pretočim u teatar. Dobro je što još ima ljudi kojima je stalo do scenskog govora. Malo smo se previše zaglibili u mulj koji se zove pošto-poto-bogat, pošto-poto-zvezda. Svašta se radi da bi se to postiglo, svačega smo se nagledali i bez ovih „farmi“ i „velikih bratova“. Izraslo je ogromno pleme, da ne kažem krdo, publike koja nema nerava da čuje bilo šta drugo osim onoga što vidi i čuje na prvu loptu.
Vi ste brzo, a čini se i lako, postali zvezda: 1965. godine na festivalu u Opatiji dobili ste prvu nagradu a u Zagrebu treću, da bi vas već iduće godine u Splitu najavili kao veterana.
Tako vam je to u šou-biznisu. Svi oni koji od vašeg uspeha mogu da imaju koristi: kompozitor, tekstopisac, aranžer, producent, izdavač, svi nastoje iz sve snage da što više nastupate zato što se parica vrti ekspresnom brzinom. Postao sam zvezda u zemlji od dvadeset i nešto miliona ljudi i svaki dan sam mogao da imam dva do tri koncerta. Sada najveće zvezde i u jednoj i u drugoj i u trećoj zakrpi onoga što je nekada bila Jugoslavija moraju da idu „preko“ da bi dosegle skor koji smo Senka i ja dostizali u Jugoslaviji. Naše turneje su trajale po dva meseca, iz večeri u veče, pa na to si imao Sovjetski Savez, a na sve to i celu gastarbajtersku Evropu, Australiju, Kanadu, Ameriku. Bilo je to izvanredno… Moja životna storija se sastoji od uspeha u mladosti, srednje faze kada je trebalo odbraniti to što si do tada osvojio, što je bilo dosta teško zato što se veterani dočekuju sa pitanjem „dokle ćemo da vas gledamo, treba nam nešto novo“, i sadašnje faze kad me kao nekog ko je poznat i uspešan pozovu u neki projekat kad niko drugi ne može ili neće. Ja naravno dođem, i pokupim lovorike.
Verovatno aludirate na mjuzikl Violinista na krovu u Srpskom narodnom pozorištu? Zna se da je najnovija vaša uloga, lik Žana Valžana u Jadnicima, bila baš vama namenjena…
Da, Dejan Miladinović, umetnički direktor Opere Madlenianum, tražio je da ja igram glavnu ulogu. To je, verujte, osećaj koji se ne da opisati. Inače, lik mlekadžije Tejvjea u Violinisti je, izgleda, iako mi nije bio namenjen, ipak mene čekao. Sve je počelo, nećete verovati, još 1965. godine, kada je profesor Bajčetić odabrao nekoliko studenata glume i poveo nas u Njujork, na poziv tamošnje akademije. Mi smo tamo učili, družili se, ali i svake večeri gledali predstave po Brodveju. Većina su bili mjuzikli. Ja sam tada već bio pevač, i to pevač s nagradama, pa je normalno da me je mjuzikl zanimao više nego druge iz grupe. Čim smo odgledali Violinistu, rekao sam da ću jednog dana, sigurno, igrati Tejvjea! I, prošle su godine… Jednog dana, ćaskam ja sa Dejanom Penčićem Poljanskim baš pre nego što je otišao u Srpsko narodno pozorište za upravnika. Kaže mi da tamo spremaju Violinistu, ali i da su sve uloge već podeljene. „Nema veze, sarađivaćemo mi, videćeš“, odgovorim mu ja. I, tako je i bilo: za mlekadžiju Tejvjea bio je određen bariton, i posle nekoliko proba shvati da to nije za njega. Penčić onda pozove mene, i ja spremim ulogu za dvadeset dana! Posle toga igrao sam Tejvjea još devet godina u Novom Sadu, i jednu sezonu u Bostonu! Kao i ova, i ta priča o Bostonu je priča o slučajnosti, a počinje kad su me pozvali da igram glavnu ulogu u filmu Pre kiše zato što se činilo da će je Rade Šerbedžija, kome su je ponudili pre mene, odbiti. Međutim, on se predomislio, a ja, kako bih se malo utešio, otputujem u Boston da prisustvujem diplomiranju mog Vasila. Uveče, na proslavi, kaže mi kuma da za društvo otpevam Tejvjeovu ariju, ja to naravno prihvatim ne znajući da je u sobi i direktor jednog pozorišta koje upravo počinje da sprema Violinistu. Ukratko, sutradan su me pozvali na probu da igram Tejvjea! Eto, tako je to bilo! Da li se još nekom glumcu desilo da je dobio glavnu ulogu u američkom pozorištu samo 24 sata pošto je stupio na američko tlo?
Zašto ste se vratili?
Nisam ja imao ništa protiv da ostanem, ali tamo se igraju predstave onoliko koliko je unapred dogovoreno, i kad se spusti zavesa ti više nemaš posao. U tom pozorištu su odmah počeli da spremaju nekog Šekspira, ali za mene nije bilo mesta čak ni da izgovorim rečenicu „glumci su stigli, ser“. Kad se odigra poslednje veče tvoje predstave, preostaje ti samo da trčiš s kraja na kraj Amerike po audicijama na kojima uvek ima neko ko je bolji od tebe i ko dobije ulogu. Kad ti se to desi drugi put, ti više nemaš para da probaš na trećoj audiciji. A ovde te čekaju pozorišta, koncerti, ti si u ovoj čaršiji neko i nešto, znaš da je familija Hadfžimanov-Veletanlić tvoje ostrvo dobre nade i – vratiš se. Godinama pre Bostona, imao sam šansu da ostanem u Parizu. Nakon koncerta u Olimpiji mogao sam da prihvatim ugovor na tri godine koji mi je garantovao tri ploče godišnje, ali – nisam. Bio sam pred diplomom, čekala me je bogato plaćena turneja koncerata po tadašnjem SSSR i nisam ostao u Francuskoj. Mislim da nisam pogrešio: koliko bi mi trebalo vremena i umeća da ubedim društvo po Parizu da mogu da budem njihov Aznavur? Da li bih uspeo da ih ubedim? Sumnjam. Možeš ti u Rusiji da budeš Đorđe Marjanović, ali ipak nikad nećeš biti ni Visocki ni Bulat Okudžava! Nikad nećeš biti krv njihove krvi! Koren iz kog sam iznikao mi mnogo znači. To tlo pod nogama, porodica, pripadanje dedi čije prezime nosim, pripadanje drugom dedi čije ime nosim a koji je bio u pečalbi pa mi je obezbedio da mogu uzdignute glave da živim u Beogradu. Mnogo je dobro biti iz dobre i imućne porodice ma kako ti sam dobro zarađivao. Porodični pedigre je dobra startna osnova. Govoreći o mojim pričama Kiselo–veselo, Duško Trifunović je rekao da je to knjiga čoveka koji je imao 2000 knjiga u kući. I nije pogrešio. Sjajno je kad dođeš na svet sa knjigama oko sebe, između ostalog i zato što te ta i takva porodica, upravo zato što jer takva kakva je, vrati sebi.
Smatra se da ste vi uveli etno u muziku pre nego što je to postalo moderno. To je, takođe, porodično nasleđe.
Jeste, to mi je od oca. Posle njegove smrti ostalo je oko 5000 zapisa etno-muzike. Otkako znam za sebe, znam za starinske pevače i muzičare, za iskonsku muziku. Zaim Imamović, Carevac, Vasiljević – svi su oni dolazili u našu kuću, i nije čudo da sve što sam napisao ima etno-nijansu. Nije to bilo namerno, bilo je prirodno. I zato, normalno je da sam neviđeno veliku sreću osetio onog dana kada mi je u Americi moj sin Vasil odsvirao svoju kompoziciju koja mi je dobrano zamirisala na Balkan. Svi ostali muzičari koji se bave etno-muzikom uzmu staru lepu pesmu pa je prikažu na svoj način, obrade je kao citat, a Vasil komponuje novu pesmu koja je u balkanskom etnu. Ja nemam ništa protiv toga što radi Goran Bregović iako to niti volim niti razumem, zato što je on proneo Balkan po svetu, ali isključivo samo zbog toga… Znate, ranije, neke moje pesme nisu bile prihvaćene samo zato što su u etno-ritmu. Valjda sam požurio, valjda to tada ljudima još nije bilo po volji. U mnogim stvarima Senka i ja smo požurili. Na primer, prvi smo pevali u pozorištu, u Ateljeu 212. Mira Trailović nas je zvala da otvorimo scenu u Podrumu, pa smo napravili resital šansona. Mi i Stari tračeri – orkestar iz snova! Imali smo tridesetak predstava! U Ateljeu je posle igrana i predstava po mojoj nagrađenoj zbirci poezije Pas pevačica. Ali, došli su neki drugi ljudi, slavili su godišnjice Ateljea, a Senku i mene su zaboravili, nisu nas ni pozvali, iako smo mi otvorili Podrum. Čini se da bi ljudi voleli da neguju tradiciju klanja, razbijanja glava, mržnje, nacionalizma, svega što nije za negovanje, a ono što jeste, što je istorija, to bi da zaborave.
Zazvučali ste kao da se osećate zapostavljenim. Zar je moguće da se neko ko je ambasador makedonske kulture u Srbiji tako oseća?
Voleo bih da me je Dejan Mijač, Egon Savin, Gorčin Stojanović, Unkovski ili neki od poznatih reditelja pozvao da igram Mletačkog trgovca ili Falstafa. Ne moram da igram kralja Lira, ali Falstaf bi mi „legao“ maestralno. A što se tiče moje ambasadorske dužnosti, to je lukava stvar države da od etabliranih ljudi napravi počasne ambasadore čija je funkcija zapravo funkcija centra za kulturu. To je, naravno, odlično zamišljeno, ali bi realizaciju trebalo da prati logistička podrška. Takođe, sve manjine u Srbiji imaju svoje nacionalne savete osim Makedonaca i Bošnjaka: dve makedonske struje se nisu dogovorile, nije postignut kvorum, i sve stoji. Sramotno sam se osećao posle tog sastanka, strašno sam se osećao. Inače, zvanje počasnog ambasadora nije uticalo na moj život: vrata koja su mi ranije bila otvorena i danas su otvorena. Želja mi je da se moj mjuzikl Halo buđenje postavi u Beogradu. Ja sam u Upravnom odboru Pozorišta na Terazijama i znam koliko para nema, a nemaš kome da vičeš upomoć. Možda, kao ambasador, uspem da napravim međudržavnu saradnju, pa da moj mjuzikl realizuju na primer Festival Ohridsko leto i autori i glumci iz Srbije. Eto, možda će mi ambasadorsko zvanje u tome pomoći.
Priča se da pravite odlično vino.
Tamo gde sam pokušavam da budem koristan, i tom ambijentu i ljudima koji su oko mene i zadacima koje mi život u toj situaciji nametne, pa zato i nisam došao u Slankamen da pored Dunava napravim bazen. Rođen sam u Kavadarcima, Tikveš emituje mnogo toga u mojim damarima, i bilo je prirodno da u vinogradarskom kraju Slankamena napravim vinograd. Dugo su mi ga drugi negovali, ja sam sa 28 godina imao i vinograd i vikendicu, ali ne i vremena za njih, a sad znam i mogu da tih 200 litara vina koliko sam proizvedem dovedem do sajamskog kvaliteta. To je moja dika i ponos! Nedavno je bilo takmičenje vinara, i naravno, pobedio je komšija: ja imam malo nežniji i delikatniji roze od onog kakav je po ukusu žirija.
Šta su Raspevane pesme, da li su namenjene deci?
Imam puno pesama komponovanih na stihove poznatih pesnika, za ovu zbirku odabrao sam četrdeset. Biće to alternativno učilo zato što su u njoj i stihovi i note i CD. Prijatelji mi kažu da ja u svakom momentu imam najmanje tri projekta: jedan koji je upravo objavljen, jedan koji će biti uskoro i jedan koji pripremam. E pa eto, sad su to DVD Zafir i sin, Raspevane pesme, a treći ću sada prvi put najaviti: sakupio sam dvadesetak rodoljubivo-miroljubivih pesama iz Jugoslavije koje smo pevali Senka, Bisera i ja, i odlučio da ih objavim. Srećna okolnost je što sam nedavno izabran za počasnog rotarijanca, a rotarijanci se zalažu za očuvanje mira i blagostanja, pa ću im predložiti da objavimo CD rodoljubivih pesama.
Koja je vaša pesma vaš potpis?
Ima ih dve. Prva je Od ljubov ne se bega, balada iz mog mjuzikla, iz Halo buđenje, koja je „ušla“ u narod pa se sad peva kao da je narodna. To je san svih kompozitora, da tvoju pesmu prihvati narod kao svoju! A druga je prva pesma koju sam pevao javno – Kako Vardar. Eto, desilo se da su se prva i poslednja spojile.
