Od linčovanja do vinčovanja

Kada je početkom ove godine Kontraendorfin Svetislava Basare dobio NIN-ovu nagradu za roman godine, digla se na noge cela naša nacionalno svesna književna kuka i motika, potpomognuta i podstaknuta medijima, da dokaže kako ova knjiga nije zaslužila nagradu već isključivo prezir, zbog toga što je u njoj pisac „surovo nasrnuo“ na srpske literarne velikane: Desanku Maksimović, Ivu Andrića, Vuka Karadžića, Dobricu Ćosića… Nema ko se nije oglasio, samoinicijativno ili na poziv novinara, da prokomentariše roman-„bedastoću“, zaobilazeći činjenicu da živimo u poodmaklom 21. veku, i da su iza nas stoleća u kojima su pisci u svoje knjige metali sve provokacije ovoga sveta, i bez obzira na to postajali visokopoštovani klasici. Ipak je delovalo da će slučaj „Anti-Kontraendorfin“ ostati „u četiri zida“ onih građana koji imaju običaj da čitaju knjige, a kojih u Srbiji ipak nije previše. Nije izgledalo da će ova „književna rasprava“ prouzrokovati nasilje „na terenu“, odnosno aktivirati profesionalne branioce Srpstva, koji su u prošli petak prekinuli promociju Basarine knjige u Aranđelovcu, i pritom izvređali autora. Hteli su ovi nasilnici koji su, kako se ispostavilo, članovi političke organizacije „Zavetnici“ da prekidom tribine – kako vele – zaštite naše književne velikane Desanku Maksimović i Ivu Andrića, ali i da spreče da slučajno njihova deca – koja, uzgred, najverovatnije imaju slobodan pristup bezmalo celokupnoj porno-industriji na internetu – čitaju nešto tako „strašno“ i „nepatriotsko“ kao što je Basarin roman.

Deo javnosti i neke manje političke partije osudili su ovaj incident, ali ga je većina – mora se primetiti – prećutala. Neki zbog toga što su bliski vlasti, pa im je ćutanje u opisu posla, neki zbog goreapostrofiranog patriotizma, a neki zbog toga što smatraju da je ovaj incident „okršaj ultradesnog i proevropskog krila Vučićevog režima“, aludirajući na to da je Basara kolumnista prorežimskog „Kurira“ i da u svojim (opet provokativnim) kolumnama nikako ne štedi opoziciju. Neki će, čak, reći da je incident pripremljen da bi se skrenula pažnja sa drugih, važnijih događaja. Sa druge strane, „Večernje novosti“, koje su bile perjanica kontraendorfinske moralne panike, ovako su izvestile o nasilnom prekidu promocije: „‘Zavetnici’ su prekinuli promociju sporne knjige Svetislava Basare u kojoj se pljuje po Srbiji i njenim velikanima.“

Promocija je inače upriličena u okviru poznate smotre „Mermer i zvuci“, a mediji su preneli reči organizatora da je ovo prvi put u 56 godina matoroj manifestaciji da je neki njen program – prekinut. Ali ovo svakako nije prvi put da je u Aranđelovcu nasilno obustavljena javna tribina. Ovo mesto je, izgleda, „zabranjen grad“ za sve one koji su drugačiji, odnosno koji nisu, u propisanoj meri, patriote. Podsetimo da je u decembru 2007. godine u ovom gradu, u Domu kulture, prekinuta promocija emisije „Peščanik“, a da su govornici u poslednjem trenutku uspeli da izbegnu linč koju je pripremala poveća grupa „nacionalnih radnika“, među kojima je najviše bilo pripadnika Srpske radikalne stranke i Nove Srbije, partije Velje Ilića. Autorke emisije i njihovi gosti utekli su samo nekoliko trenutaka pre nego što je u salu uletela rulja, i tako uspeli da izvuku živu glavu.

Inače, duga je istorija prekidanja „nepoćudnih tribina“ u Srbiji: počev od „legendarnog“ razbijanja glave književnika Mirka Kovača 1990. godine u Beogradu, na promociji reformista, preko upada neonacista na antifašističku tribinu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 2005. godine, pa do prošlogodišnjih događanja u Šapcu, kada su aktivisti naprednjaka redovno prekidali i ometali tribine na kojima je kritikovana vlast. Ali – ako nas pamćenje ne vara – Kontraendorfin je prva književna promocija „u novijoj istoriji“ koja je nasilno prekinuta.

AKO JE BASARA ZABRANJEN, SVI SMO ZABRANJENI

Komentarišući rasturanje književne promocije u Aranđelovcu, sociolog Aleksej Kišjuhas podvlači da je Basara „nesumnjivo jedan od najvećih savremenih srpskih pisaca“. Po njemu, činjenica da se dogodio ovaj incident, praktično zabrana ovog autora, mnogo više govori o karakteru srpskog društva nego o ovom piscu.

„U pitanju je prvorazredan skandal i skaradnost, ali i zlo i naopako koje naše društvo uopšte ne doživljava na taj način. Zašto to nije bila bukvalno prva vest na državnom servisu i ostalim masovnim medijima i naslovnim stranama? U tome se pronalazi kumst ili esencija svih naših društvenih problema. Da li to možda iznova zabranjujemo pisce? I gde su usput nestali svi ti narajcani antikomunisti? Konačno, ako je jedan Basara zabranjen, svi smo mi zabranjeni“, ističe Kišjuhas u razgovoru za „Vreme“.

Pravnik i nekadašnji direktor Fondacije za otvoreno društvo Milan Antonijević takođe smatra da aranđelovački slučaj dosta toga govori o našem društvu, koje je „proizvod konstantnih kriza i sukoba u poslednjim decenijama“. On ističe da, spram njih, „ova kovid kriza u kojoj živimo zaista izgleda kao ‘smešan virus’“.

„No, kako nasilje, pozivi na linč nisu nimalo smešni, moramo se pozabaviti uzrocima, kao i odsustvom terapije koju najefikasnije propisuje i sprovodi država, a pojedinci joj u tome mogu pomoći ili odmoći. Naravno, pod uslovom da država, gde god da se krije, to iskreno želi i ukoliko joj ovakvi incidenti zapravo ne odgovaraju. Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) je prisutan kod mnogih koji su ratovali devedesetih ili bili u središtu sukoba, proterani i poniženi. Sa njima niko ne radi, njihove porodice to iznose same, bez podrške države. Da mnogo ne nagađam, ali možda je bar jedan od tih mladih ljudi anti-kontraendorfinaša baš sin nekoga od tih zaboravljenih, skrajnutih sa prve linije fronta“, kaže Antonijević za „Vreme“.

Novinar Slaviša Lekić, u razgovoru za „Vreme“, incident posmatra u kontekstu aktuelnih događanja i ističe da se nivo razvoja koji je doseglo srpsko društvo danas „komotno“ može nazvati – „zrelom deponizacijom“. Lekić kaže da je cela Srbija „zapravo pretvorena u jednu ogromnu deponiju neodgovornosti, nemara, mržnje, gneva, očaja, antagonizma, odijuma…“.

„Danas zbog nemara izbije incident u Vinči, sutra bukne ogranak deponije na stadionu u Novom Pazaru, gde se veliča Srebrenica i skandira ratnim zločincima, prekosutra je to promocija književnog dela, gde mentalni đubretari patroliraju čuvajući nevinost Desanke Maksimović, Pink tradicionalno gori, tamo roštiljaju poznavaoci Belivuka i ćevapa, onda bukne ogranak deponije u Srpskoj naprednoj stranci čiji članovi optuže opoziciju za podmetanje požara na deponiji u Vinči… i tako u krug, dok britve ne izvadimo i oči ne povadimo“, kaže Lekić, dodajući da se dugo već „gušimo u dimu požara na raznim lokacijama deponije Srbija“ i da smo, po svemu sudeći, „oguglali na taj svakodnevni smrad, pa menadžment deponije nema razloga za bilo kakvu vrstu straha“.

ULTRADESNIČARI LOVE U MUTNOM I KUPE MRVICE SA STOLA

Svetislav Basara u kratkom razgovoru na naš list takođe podseća na događaj od pre 13-ak godina kada je u Aranđelovcu nasilno prekinuta promocija „Peščanika“. Podseća da je tada na vlasti bila Demokratska stranka i da je upravo ova stranka, „sa Tadićem na čelu“, bila ta koja je „širom otvorila vrata ovakvim i sličnim desantima“.

„Prisetimo se. Kada je neki javni tužilac smogao hrabrosti da pozove Koštunicu na informativni razgovor na okolnosti Đinđićevog ubistva, grupa zavetnika, isto tako primitivnih, ali moćnijih od aranđelovačkih, upriličila je peticiju protiv toga. Tužilac se povukao. Tadić nije prstom mrdnuo. On je, dakle, državu i institucije, koje su bile tek u zametku, predao raznoraznim zavetnicima. To se zaboravlja, a ne bi smelo. Što se tiče ultradesničara – oni love u mutnom i kupe mrvice sa stola. Ranije za Koštunicu, sada za Vučića“, kaže Basara.

Hrvatski književnik Miljenko Jergović je sa Basarom objavio tri knjige međusobnih prepiski, u kojima, između ostalog, ova dva autora analiziraju odnose između Srba i Hrvata, njihove sličnosti, odnosno „patologiju malih razlika“. Kada je pročitao Kontraendorfin, Jergović je konstatovao da bi kultura koja ima Basaru trebalo da bude ponosna. Komentarišući za „Vreme“ incident u Aranđelovcu, Jergović kaže da „biva i toga da takvi kao što su ovi u Aranđelovcu brane Andrića od Basare, to jest da brane jednoga istinskog pisca od drugoga istinskog pisca“.

„Kao što biva i toga da brane Desanku Maksimović od istoga tog Basare, koji se usudio u svoju knjigu unijeti jedan trač, jednu povlaštenu legendu srpske književnosti, koja se desetljećima prenosila među srpskim piscima, izdvajajući ih tako od naroda, jer narod u pravilu nema pojma ni o svojim piscima, ni o njihovim legendama. Problem je, međutim, što branioci Andrića i Desanke o njima dvoma nemaju pojma, dok su od Basare pročitali samo tu jednu inkriminiranu stranicu, na koju su se pozivali prekidajući skup. Ali nisu shvatili ni šta na toj jednoj stranici piše. Istina, da jesu, bili bi mnogo više uvrijeđeni, i još bi grđe na Basaru nasrnuli. Jer bi znali da Basara ne piše o Ivi Andriću i Desanki Maksimović, niti o njihovim životima i djelima, nego on piše upravo o zavetničkim predodžbama i predstavama Andrića i Desanke. On piše o slikama koje u svojim glavama imaju oni koji ništa ne čitaju, ali sve znaju. Andrić i Desanka utvare su iz njihovih glava, utvare jedne agresivne, nenačitane i praznoglave kulture, spremne da brani svoje velikane od budućih svojih velikana. U mitologiji, u kulturnom i književnom bestijariju tog svijeta temeljna razlika između Ive Andrića i Svetislava Basare je ta što Andrić drži jezik za zubima. Jednoga dalekog, što daljeg budućeg dana, kada Basara bude držao jezik za zubima, branit će oni i njega. Na jednak način, možda opet u Aranđelovcu. Samo se ne zna od koga. Zavetnici su, za razliku od Andrića i Basare, besmrtni. Upravo zato što ništa pametno ne čitaju, i nemaju svijest o smrti. Oni i iz grobova brbljaju i nasrću. Basara, Andrić, pa i Desanka Maksimović, kad-tad zašute“, kaže Jergović.

HOĆE LI NEKO ODGOVARATI?

Na pitanje da li očekuje da neko odgovara zbog prekida promocije Kontraendorfina, Antonijević podseća da je policija najavila podnošenje tužbe, da tužilaštvo za sada ćuti, i da on „ne bi da radi posao tužilaštva i pojašnjavao da li ima ili nema krivičnih dela u onome što se desilo u Aranđelovcu“.

„Ovo nije borba zaštitnika ljudskih prava protiv nasilnika koji prekidaju promociju knjige, već je pitanje da li će država, oličena u tužilaštvu, Vladi, brojnim ministarstvima – jasno reagovati. Afera Anti-Kontraendorfin može ostati samo još jedan incident u kojem kao imamo dva ekstrema, one koji bi da prekidaju tribine, napadaju i prete, i druge koji bi da zaštite prava i slobode građana i eventualno da omoguće Basari da predstavi svoju knjigu, koju je nadam se neko od napadača u celosti pročitao, dalje od 14. strane, na kojoj nam je sinula Desanka Maksimović u svoj svojoj ljudskosti, tananosti i životnosti. Priču o tome da su slobode i prava ekstrem, poput rušilačkih i destruktivnih grupa, protura upravo onaj ko želi da vam slobode i prava uzme“, kaže Antonijević.

Rekli smo već da je veći deo javnosti iz različitih razloga odbio da osudi incident u Aranđelovcu. Basara to kratko komentariše: „To je tako zato što je tako, a zato što je tako uvek je ovako!“