IV Beogradski festival igre
Uopšteno govoreći, iako smo posle ovogodišnjeg izdanja Beogradskog festivala igre naučili da „nije zlato sve što sija“, program festivala je, da citiramo možda i najbolju učesnicu Taliju Paz, divan i impresivan – jer je isključivo plesni, što je retkost u svetu.
Impresivan je najviše zbog toga što smo za kratko vreme imali priliku da vidimo dve trenutno vodeće evropske trupe savremenog plesa, Holandski plesni teatar i Kulberg balet iz Švedske, kao i umetnicu koja zauzima sam igrački vrh, Taliju Paz iz Izraela. Sada, pri kraju zbiranja utisaka, iz njihovih gostovanja mogla bi se izvući i važna paralela koju nam je festival ponudio. Dok je Holandski plesni teatar oličenje stila koreografa Jiržija Kilijana, stila već zaokruženog u vremenu (što nikako ne znači prevaziđenog, već vrhunskog svetskog mejnstrima), Kulberg balet je oličenje koreografskog razmišljanja koje više pripada budućnosti. Koreografije Maca Eka i Johana Ingera iz Kulberg baleta odišu najmodernijim senzibilitetom, koji sledi specifičan intelektualizam, „težak“ i usporen ritam, sliveni pokret, višeznačenjsku scenografiju koja je čak i ideološki i dramaturški pokretač predstave. Nema temperamentne muzike, nema jakog kolorita, niti grubo ispričane priče, postoji samo tanana nit koja gledaoca mami, obuhvata i vodi putem koreografove zamisli. Među inače odličnim igračima Kulberg baleta svojevremeno je bila i Talija Paz, koja je važila za najbolju igračicu u trupi, i koja dan-danas inspiriše koreografe. Stil ove samostalne umetnice rođene u Njujorku, sveden i artistički, gipkost tela kakvu do sada nismo videli, kao i njena duhovitost, proizveli su utisak da je reč o scenskoj heroini koja bezmalo menja sve oko sebe. Originalnu i osvežavajuću predstavu dala je i trupa Pretty Ugly Tanz iz Nemačke. Amanda Miler, koreograf i osnivač ove trupe napravila je Žizelu koja je zapravo treš-parodija Žizele Marijusa Petipa. Muzika je Adolfa Adama, likovi su parodično kopirani, igračke deonice trapavo izvedene i postavljene naglavačke. Igra je uprošćena i rasklimatana klasika, pri tome inteligentno i zabavno osmišljena.
Ostatak festivala bio je manje-više razočaravajući. Poznati francuski koreograf savremenog plesa Tijeri Malanden (Balet Bijaric) ponudio je preambiciozan i monoton „rimejk“ klasičnog plesa, koji je spasila pre svega zanimljiva scenografija – trouglasti stolovi. Nacionalni balet iz Praga, srećom, izveo je i prelep savremeni komad Petra Zuske, međutim, završni komad (onaj u kome učestvuje i pas) nagonio je svakog vernog gledaoca da pobegne sa lica mesta, od banalnosti i kiča na bini i od milozvučnog jaukanja publike na svaku pojavu i lavež psa. Ismael Ivo je na Festival došao sa svojim radom Delirijum detinjstva koji je nastao pre 17 godina i možda bi najbolje bilo da smo ga videli pre isto toliko vremena. U američkom Tulza Baletu gledali smo osrednje i loše igrače, te su oduševljenoj publici izgleda promakli njihovi često nespretni i grubi pokreti. Najviše očekivani rad Devet Sinatrinih pesama slavne Tvajle Tarp bio je i najveće razočaranje. Nekoliko parova plesača pod svetlećom disko kuglom na podijumu za igru, u piruetama i kostimima nalik revijalnom umetničkom klizanju, verovatno je poslednja stvar koja se mogla očekivati od američke koreografije. Kako zbog samog izvođenja, tako i usputnih tehničkih problema, prestanka muzike, spuštanja zavese, ponavljanja komada, suštinu ove koreografije teško je razabrati. Veru u vrhunsku umetnost festival je vratio na svojoj završnici, gostovanjem švedskog Kulberg baleta, u inat čak i tržišnoj orijentaciji Sava centra koji je festivalsku publiku nemilice propuštao kroz špalir trešteće svadbarske muzike. Jer, pogodilo se da je Kulberg balet u subotu, isto kad i neka svadba.
Sindikat muzičkih umetnika u otvorenom pismu poručuje Ministarstvu kulture da poštuje zakon i da raspiše konkurs za direktora Beogradske filharmonije, jer izbor Bojana Suđića nije po zakonu
„Imaginarni brojevi“ je prvi kratki igrani film koji će se iz Srbije takmičiti u Berlinu nakon osam godina. Na Berlinaru će biti i dva filma u kojima je Srbija koproducent
Ovog vikenda u Beogradu oskrnavljena su dva spomenika: Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu i Narodnim herojima na Kalemegdanu. Obesna mladež, desničari, ili vlast – ko je kriv
Filmski centar Srbije pozvao je reditelje i producente na panel koji na Zlatiboru organizuje sa NAFFIT-om, Nacionalnim festivalom filma i televizije za "lojalne i podobne", koji je, kao i cela filmska branša, prošlog septembra bojkotovao
Izjavu ministra Selakovića da „ovu bandu treba rasturiti“ zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture doživeli su kao ličnu pretnju, a lako im je da dokažu da su sve njegove optužbe neistinite
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
