Uopšteno govoreći, iako smo posle ovogodišnjeg izdanja Beogradskog festivala igre naučili da „nije zlato sve što sija“, program festivala je, da citiramo možda i najbolju učesnicu Taliju Paz, divan i impresivan – jer je isključivo plesni, što je retkost u svetu.
Impresivan je najviše zbog toga što smo za kratko vreme imali priliku da vidimo dve trenutno vodeće evropske trupe savremenog plesa, Holandski plesni teatar i Kulberg balet iz Švedske, kao i umetnicu koja zauzima sam igrački vrh, Taliju Paz iz Izraela. Sada, pri kraju zbiranja utisaka, iz njihovih gostovanja mogla bi se izvući i važna paralela koju nam je festival ponudio. Dok je Holandski plesni teatar oličenje stila koreografa Jiržija Kilijana, stila već zaokruženog u vremenu (što nikako ne znači prevaziđenog, već vrhunskog svetskog mejnstrima), Kulberg balet je oličenje koreografskog razmišljanja koje više pripada budućnosti. Koreografije Maca Eka i Johana Ingera iz Kulberg baleta odišu najmodernijim senzibilitetom, koji sledi specifičan intelektualizam, „težak“ i usporen ritam, sliveni pokret, višeznačenjsku scenografiju koja je čak i ideološki i dramaturški pokretač predstave. Nema temperamentne muzike, nema jakog kolorita, niti grubo ispričane priče, postoji samo tanana nit koja gledaoca mami, obuhvata i vodi putem koreografove zamisli. Među inače odličnim igračima Kulberg baleta svojevremeno je bila i Talija Paz, koja je važila za najbolju igračicu u trupi, i koja dan-danas inspiriše koreografe. Stil ove samostalne umetnice rođene u Njujorku, sveden i artistički, gipkost tela kakvu do sada nismo videli, kao i njena duhovitost, proizveli su utisak da je reč o scenskoj heroini koja bezmalo menja sve oko sebe. Originalnu i osvežavajuću predstavu dala je i trupa Pretty Ugly Tanz iz Nemačke. Amanda Miler, koreograf i osnivač ove trupe napravila je Žizelu koja je zapravo treš-parodija Žizele Marijusa Petipa. Muzika je Adolfa Adama, likovi su parodično kopirani, igračke deonice trapavo izvedene i postavljene naglavačke. Igra je uprošćena i rasklimatana klasika, pri tome inteligentno i zabavno osmišljena.
Ostatak festivala bio je manje-više razočaravajući. Poznati francuski koreograf savremenog plesa Tijeri Malanden (Balet Bijaric) ponudio je preambiciozan i monoton „rimejk“ klasičnog plesa, koji je spasila pre svega zanimljiva scenografija – trouglasti stolovi. Nacionalni balet iz Praga, srećom, izveo je i prelep savremeni komad Petra Zuske, međutim, završni komad (onaj u kome učestvuje i pas) nagonio je svakog vernog gledaoca da pobegne sa lica mesta, od banalnosti i kiča na bini i od milozvučnog jaukanja publike na svaku pojavu i lavež psa. Ismael Ivo je na Festival došao sa svojim radom Delirijum detinjstva koji je nastao pre 17 godina i možda bi najbolje bilo da smo ga videli pre isto toliko vremena. U američkom Tulza Baletu gledali smo osrednje i loše igrače, te su oduševljenoj publici izgleda promakli njihovi često nespretni i grubi pokreti. Najviše očekivani rad Devet Sinatrinih pesama slavne Tvajle Tarp bio je i najveće razočaranje. Nekoliko parova plesača pod svetlećom disko kuglom na podijumu za igru, u piruetama i kostimima nalik revijalnom umetničkom klizanju, verovatno je poslednja stvar koja se mogla očekivati od američke koreografije. Kako zbog samog izvođenja, tako i usputnih tehničkih problema, prestanka muzike, spuštanja zavese, ponavljanja komada, suštinu ove koreografije teško je razabrati. Veru u vrhunsku umetnost festival je vratio na svojoj završnici, gostovanjem švedskog Kulberg baleta, u inat čak i tržišnoj orijentaciji Sava centra koji je festivalsku publiku nemilice propuštao kroz špalir trešteće svadbarske muzike. Jer, pogodilo se da je Kulberg balet u subotu, isto kad i neka svadba.
