Oblaci nad tvrđavom

Prošle smo godine posumnjali da novog festivalskog izdanja na Petrovaradinskoj tvrđavi neće biti ako se promeni lokalna vlast u Novom Sadu. Međutim, ispostavilo se da je tranzicija obavljena lako i bezbolno, kao pod anestezijom. Gradonačelnici Novog Sada Maji Gojković pretili su ubistvom zbog Exita, a Exitu su pretili bombom zbog najavljenog podsećanja na desetogodišnjicu Srebrenice, saopštila je novosadska policija, koja je imala dojave i koja i dalje traži teroriste. Zamrzavanje je izazvalo i vreme koje ove godine nije mazilo posetioce festivala, pa se po blatu i vodi, po kalu rekli bismo, Exit srodio sa sličnim događajima u svetu. Dvadeset je pet godina od originalnog Vudstoka obeleženo na ultrablatnjavoj livadi pred „više stotina hiljada posetilaca“, a i ovogodišnji je Glastonberi naterao glumicu Gvinet Paltrou, suprugu pevača ansambla Koldplej (jednog od glavnih bendova na festivalu), da se uvuče u gumene kaljače do kolena dok su stanovnici kampa bukvalno spavali u vodi.

DAN PRVI: Nešto slično se dogodilo u Novom Sadu kada je posle omamljujućeg i toliko dugo čekanog nastupa Jana Brauna počeo najpre da duva užasan vetar koji se docnije stopio sa kišom. Smešteni pored šanka verovali smo da smo u boljoj poziciji od nesrećnika koji su preplavili livadu i, negde pred ponoć drugog dana festivala, počeli da razmišljaju u kontekstu Kleš standarda – „da li da ostanem ili da odustanem“. Oni kraj šanka poguraše glave što pod tendu što pod kese, drugi se nabiše pod kratku nadstrešnicu samog šanka, treći krenuše ka šanku, četvrti počeše da traže drugi zaklon, a oni pravi ostaše na livadi da se vesele, ipak, kao u „čudnom transu hipi inicijacije“. Osoblje u šanku bezbrižno je pratilo natapanje gostiju pravdajući se da nemaju dovoljno kesa za otpatke (pokazaće se najvažniji odevno-zaštitni predmet ovogodišnjeg festivala). Jedan ispod nekog šatora viče: „Jebem te, Klintone!“, ali ta seksualna pretnja ne zaustavlja potop. Da li će biti nastavka za večeras, da li će Garbidž da sviraju, je l’ stvarno ne dolazi ni Karl Koks? Glasine su bile takve: oprema je mokra, koncert je neizvestan, a čuveni di-džej ne dolazi zbog bolesti. Dosta je sveta čim je malo zastala kiša pohitalo sa tvrđave, a oni pravi, oni sa livade i oni koji su na tvrđavu krenuli oko ponoći opet će docnije ispuniti mesto uživajući u kasnoj posleponoćnoj svirci i Garbidža i Karla Koksa.

DAN DRUGI: Prespavati u studentskom domu bez studenata lepo je iskustvo. Naredni dan je sunčan i poslužiće turistima festivaldžijama da obiđu malo po centru. Nesrećna šetalačka zona Novog Sada ni ove godine nije spremno dočekala goste: ljudima pretrpani centar grada odupire se sa raskopanim ulicama, pešačkim zonama iz kojih štrče kablovi i tu i tamo pršti voda iz nedovršenih hidranata. Velika grupa poklonika hevi metal muzike zaposela je plato oko spomenika Svetozaru Miletiću, sedi i leži svuda naokolo. Danas je njihov dan jer u Srbiju dolazi Slejer, istinski kultni ansambl, jedan od rodonačelnika podžanra – spid metala. Negde po podne kiša počinje opet da pada spuštajući dobro raspoloženje na minimum. Povlačimo se u sobu da na crno-belom Rudi Čajevec televizoru odgledamo nastup „naših“ odbojkaša u svetskoj ligi.

DAN TREĆI: Trećeg dana, drugog kišnog, prilaz tvrđavi je nešto lakši, manje je gužve na ulazu kod Lovotursa. Uspevamo da se probijemo kroz masu i blatište bez težih posledica. Oni koji su hteli da se brže kreću teturaju se i padaju u razgaženo, žitko i lepljivo blato. Mesto kod šanka je opet naše, i dok pratimo urnebesni nastup Slejera, jednim okom pazimo da ne završimo u nekoj bari. Većina posetilaca su uporni metalci koji su čitav dan na ulici, ali ih to ne sprečava da mlate glavama i opušteno skaču po blatnjavoj poljani ispred velike bine sa koje dolaze kilovati energije koju je „Kurir“ najavio kao satanističku. Na njihovu štetu niko nije umro na koncertu, a momci iz benda nisu pili ljudsku krv. Nije bilo čak nijednog pentagrama. Slejer sviraju i bis, a pre toga pevač pozdravlja publiku i savetuje nas da otadžbini moramo služiti – po dobru ili zlu, svejedno je („You have to serve your country, for better or worse“). Gromoglasno blatinjanje završava se furioznim brojem „Obavezno samoubistvo“.

Kako neko završi nastup na glavnoj bini, ljudi krenu da se razilaze, prvi redovi popuštaju i sele se na druge događaje. Ova mobilnost nam je omogućila da vidimo dugokose momke i devojke sa dreadblatolukom.

Povlačimo se samleveni spidom i obilazimo sve bine redom. Da je to bilo u potpunosti veče hevi metala shvatamo kada prođemo pored Metal hamer stejdža ispred kog je krcato. Ostali prostori su uglavnom za rodbinu i prijatelje „umetnika“ koji nastupaju. Nešto je posećenije na vrhu tvrđave: rege bina ima sreću da je na velikoj raskrsnici i pored najvećeg broja toaleta, pa se dosta ljudi zadrži a da to nije planiralo. Na drugoj velikoj bini svira beogradski ansambal „Noćna smena“ – Night shift, a neki tip mi govori u prolazu da jedva čeka da objavi pesmu pa da ga ovi obrade. Pre nego se vratimo (na Itaku!) obilazimo i latino binu za opuštanje (Latino stejdž) koja je puna raspoloženih ljudi koji igraju na sve, od Snup Doga, preko Santane, do Rikija Martina i ne znam na šta više. Mesto najviše podseća na blazirane beogradske splavove s tim što je klijentela siromašnija, piće je jeftinije i kokteli su kokteli samo po nazivu. Oko ponoći izgacamo odatle i krenemo na Fet Boj Slima, koji je najavljen kao specijalitet festivala. Pedesetak metara svega od raskrsnice kod ulaza a prema glavnoj bini ne možemo dalje da se uguramo, mada se to ne bi moglo reći prema broju onih entuzijasta koji navaljuju, pritiskaju, polivaju te. Jedan me umalo nije opržio čajem. Otkud čaj, pitao sam se dok smo se udaljavali i smišljali strategiju kako da pratimo nastup simpatičnog čikice iz Engleske. Odlučujemo se da odemo iza glavne bine i tu preživljavamo pravu golgotu u blatu, ali nam na sreću sve kosti i svi zglobovi ostaju čitavi. Kada dođemo iza bine, neko reče „vidi bekstejdž“ i zaista nas „pripadnik reda“ posle kratkog ubeđivanja i bez mita pusti da se ubacimo „međ medije“. Iza bine se čulo sve kako treba, nije bilo blata, piće je bilo jeftinije nego „u polju“, nije bilo guranja i mogao se nastup pratiti „iz profila“. Nekadašnji Haus Martins demostrirao je di-džej veštinu jednog vin-ampa (uključenog na random playing), ali je takav pristup izazvao kod publike snažno lučenje feromona. Publika, koje je te večeri bilo ubedljivo najviše, naročito se uznemirila uz numere Sunčani sjaj tvoje ljubavi (Sunshine of your love) i Bili Džin (Billy Jean). Veče smo završili negde pred jutro „u roštiljani“ uz pesmu Hasana Dudića.

BELE ŠTRAFTE: Poslednjeg dana grad je bio toliko prazan da smo pomislili da je festival nekako naprasno završen ili da smo mi prespavali dan i po, a da toga nismo svesni.

Zbog „naših“ u finalu Svetske lige preskačemo The Dutsuns i stižemo pravo na Disciplinu Kičme. Koja i drugari isporučuju standardnu količinu ritmovane energije koja na velikom prostoru i sa jakim ozvučenjem pokazuje svoju realnu snagu. Pred ponoć dok čekamo na The White Stripes, pratimo da li će biti emitovana bar najavljena hipi pesma Eni Lenoks, a kada se to ne dogodi ni 15 minuta posle ponoći, uzimamo još jednu turu piva i Stripesi počinju. Ma koliko se ansambl iz Detroita trudio, jedina reakcija bila je na velike grudi ženskog dela grupe. Srbijanska, publika odrasla na elektronici i sintisajzeru ne prima nešto što najviše liči na mutirane Led Zeppelin. Normalno, „ekipa“ je reagovala tačno dva puta: pred kraj nastupa kada je Jack White pozdravio publiku i posvetio pesmu najpoznatijem Srbinu, Nikoli Tesli (svirali su hit sings I don’t know what to do with myself i kada su svirali na bis najveći klupski hit u poslednjih desetak godina – Seven nation army.

To je u skladu sa „dominantnim stanjem duha“ u Srbiji, ta čudna mešavina nacionalnog ponosa (čiji je veći) i najnovijih tendencija. Nešto kao Katići Dobrice Ćosića, nešto kao fleš.